Актуелно: Петар Искендеров Паклени план за Србију - Косово је само почетак Постављено 29.06.2009
Тема:
Косово је само почетак - руски аналитичар Петар Искендеров
На дан Светог Вита (српски Видовдан) 28 јуна 1389. године борци српског кнеза Лазара показали су херојски отпор бројчано јачим војскама турског султана Мурата, претрпевши међутим пораз тако да је Србија постала вазал Османске империје. Хероизам српских бораца и место Косова у историји српске државности од тада је испуњен многим легендама и традицијама. Они су добили значај последњих година, када Запад покушава да Србе лиши њихових историјских и духовних коренова.
620-годишњица битке на Косовом пољу која се приближава даје нам и одличан повод да проанализирамо садашњу ситуацију у региону и око њега и покушамо да проанализирамо и могуће сценарије даљег развоја догађаја. Данас су се коначно обликовали ставови свих кључних геополитичких играча у региону – Русије, САД и Европске уније. Москва као и раније настоји да врати косовски проблем у међународно-правни ток и да обнови преговор између Београда и Приштине под покровом УН. У том смеру, Москва је подржала Србију у њеном тражењу на Међународном суду Ун са захтевом да признање Косова означи као противречно међународном праву, подневши одговарајући писмени закључак. По саопштењу руског министарства иностраних послова у документу се „садржи извод да једнострано проглашавање независности од стране привремених органа управљања на косову противречи међународном праву, укључујући и одлуке резолуције Савета Безбедности УН 1244, која је прихваћена 199. године“. Јавна расправа страна због српског захтева могу се одржати већ у јулу.
Истина, у самој Србији нису сви склони да преувеличавају одлуку Међународног суда УН. По мишљењу једног од лидера Демократске странке Србије у српском Парламенту, Ненада Поповића, значајнија би могла бити тужба на судовима конкретних европских земаља, које су признале Косово. Пре свега, слични захтеви, који се дотичу противправних деловања у различитим земљама, прихватају белгијски и шпански судови. „Међунардни суд УН по том питању неће помоћи Србији. САД и друге земље, које су признале независност Косова, већ су објавиле да одлука тог суда неће носити обавезни карактер. Али уверен сам да ће у наредним годинама владе земаља које су подржале независност Косова, објаснити своје одлуке у националним судовима, где се можемо обратити“, наглашава Поповић.
Амерички став по питању Косова остаје директно супротан руском. Бела кућа има намеру да натера власти Србије да признају независност Косова, да би потврдила правилност, основаност и истрајност америчке политике на Балкану. Теза о наследности кључних приоритета САД јесте света за сваког председника и сваку администрацију, која је на власти. Америка за време Џорџа Буша је била један од главних градитеља независности Косова, а убрзо након проглашавања те независности Бела кућа је донела одлуку о наоружавању те области.
У тим условима наивно је очекивати од Американаца било какву „промену курса“ на косовском смеру.
Посета високог представника нове америчке администрације, Џозефа Бајдена, која се крајем маја одржала на Балкану, имала је за циљ да демонстрира приврженост новог домаћина Беле куће својим балканским приоритетима. Изјавивши 20 маја, након преговора у Београду са српским председником Борисом Тадићем „да смо обојица свесни да морамо наћи решења за питања која нас деле“, високи амерички гост је српским властима указао на смер по коме они морају да се крећу, ако рачунају на западну помоћ. „САД подржава будуће чланство Србије у ЕУ и изјашњава се за даљи развој односа Србије и САД“, изјавио је потпредседник Бајден.
