Историја и ,,историја'' о Обилићу

Да лаж поновљена довољан број пута постаје истина, знао је још министар пропаганде национал-социјалистичке Немачке Паул Јозеф Гебелс. Данас, међутим, ако је лепо упакована, у луксузном издању може да постане и више од једноличне, монотоне, обесправљене, често сурове Истине, коју је Петар Кочић писао, с правом, са великим почетним словом. У протеклих петнаестак година, у очима просечног грађанина пост-берлинозидске цивилизације Срби су били мешавина Хитлера и Стаљина, увек зли, спремни да силују, касапе и на сваки начин остваре свој ,,злочиначки циљ – Велику Србију''. Пошто смо 5. октобра на ,,демократски'' и ,,цивилизован'' начин ушли у ,,Европу и свет'', престали смо да будемо дежурни кривци који имају пуно радно време. Да и данас имамо половину од некадашњег радног времена, сведочи нам и недавно објављена књига Ане Ди Љељо ,, Битка за Косово, 1389: албански мит''.

Књигу сензационалног наслова у тврдом повезу објавила је њујоршка издавачка кућа Палгрејв Макмилан и њен циљ је, по речима издавача да ,,понуди алтернативну верзију, пружајући боље изнијансирану причу за разумевање овог снажног мита о национализму и припадности''. Да ствари буду још више омеђене велом теорије завере(великосрпске, наравно) побринуо се председник Хелсиншког одобра из суседне нам и на билбордима лепе Хрватске, Иво Банац: ,,Ана Ди Лељо нам је пружила ретку могућност да погледамо друкчију верзију Косовске битке, ону албанску. Ова вредна колекција, изврсно преведена, представља важно дело за све оне који желе да проучавају прошлост Балкана''. Тако заинтересовани читалац на 192 стране, од ауторке бившег саветника премијера Косова може да се упозна са поглављима као што су ,,Историјски записи: албански протагонисти у хришћанском кампу”, „Милош Обилић против Милоша Копилика”, „Албанске варијанте песама о Боју на Косову”… Да све не буде тако црно, побринуо се наш министар културе који је изјавио како његово министарство није надлежно за ,,коментарисање новинских наслова''(sic!). Не треба бити дипломирани историчар па схватити да су тврње о албанству Милоша Обилића бесмислица, али ако ништа друго, потребно је, аргументовано то и објаснити.

Пре свега, ауторка занемарује озбиљну чињеницу да у Косовском боју осим Срба готово да и није било припадника других балканских народа, узевши у обзир српски карактер средњевековне Босне. Да ли је то услед неразликовања два боја која су се догодила са временским размаком од неколико деценија(1389. и други 1448.) или слепо веровање турским изворима, који како би увеличали свој подухват спомињу ,,Србе, Бошњаке, Бугаре Албанезе, Влахе, Пољаке и Угре'', остаје да се види. Да Турци претерују(конкретно у наведеном примеру историчар Сеадедин) слажу се и аутори ,,Хисторије народа Југославије'', којима је и те како било у интересу да прикажу Косовску битку на што ширем међунационалном плану. Треба напоменути да византијске, а делом и западне хронике и писма не наводе толику етничку разнородност војске која се борила под кнезом Лазаром. Осим трновског кнеза цела Бугарска је у време боја била под турском влашћу, са Власима(Румунима) Лазар није имао никаквих контаката, а о учешћу Мађара и Пољака не треба ни говорити, ако се присетимо да су односи између Моравске Србије и Угарске били прилично затегнути и да је Србија била и нападнута од Угарске непосредно по Косовском боју, док је Пољској већу опасност представљала Немачка него далеко Отоманско царство. Што се албанског учешћа на српској страни тиче довољно је рећи да је највећи део данашње Албаније(све осим најсевернијих крајева) био под турском влашћу после битке код Савре 1385. године.

Поред претеривања у разноликости народа, отомански извори претерују и у броју војске која им се сукобила. Узевши у обзир величину територије које су држали кнез Лазар и Вук Бранковић, као и војску Влатка Вуковића, број војника на српској страни није могао да пређе 35.000 и то 25.000 од области кнеза Лазара и Бранковића и највише 10.000 под Влатком Вуковићем, с обзиром да је босански краљ Твртко био истовремено у рату са Угарском. С друге стране хроничар Нешри наводи да је српска војска бројала 500.000 ,,које коњаника, које пешака'', а да је турска војска бројала колико и половина српске. Код Сеадедина је број ,,неверничке'' војске 200.000 и она је ,,пет пута већа од турске''.

