Јадранка Јовановић својом славом  овенчала сопствени народ и никад га  није заборавила

Водe ме виши циљеви!

Ужасно је колико се зла обрушило на Србију. Осећам  сам сву тежину патње сопственог народа. Човек ваљда рођењем то понесе са собом. Схватила  сам да сам понекад због тога  усамљена. И помислим да сам  у свој тој  љубави- јака као стена. То је виши циљ и срећна сам  што сам космосом и Божјом вољом одабрана да поседујем дар непоколебиве истинољубивости - каже чувена оперска певачица Јадранка Јовановић  

Много је тешких дана било у Србији због којих сам се осећала страшно. Када то кажем, онда не мислим на непосредно прохујале године, месеце, дане  већ на дуго, дуго време које је иза нас. Знате, тешко сам подносила све те програмске лажи, сервиране неистине о Србији, са сваком новом маркетиншки „добро” одрађеном ситуацијом која је бивала презентирана још од почетка деведесетих просто сам копнила. Сећам се 1992. када сам живела у Америци, сваког секунда сам пожелела да бацим телевизор из стана. То што сам  далеко од своје земље на сваких пет минута гледала и слушала  као извештаје на СНН о својој земљи, народу,  никада не могу да заборавим. Већ од тада у мом животу покренула се агонија. Била  сам се беспомоћна, понекад очајна. Смењивала су се  моја осећања немоћи, туге, беса, агресивности. Све је то, ипак,  било добро, јер се временом искристалозовало врло снажно осећање у мени. Како чето кажу умни људи - човек треба довољно да отпати да би постао снажнији, јачи, да бисте могли да дођете до истине и у томе останете непобедиви- каже за Геополитику госпођа Јадранка Јовановић оперска певачица светског гласа и врхунског уметничког реномеа. Њеној савршеној  раскошној уметничкој црти, препознатљивом, аутентичном,  избрушеном сопрану, али и лепоти, грациозности, темпераменту истинског  ствараоца, универзалној култури,  дивили су се поштоваоци уметности од Миланске Скале, до  концертних дворана Француске, Шпаније, Немачке, Аустрије, Америке. . . Ипак, ова изузетна личност, јака, и у исто време,  врло сензибилна,  никада није заборавила, нити се стидела,   што долази из Србије. Напротив!Пркосно је, на сваком кораку,  представљала свој народ. Србе - тада  већ прилично сатанизоване.

Који је моменат,  у том смислу,  био најпресуднији?

–Свакако бомбардовање. Ужасно је колико се зла обрушило на мој народ. Осетила сам сву тежину патње сопственог народа. Човек ваљда рођењем то понесе са собом. И схватила  сам да сам понекад усамљена. Да имам много неистомишљеника . Баш због тога сам почаствована што сам сама. Понекад помислим да сам  у свој тој  љубави- јака као стена. У мени се пробудило ново, узвишеније осећање, да је много часно, лепо бити у тој  причи у којој сам ја и малобројни, а храбри. То је виши циљ и срећна сам  што сам космосом и Божјом вољом одабрана да поседујем дар истинољубивости. Тај дух вам нико не може убити!Сада када се вратим на време бомбрадовања наше земље, оно је на мене оставило  дубок печат, неизбрисив, имало је  вишеструко дејство. Можда ће вам звучати парадоксално, али  у језивим тренуцима када су нас засипали бомбама, баш тада сам постала  снажнија, више него икада. Ти заговорници, који кажу данас са подсмехом:„па, нема никаве „завере” мене не могу разуверити. Ја сам из дана у дан,  живела заверу. Ми сви смо живели заверу. То што на хиљаде њих понављају, како неки  ксенофобични Срби мисле  да нема завере, ја не прихватам. Јер,  имам доказе. Ево рецимо, Рачак, па, бомбардовање Савезне Републике Југославије, све се то десило. Ја кажем- завере има !

Колико се и да ли се  све то одразило на вашу професију?

– Сада када се свега сетим, у мени  се у то време професионално, али из дубоких порива, светих, појавила потреба да прекинем контакте са целим светом. Шест месеци нисам ни са ким комуницирала. Остала сам  пркосно у Београду. Могла сам  да одем и напустим све. Али, једино што сам знала је  да нигде нећу отићи из мог Београда. Пропустила сам тада бројне позиве, гостовања, уговоре. Била сам рањена. Осећала сам  и извесну врсту гађења. Никада са сином, који је тада имао само шест година, нисам ишла у склониште. Живели смо тада на Звездари, на последњем спрату. У тим, за наш народ, али и за мене тешким данима, добила сам неколико  телефонских позива. И то од оних  сарадника, светских певача, од којих то нисам очекивала. Од оних од којих се то подразумевало, нисам добила ни један једини позив. Без  речи утехе, саучествовања у нашој трагедији. Они који су овде дочекивани са највећом љубављу, обожавањем, који су из Србије одлазили пуног срца, и то често и говорили, нису се огласили. Схватила сам зашто. Из личних интереса. Јер са мрљом  њиховог евентуалног реаговања, револта што бомбардују Србију, не би добили касније тако значајна места и позиције. И ту сам доживела, разочарење, али ми је много  помогло да коначно искристалишем своје ставове и према пријатељствима, колегама. Они који су мене звали, оглашавали су се и у светској јавности. Никога и ничега се нису плашили.

