др Душан Тубић

ДРЖАВА ЗОМБИЈА

- кратак поглед на распадање-

Hodam sad kao zombi

muzika iz filma "Crni Bombarder"

hodam sad kao zombi
hodam sad kao zombi
hodam sad ko zombi kroz noc

Погледајмо истини у очи: Део нашег народа, иначе пуног самообмана, заблуда и забуна, пати од невероватне фатаморгане. Знам за људе који «навучени» на дрогу и алкохол у својим делиричним стањима виде искривљену стварност, али овај народни феномен није лако објашњив. Ради се о подељеној перцепцији сопственог народа – о својеврсној шизофреној двојности, где се један део види као напредан, леп, добар, а самим тиме је и добро све што он ради, док је други назадан, ружан и зао још више него што о томе сведоче његова (не)дела.

Не прихватајући ову шизофрену перцепцију, то никако не чиним да браним или правдам постојеће ткз. ''патриоте'' – и не тврдим да су они заправо дивни, добри а само оклеветани, и да при томе они имају праве одговоре и решења за све проблеме. Али да су ''демократе'', тај наводно углађенији и пристојнији - истовремено и паметнији и бољи део друштва, и да сам гласајући за њих, ти ин, океј, кул, великограђанин, урбан, светски, космополитски – насупрот оним полупримитивцима, полудивљацима и динаридима, који су, малтене, нижа етапа у развоју живог бића, то моја чула и разум никако не могу да виде и прихвате, да усвоје као «реалност». Можда сам и ја заостао на развојној лествици, можда треба да се обратим лекару, да ми постави дијагнозу и одреди терапију? Или да лечењу приступим сам: да повећам дневну дозу Фокса, Б92, читања Борбе, Блица, Данаса, Времена и Републике? Ни сам више нисам начисто. Можда ми треба културна деконтаминација, чулна пацификација и генетска денацификација? Можда су потребни и психоанализа (или бела шенген листа без виза) да «постанем као и сав нормалан свет»? Можда треба да се тим поводом, као доктор са доктором, консултујем са Војином Димитријевићем?

Да нисам само ја проблем, већ да сличну «перцепцију стварности» попут мене још увек поседује и велики део грађана, показују и недавни резултати локалних избора у Земуну и Вождовцу. Али њихово накнадно тумачење показује да постоје и они други, који упорно шире ову шизоидну слику. Изненађујући ''фијаско'' демократа правда се тако да су делови Земуна досељенички избеглички, сељачки, рурални... Затим један аналитичар, зна се из којег табора, узвикну: «Еурека!... Па и на Вождовцу има руралних крајева. У томе је, дакле, проблем...» Тумачење тиме постаје јасно, као и порука: ''Сељаци, глупани, докле ћете то бити? Простаци, гласајте за тзв. «демократе» да бисте били мало надограђени, углађени, финијег понашања, опхођења''.

Прича о перцепцији стварности није главна тема наше приче, већ коме она користи и какву нам истинску реалност заклања. Она служи пре свега једној групи насталој «и из руралних и из урбаних крајева криминала» а нарочито некадашње Удбе, људи поприлично неписмених, са два-три мобилна телефона и џаковима пара, који уз помоћ ове приче прикривају своју монополски друштвени положај и спољне везе, али и малим, ситним предузетницима, који су до сада свој опстанак и пословање у многоме полагали тзв. ''демократе'', очекујући свој просперитет и бенефите од отвореност граниица, протока људи, робе и капитала, од слободне конкуренције. А да ли је све заиста тако у ЕУ? Да ли је тамо равноправна тржишна утакмица, или се и тамо зна «ко пуца пенале и коме»? Одговор је, наравно, јасан ономе ко зна да гледа слуша гласове који долазе од споља. Једна чешка политекономисткиња је тако изјавила да не могу сви продрети на тржишта европских земаља, да је ЕУ један поприлично затворени систем и да у њему постоји тачно изграђен механизам шта који одређује ко, шта и како ради.

Тако дакле, стоје ствари споља. А како стоји стање код нас које раније поменута шизоидна перцепција покушава да прикрије? Ништа није испуњено од обећаних 100 милијарди долара који чекају на граници «само да падне Милошевић.» Као што је у задњој фази своје владавине, разочаран у Запад, Зоран Ђинђић указивао да нема ништа од обећане помоћи и озбиљних инвестиција, тако је и сада, шест година након његовог убиства, па и много горе. Изгледа да би «спољни зид санкција» остао и да смо признали независност Косова. Писмо Вилија Вимера, где објашњава како се са Запада праве саобраћајне обилазнице преко Бугарске и Румуније а зарад слабљења Србије коју треба кочити и уцењивати у обећаним евроинтеграција све док не свисне, показује се као прави путоказ. А ми једнострано примењујемо ССП.

Шта ради уопште још ради садашња власт? Да ли прави стратегију и да процењује којим путем треба да идемо, или лута и просјачи? То просјачење је кренуло од тражења донација (Донаторска конференција) за 200 милиона евра, и још траје увек траје у разним формама, док је суштина иста - пузање и очекивање да нам «падне нешто с неба». У међувремену нас чека очај, безнађе и исељавање из земље најспособнијих и најбољих кадрова ''трбухом за крухом''.

