Ребека Вест
На Газиместану сам био свега два пута. Једном 2006. у друштву дивне омладине коју окупљају момци из „Двери“. Други пут нема датума, јер још траје. А то је откровење људске истине о косовској жртви у путопису Ребеке Вест Црно јагње и сиви соко.
Том тексту се стално враћам, јер из њега избија оштро, као ласером исечено, схватање онога што јесмо. Схватање да у јунаштву косовског завета, избору „небеског царства“, постоји и мрачни амбис у ком саможртвовање прераста у самоуништење, а самоуништење се јавља као пречица до спаса и бекство од одговорности и мукотрпног животарења под туђим законом.
На Газиместану, слушајући предање о Косовском завету, Ребека одједном схвата и величину и грешку српске видовданске митологије. „Када сам додирнула усахлу руку кнеза Лазара у манастиру Врдник на Фрушкој гори“, пише она, „подсетио ме је на један сој људи који ми је близак, на те људе заљубљене у част, слободу и склад, попут Херберта Фишера, лорда Сисила или Џилберта Мјуреја“. Да би затим окрутно, али веродостојно заокружила психологију тих идеалиста, приписујући им кобно убеђење да добро, истина и чедност обавезно губе на овоме свету. Ако је јагњету суђено да пружи врат џелатима, дај бар да ја будем то јагње! — Тако, према Ребеки, размишља оновремена „лева“ европска интелигенција, препуштајући вођење овоземаљских послова циницима и силеџијама, уместо да се ухвати у коштац са окорелом влашћу медиокритета, корупције и силе.
Кнез Лазар је, по њој, био родоначелник тог „левог“ и романтичког погледа на свет…
Интуиција Ребеке Вест чудесно се подудара са Десанкином психологијом Срба, исказаном у молитви цару Душану „за оне који су храбри само кад гину“. Потврду налази и у суморним запажањима из Андрићевих Знакова поред пута о нашем, јужнословенском, одсуствовању из сопствене судбине и сопствених подухвата. („Има у њему [динарском човеку] нека очигледна склоност да не чека развој ствари и да не учествује у њему својим радом и стрпљењем“ – наводим по сећању.) Лакше је, или бар мање досадно, велелепно погинути него мукотрпно живети. У Ребекиној мистичкој визији, тај став се поистовећује са древним и одурним сујеверјем да крвна жртва – јагњета, овна или петла – може „одобровољити“ неко свирепо божанство које управља нашим судбинама. Само што, у овом случају, уместо животињске полажемо сопствену главу на жртвени камен.
Знам колико је „сумњиво“ и „дефетистички“ ширити оваква тумачења Косовског завета. Најугледнији председник пост-титовске Југославије слетео је с власти зато што се усудио споменути дељивост Косова – што ће рећи и дељивост, т.ј. релативност нашег и туђег права на ту свету земљу. Својом махиналном, непромишљеном видовданском митологијом, ми у руке непријатеља предајемо и оно што ни у ком случају не би могао сам да нам узме.
Откуд толико слепило? Енглескиња је схватила: призор после битке не виде мртве очи. Зато нам је лакше да гинемо него да гледамо. Играмо на све или ништа. Храбри само кад гинемо. А кад изгину лавови, или кад иструну по туђим ћузама – јер честитом и храбром човеку косовски завет и не оставља другог избора –, за њима остају гмизавци који ће брже-боље продати и раздати сав преостали инвентар. Сушти дарвинизам!
*
Видов-дааан! – урлају радио-станице широм Српства. Вође уверавају народ да никад неће предати колевку нације, а у кулисама полако припремају „рају“ на неминовност. Младе патриоте гађају вође каменицама и показују песнице НАТО-роботима. А добронамерни скептици већ двадесетак година, попут Диогена са оним својим фењером, свуда траже петсто добровољаца са породицама који би били спремни да се сутра врате на свету земљу. Чиме би доказали да смо се Ребека, Добрица и ја преварили. Да је Косово наше не само књишки, као мит, већ и органски, као тле на ком је Србину угодније доћи на свет, као што је Индусу угодније умрети у Бенаресу.
Али тих петсто породица још нисам срео. Не кажем да их нема. Кажем да их је тешко наћи у нацији са демографским дефицитом, и да их до сада нико сем Диогена није баш ни тражио. Србија није Израел. Али ни Израел више није Израел, ако нам је то утеха. Но не требају нам утехе. Треба нам истина. Треба нам Ребека Вест.
О Видовдану 2009
www.slobodanjovanovic.org