Одговор председника Србије Бориса Тадића не оставља сумњу да садашње руководство, које на речима остаје при ставу да до краја одржи суверенитет над Косовом, у реалној политици се све више оријентише на САД и НАТО: „Разговор који смо имали потпредседник Бајден и ја, била је веома отворена и продуктивна, и верујем да она може да открије нову етапу и формирању америчке политике у односу Србије и западног Балкана“, подвукао је српски лидер, која се са своје сране сматра убеђеним присталицом евроатлантске оријентације Београда. „Упркос различитим ставовима по питању Косова, Србија стреми ка максимално добрим партнерским односима са Америком. Постоји много тога што нас обједињује, оно што гледамо са истих позиција, и по којима можемо да сарађујемо“, продужио је Тадић, подсетивши да су Србија и САД данас „савезници у програму „Партнерство за мир“, не поменувши да је управо НАТО (који је иницирао тај програм) изложио тадашњу Југославију 1999 године варварском бомбардовању. У том контексту није за чуђење ни главни закључак српског председника – о томе да су се он са Бајденом „сложио да данас постоје услови да се успостави у потпуности нов ниво узајамних односа између наше две земље.“
Следећег дана на сусрету са косовским Албанцима, Бајден је већ говорио сасвим другим језиком. Он је назвао независност Косова коју је објавила Приштина једнострано 1 фебруара 2008. године „неповратном“,, а потпредседник САД је саопштио да је администрација САД донела одлуку да Косову као и земљама западног Балкана помогне да уђу у ЕУ. „Успех независног Косова је приоритет за нашу администрацију и за моју земљу, кључни елемент наше политике, која је призвана да помогне народима западног Балкана да се коначно и по први пут у потпуност интегришу у Европу“, изјавио је он са говорнице скупштине Косова.
А то, што се дотиче ЕУ и његове политике на косовском и ширем балканском региону – тамо је све много сложеније, амбициозније и опасније за Русију.
У садашње време независност Косова признају 22 од 27 земаља чланице те организације (у отпору настављају да буду Грчка, Шпанија, Кипар, Румунија и Словачка). Цивилно – полицијска мисија ЕУ која делује на Косову од јануара ове године формално је повезана са одлукама Савета безбедности УН 1244, од 10 јуна 1999 године и мора као своје деловање да сачува „статусно неутрални“ карактер. Зато је данас Брисел усредсредио своје напоре не на „притискању“ Београдапо питању Косова, већ на коришћење косовског преседана за достизање глобалнијих циљева, од којих је једани „регионализација“ Србије.
ЕУ је открила план регионализације Србије крајем 2008. године. То је учинио специјални представник ЕУ у Србији, словеначки дипломата Јељко Кацин, који је објавио тај програм као услов пријема Београда у ЕУ. „Ако БЕоград жели да се користи помоћу коју ЕУ даје земљама кандидатима, Србија мора да се регионализира“, изјавио је он. Представник ЕУ је оптужио за недопустиво одсуство „свести неопходности регионализације државе“ не само српску опозицију, већ и владајућу коалицију, која на речима иступа за евроинтеграцију земље, али која се у реалности, посебно, не жури да утврди статут Војводине, који том српском делу насељеном између осталог и Аустријанцима, раширену аутономију.
Основни смер те регионализације која означава појаву на карти Балкана уместо православне Србије, заједнице пет региона са заједничким органима управљања, али са правом вета у сваком региону, били су прецизирани на сусрету „Билдебершке групе“ који се одржао у предграђу Атини крајем маја – затворене организације, која се сматра једном од кључних елемената „светске владе“. Он у свом саставу броји од 20 до 150 људи, међу којима се налазе политичари, чланови краљевских породица, водећи представници ватиканског клира, индустријалци, банкари и медијски магнати, који координирају интересе америчке и европске елите. У садашњем, већ 57-ом сусрету на састанку су учествовали бивши амерички председници, отац и син Буш, садашњи министар финансија Тимоти Гејтнер, председник Светске банке Роберт Зелик и његов претходник Пол Вулфовиц, бивши специјални посланик председника САД на Балкану, а сада специјални представник САД у Авганистану и Пакистану, Ричард Холбрук, краљеви Шпаније и Холандије, Софија и Беатрикс, председник Европске банке Жан Клод Трише, председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо, министар спољашњих послова Шведске (та земља ће од 1 јула председавати у ЕУ) Карл Билт, руководилац централне команде САД, генерал Дејвид Петреус, генерални директор Светске трговинске организације Паскал Лами...
Специфичност рада „Билдебершке групе“ састоји се у разматрању кључних питања у најужем кругу, где се по допушта личном позиву такозваног „тврдог језгра“ – пре свега Дејвида Рокфелера и бившег државног секретара САД, Хенрија Кисинџера.
По информација у српским медијима, тада је разговор ишао и супротстављању енергетским плановима Русије на Балкану (пре свега на ометању гасовода „Јужни поток“) помоћу поновног прекрајања балканских граница и фактичком ликвидацијом главног руског савезника у региону – православне Србије.