Приватизацијом је створен још већи хаос. Све је распродато, банке, фабрике, цементаре.... док ова влада, као и Милошевићева, има исту реторику - борба против криминала и корупције. Сетимо се речи покојног премијера З. Ђинђића: ''У четири-пет највећих градова у Србији постоји спрега криминала и градоначелника, председника суда и начелника СУП-а''. Коју недељу касније се исправио и рекао да тога има у 50 градова Србије.

Ниједна власт се није озбиљно ухватила у коштац са мафијом, јер су њени путеви полулегални, у дослуху са «илегалом», јер власт зависи од избора, а изборе финансирају ови канали. Развој догађаја није довео да бољег положаја радника, него до енормног богаћења и монопола појединаца, што гуше и уништавају не само њих већ и мале предузетнике. Где тајкуни царују, ту трава не расте. Где радници и сељаци једва састављају крај с крајем, ту `леба нема. Где царују криминал и корупција, дижите руке од ћорава посла. Све је посветили очувању једног човека на власти, а дугорочно уништењу државе. Пале су маске из времена С. Милошевића када су они који сада владају говорила да они нису против народа, већ против наопаке власти. Садашња «владавина» Б. Тадића их у томе жестоко демантује. Сада када народ наочиглед пропада, они подржавају власт - јер им је то у интересу. Слично раде и они из ЕУ. Сада, кад је режим у кризи, одједном се «пусти мало наде» - и Холандија мења став, који, не заварајмо се, и није био њихов. И бела шенгенска виза је за час поцрвенела, посивела. Можда ће мало касније морати да одмрзнути и ССП, јер напротив - власт пада, након што се њихова вера да ће још годинама владати, скоро већ распршила.

Последњих двадесет година вршено је интензивно анестезирање (заправо, оно траје већ 65 година) и умртвљивање, не само Срба, већ и свих који живе у овој држави и на овом простору. Толико смо утрнули да ћемо, ако преживимо, постати држава најбољих и најбројнијих «факира», с тим што ћемо бити убедљиво најспособнији, вештији од других, пошто ми нећемо знати само лежати на ексерима, већ на чиодама.

Како у овој земљи постоје многа гласања и одређивања процената, ми желимо да дамо редослед првих пет учитеља, гуруа, или инструктора српског «факирства»: на првом месту је Милошевић а затим следе и остале српске вође закључно са Тадићем, с тим што овај пети опасно прети да «прескочи» све претходнике, а упркос чињеници што посао са Србима никако да буде завршен. Таман су помислили: све је сређено, лоботомија урађена, испирања уста, грла, желуца, црева и задњег трапа одрађена. Откуд њима још увек неке свести, осећаја да то где их водима и шта им обећавамо не води ничему? А трудили смо се да их претворимо у зомбије... У креатуре мртвих душа а покретних тела, пристојно укочених, насмејаних (као и код свих покојника), који имају само две функције – да се крећу, једу и држе се гомиле. Где ли је направљен пропуст у процесу зомбирања?

До сада смо преварени много пута, готово стално, а до правог коначног слома и потоњег «истеривања на чистац» никако да стигнемо. Сада све мирише на то.

У пољопривреди је стање трагично, катастрофално, она је на издисају. Повика на вука, а лисица месо једе. Није главни пољопривредни тајкун у овој земљи Мишковић – Делта, већ МК које финансира и добар је са свима из тзв. ''демократског блока''. Купује јефтино све по Србији, а онда то многоструко скупље прода и после ништа овде не улаже, већ као сви богати и «виђенији» Срби носи – у Лондон. То је човек који се смеши и подругљиво поручије: «Ко је био Дунђерски? Ја сам 20-30 пута јачи од Дунђерских.»

Овај тајкунски предатор је уништио и пољопривреду и привреду Војводине, а његов кум, политички хипнотизер Неша Чанак, само одвлачи пажњу од њега. То је човек који је главни или скоро једини по питању извоза пшенице, кукуруза, увоза вештачких ђубрива. Он је «великаш» за кога раде готово сви, не само ситни, средњи произвођачи и предузетници, већ и велики предузетници који имају своје млинове и силосе. Таку доминацију и подјармљеност пољоприведника није успео да оствари нико, чак ни на Дивљем западу.

Последица? Уништавањем и распродајом комбината, нестајањем села, ова земља је намењена улога простора које служи за извоз јефтиних сировина (пшеница, кукуруз, соја, шећер, уље...) а за увоз робе сумљивог квалитета са Запада (млеко у праху, сиреви, месне прерађевине...). При томе ће земља опустети, деградирати услед девастације, биће неплоднија, ближа пустињи.

Њени «шеици» верују да ће, насупрот свеопштој пропасти, они опстати. Али превиђају једну нуспојаву својих «мајсторских радова». Зомбије. Оне који се крећу, држе се гомиле и – једу на кога наиђу, чак и оне који мисле да их контролишу.