Иако смо видели да је бесмислено говорити о било каквом учешћу других народа осим Срба у бици која се одиграла 15. јуна 1389, позабавићемо се мало ликом и делом Милоша Обилића и његовом представом у историјским изворима. Узевши у обзир турске, византијске и западне изворе, убиство султана Мурата од стране витеза који се борио на страни српске војске је историјски потврђено, те превазилази оквире народног предања. Оно што је доста спорно јесте идентитет тог витеза, његово име презиме и порекло. Један од главних аргумената за ,,албанство'' Милоша Обилића, јесте једна од варијација у којој се јавља његово презиме – Копилић, јер копиле на албанском значи дете. Наравно, Копилић је само један од облика који се јављају: Обилић,Обиљевић(од обиља снаге и добрих особина), Кобиловић(по једном предању он је дете змаја и пастирице, а први пут га је подојила кобила), Кобилић(исто као за Кобиловић, с тим што се може тумачити и као одраз племенитости, ако узмемо у обзир средњевековну представу о коњу), Купилић. Више је него неозбиљно прогласити један од ових облика као једини који је исправан.

У погледу порекла и поседа Милоша Обилића такође постоји неколико теза. По најновијој коју је изнео проф. Драгољуб Симоновић, личност Милоша Обилића је заправо маска за брата кнегиње Милице, Николу Вратковића, који је управљао Топлицом. Као аргументе, професор Симоновић наводи једну хронику у којој се појављује Милош Никола као убица султана Мурата, као и чињеницу да после Косовског боја о жупану Николи нема никаквих података. Другу тезу је изнео Живојин Андрејић, по којој је Обилић пореклом од Дејановића, српских феудалаца који су владали данашњом источном Македонијом, и деловима западне Бугарске. Мавро Орбин опет, верује да је родом из Тјентишта, Милош С. Милојевић да је из Обиља у Дреници, а народна предања га смештају у Браничево, где је, како се верује, подигао манастир Туман.

Српски идентитет витеза који је дошао главе султану Мурату срећемо на неколико места. Тако Сеададин, кога смо спомињали у вези са величином и саставом српске војске, наводи следеће: ,,Док се је Мурат још на бојном пољу налазио, те да види своју пролазећу победоносну војску, која се враћала са потере непријатеља, диже се из једне гомиле погинулих један тешко рањени српски племић, прогура се под изговором да је спреман да пређе у Ислам и да има султану нешто да саопшти, кроз Муратову пратњу и телохранитеље..''. Код Лаоника Халкондила срећемо још једну потврду да је Мурата убио српски племић: ,, Турци приповедају да је Мурат Лазара који се ту борио приморао да бежи, и да је гонећи га што је брже могао наишао на једног Србина,на кога потегне оружије. Овај будући пешак, окрене се и прободе копљем у трбух Мурата, од које ране и умре''. И хроничар Дука, зна само за српског витеза: ,,Неки Србин знатан племић, младић храбар и одважан, да му тада није било равна, из хришћанске војске у сред турских редова као бегунац пребегне и Турци га одмах ухвате..Кад се приближио, младић га смртно рани мачем у трбух, али и сам буде исечен на комаде од Муратових стражара''.

Поред ових извора постоје и они који не наводе директно Милошево етничко порекло, већ само његов подвиг и чињеницу да је био Лазарев племић. Ту је на првом месту одговор флорентинске општине краљу Стефану Твртку, затим писање Тубера Цријевића и Бенедикта Купрешића(који је и путовао Косовом 1530.) а ту су и ,,Житије деспота Стефана Лазаревића'' које је написао Константин Филозоф и незаобилазно ,,Краљевство Словена'' Мавра Орбина(односно Орбинија како гласи итализирана верзија његовог презимена). Ни у једном од ових извора нема ни трага ,,Албанцу Милошу Копилику''.

Да је дело Милоша Обилића одраз оног истинског витештва и племства, слагали су се хроничари и историчари широм Европе. Нико од њих није навео било шта што би давало и најмањи наговештај да је то урадио неко албанског порекла, те је тако ,,Битка за Косово, 1389: Албански мит'' ништа друго до – мит. Књига која је главни разлог настанка овог текста, још увек није преведена на наш језик, да ли ће бити тешко је рећи, али ће највероватније доживети хрватско или пак ,,бошњачко'' издање, као што је био случај и са ништа мање скандалозном ,,Историјом Босне'' псеудоисторичара Ноела Малколма(колико је ово дело неозбиљно говори податак да аутор није ни споменуо једно од основних дела за изучавање Средњег века на Балкану – Франачких анала).

Све у свему, ово је још само један у низу политичких памфлета, који имају за циљ, да на јако перфидан начин оправдају најновије територијалне поделе на Балкану. Покушај Ане ди Љељо није први, али ни последњи овакве врсте. По свему судећи до западне штампе, у скорије време неће доћи до реалне слике о српској историји, али је од изузетног значаја да наша историјска јавност остане доследна науци што је могуће више.