Учесници заседања „Билдебершке групе“ који су се окупили у ужем саставу, одобрили су плана стварања на карти Балкана уместо Србије федеративне заједнице пет аутономних области, који би на крају могли да се претворе у комплетне државе. Остављајући иза себе Косово – које руководство и већина земаља чланица ЕУ већ сматрају независном – у ту заједницу региона би требало да уше Војводина, која већ сада има статус аутономије, а такође и историјски српске области: моравска, шумадијска, ужичка и рашка. У вези са моравском облашћу, данас се за новац ЕУ одвија огроман програм насељавања у ту област циганског (ромског) становништва из осталих области Србије и других република бивше Југославије. Управо цигани треба да постану државотворни народ у моравској области са центром у Нишу. Због тога треба да се прекроје границе Војводине, чији је административни центар у Новом Саду. Избор Новог Сада није случајан. Управо у њему се налазе седиште нафтне индустрије Србије коју је купио „Гаспром“, упркос снажном противљењу локалних бечких сепаратиста и њихових покровитеља у Београду, Бриселу и Вашингтону – и управо кроз те области и мора да прође главни балкански ток гасовода „Јужни поток“.
По информацијама, које је аутор добио из извора у Скупштини Србије, ЕУ и „Билдебершка група“ делују у тесном контакту са низом српских политичара и партија на челу са вице-премијером и министром економије и регионалног развоја у влади Србије, Млађаном Динкићем – који је добро познат по својој снажној опозицији руско-српском партнерству у енергетској области и учешћу Србије у пројекту изградње гасовода „Јужни поток“. „Постоји већ припремљени пројекат новог устава Србије – иако је садашњи био прихваћен не тако далеке 2006. године – у коме се та држава одређује као заједница региона по обрасцу „касне Југославије“ – када су принципи колективног руковођења и консензуса у доношењу одлука служили као параван за активирање сепаратистичких тежњи, који су на крају довели земљу у економски колапс и крави распад“, потврдио је наш саговорник.
Међутим „регионализација“ Србије – није циљ сам по себи. ЕУ и „Билдебершка групе“ имају намеру да створе на Балкану аморфну федерацију православних земаља, која ће бити изведена ван утицаја Русије и која ће се налазити под пуном контролом Запада и римокатоличког врха.
Значајно је да су главне архитекте таквог обједињавања САД и Ватикан. Последњем импонује то да се у оквирима остваривања те идеје значајно измени конфесионалну ситуацију на Балкану на тај начин, да би у оквирима федерације обезбедио значајни удео римокатолика – пре свега, на рачун покатоличавања Албаније и Босне и Херцеговине. У томе, што се тиче Албаније, предвиђа се да ће 70% становништва те земље исповедати римокатолицизам, али ће формално она ући у федерацију која ће јој обезбеђивати излаз на Јадранско море.
То да је значајни део Албанаца на Косову и самој Албанији представљају потомке Срба, који су били подвргнути исламизацији након доласка Османске империје на Балкан у 14 веку – историјска је чињеница. Још је у време Балканских ратова 1912-1913 године тадашња српска влада активно користила такве историјске аргументе у току међународних преговора о територијалном разграничењу у региону. Идеја о српским кореновима Албанаца користила се од стране српског руководства, пре свега, у дискусијама са Аустроугарском. Први пут је она на том нивоу била формулисана од стране уваженог премијера Николе Пашића, 10 новембра 1912. године у разговору са аустријским послаником у Београду. „Србија стреми економској независности, која неће бити обезбеђена ни изласком кроз Босну и Херцеговину, која припада Аустрији, ни кроз црногорску територију. Пут ка Егејском мору је дугачак и представља сферу претензија других савезника. Природно је зато, да је Србија усмерила погледе ка Јадранском мору где за њу уопште нема туђе земље, већ које одувек припадају Српској држави, које су насељене Албанцима, који су по крви исти они Срби и могу наравно да рачунају на потпуну заштиту Србије,“ изјавио је Пашић тада.
Али сада су историјске чињенице неопходне Западу за коришћење за сасвим друге програме и пројекте.
Српски извори потврђују постојање плана изградње Балканске федерације православних земаља под покровом САД; ЕУ и Ватикана и указују „да је реч о покушају да се искористи религиозни фактор да би се организовао нови крсташки поход и да би се православне државе и народи Балкана – Србије, Црне Горе, Бугарске, Грчке и Македоније – откинуле од Русије. Саставни елемент тог плана јесте и регионализација Србија, која је призвана да савлада страх других балканских земаља пред том моћном православном земљом. Што се тиче независног Косова – то је само један од првих корака у реализацији глобалног прекрајања света по западним мерама.