Да се присетимо ваших пријатеља великог срца.

– Примера ради,  господин Ренато Балестра познат и у свету,  афирмисан у својој професији као високи стилиста, он је нама узвратио љубављу,бригом. У време када су бомбе падале по Србији ми уметници   смо свакодневно наступали у Београду. Некада сам знала и три пута седмично да путујем за Ниш, о бомбама, страху,  нисам ни размишљала. Порушени мостови, сирене завијају целом Србијом, а ја у аутомобилу једини путник за Ниш. Сећам се једног телеграма који смо тада добили за 90-ту представу и Балестриног честитања  и жаљења. Написао је : „Саосећам  најдубљe са трагедијом српског народа”. То је било довољно, да у њему препознате великог човека и пријатеља. Када је 2006. године био у Коларцу на мом концерту, поздравила сам га пред свима. Био је поздрављен незапамћеним овацијама. Срби нису заборавили на свог пријатеља. Па рецимо,  Енглез Нејџел Кенеди, који би, да има правде и праведности,  морао од стране наше државе да добије посебну медаљу. Он је наставио да долази и после бомбардовања, а био је у Србији и током најжешћих  санкција. Зна се да му  је његова Влада јавно саветовала да не одлази у Србију, у Београд. Он је рекао тада : „ Ја сам слободан човек. Идем  тамо где желим и хоћу”. Зар није логично јавно одати признање, не његовом дивном гесту солидарности са српским народом, него његовој узвишеној људској  слободи, уметничкој снази, личности, интегритету!Да не говорим о Ханкеу, другим величанственим људима.

И ви сте неретко у приликама које су знале да искрсну, бранећи интерес свог народа, кактад јавно показали да сте слободан човек.

– Сећам се једног разговора са једним дипломатом, у дискусији  у којој је било и много  наших званичника, који су плаћени да за тај посао да кажу, реагују. А они су ћутали. Тај дипломата је рекао да му није јасно како не може нико да убеди Србе да су им Американци пријатељи. Рекла сам му као Јадранка Јовановић, уметник  :„ Врло тешко ће вам то успети. Никад! И то из два разлога. Први је- бомбардовање, а други је име операције. То вам никада неће бити опроштено. Они који нису тада изгубили своје драге временом ће можда потиснути то из сећања, мада сумњам и у то. Али,  они који су изгубили дете, брата, сестру, оца „ вашег милосрдног анђела” вам никада неће опростити. И докле год буде постојао и један Србин, то се не може заборавити”. То је духовно- најстрашнији ударац. Можда је овај коментар за нечији укус снисходљивости, била моја дрскост. Али нису, срећом, сви Срби снисходљиви. Ја сам и  тада истином  бранила свој народ.

Вероватно сте на бројним гостовањима по свету имали непријатности због тога што долазите из „сатанизоване” Србије.

–У почетку српске агоније имала сам жестоких проблема, јер на свом конференцијама за штампу, које су разуме се,  биле практиковане поводом оперских представа, ја сам  трпела најнепријатнија политичка питања за које уопште нисам била припремљена, едукована. При том,  била сам свесна важности сваке моје изговорене речи, јер сам представљала свој народ. Ево, рецимо, једне такве ситуације- премијера у Италији, и на конференцији за штампу новинар ме пита: Како се осећате, док српске трупе бомбардују дечју болницу у Сарајеву?Доживела сам шок, јер сам очекивала као и сви уметници,  питање везано за моју професију. Сви погледи упрти у мене. Тајац. Иако је у мени била покренута лавина бурних, болних, емоција одговорила сам му питањем: „Како се ви осећате, када у овом тренутку, док ви мени постављате такво питање, наше бебе у Србији масовно умиру у породилиштима, болницима, без инкубатора и кисеоника? Сви присутни  и сам  новинар су занемели, погли главе. Као да сам се месецима припремала за то питање.

Многи вам одају поштовање због чињенице да се као  светски уметник годинама  на сваком кораку борите за свој народ?

– И свом снагом! Мислим да појединци који  нису на политичким финкцијама, много више раде за своју земљу. Понекад у шали знам да прокоментаришем  неким дипломатама: „ Ред је да вам неко каже праву истину. Боље је онда да вам је ја кажем. Ови „други” вам то неће казати, јер се страшно  боје за своје позиције, фотеље. Сви моји пријатељи, познаници, колеге, српски народ то мисли. Па, кад већ шаљете те  ваше извештаје, потрудите се да презентујете праву истину у српском народу. Наравно, да у свему човек мора да има  високог стила, и без обзора на околности, никада не сме, у том смилсу, да одбија комуникацију. И када негде одем, и  наступам по свету, већ радим за свој народ, чак и да ништа не кажем. Наравно, да због мог става, упорности, прскоса и истинољубивости,  трпим непријатности и у својој професији. Све личности, мени слични,  малобројни, јаки појединци плаћају у Србији такође  високу цену. Али, долази ново време, пристижу  наше младе дивне генерације. И сваком злу, срећом,  дође крај!  

                    Биљана Живковић