Шта нам поручује Видовдан данас?

Пре 620 година, босански војвода, Влатко Вуковић, разбио је турско крило и под утиском фантастичног почетка боја, послао гласнига краљу Твртку, који је повољне вести проширио Европом, због чега су, у част хришћанске победе звонила звона париске цркве Нотр Дам. Данас нам поново звоне звона. Она ипак, не славе никакву победу, већ нас упозоравају на сву озбиљност времена у ком живимо и блиску опасност од катастрофичног епилога. Српски народ данас има ного недаћа, прегршт мука и проблема, али она најгора опасност не прети споља, па чак ни од унутрашњег непријатеља, већ долази из нас самих, понаособ, из духа и перцепције свакога од нас. Наиме, ми смо суочени са губитком личног и колективног културног обрасца, модела понашања и расуђивања, који би нам помагао у одабиру начина живота, размишљања и поступања, те служио као смерница у владању одраслих и васпитавању деце.

Примитивизам као доминантна карактеристика наше политичке, медијске и естрадне сцене, а који их све повезује у једну, је директна последица недостатка културног обрасца о коме говоримо. У таквој ситуацији, друштво не уме да процени шта треба презрети, одбацити, игнорисати, а шта прихватити, усвојити и унапређивати. Не постоји јасан критеријум, скала на којој се раздваја жито од кукоља, добро од лошег, пристојно од непристојног, морално од поквареног. Широке масе нигде и никада нису саме могле да покрену било какав друштвени процес, па им је и у нашем случају потребно вођство интелектуалне елите. Велики проблем настаје када видимо да и припадници те елите, научници, новинари, уметници, политичари, професори... допуштају себи да за бедне хонораре и друге материјалне користи служе носиоце примитивизма, левог и десног екстремизма и у њихове окове још чвршће стежу сопствени народ.

Поред националне елите, најпозванија да изнедри, односно поведе у стварање једног новог културног обрасца јесте наша Црква. Пре свега, симболика Видовдана за један модел живота, није ништа друго, него промоција спремности на жртву. Жртву личног комфора, појединачног интереса, себичних прохтева за опште добро, напредак и развој. Спремност на претпостављање потреба и права другог у односу на сопствене, замрла је у нашем народу, зато ову земљу растаче ко како стигне, будући да у јагми и трци за материјалним иметком, те остварењем ситноспоственичких интереса, не видимо провалију у коју срљамо. Сагледавање опште слике, захтева личну дистанцу и смирено проматрање и промишљање, али за ово модеран човек нема времена, нема воље, нема духа. Он тражи све одмах, не жели да чека никога и ништа. Руководи се логиком ''у се, на се и подасе'', па занемарује ближње, локалну заједницу као и народ и државу уопште.

Православље налаже поступање из љубави, а Видовдан заповеда жртву. Оба ова императива не постоје да би некога оптерећивали, понижавали или мучили, већ зато што једино њихово безусловно испуњавање гарантује слободан живот човека. Слободан од наметнутих потреба потрошачког друштва, слободан од убиствене егоцентричности, слободан од разарајуће и фаталне усамљености. 

Остоја Симетић,

Беседа код заветног Крста, у новосадском Видовданском насељу, 28.6.2009.