Како су српски владари помагали Српску православну цркву ДАРОВИ ЗА ВЕЧНОСТ
" И све што дадох манастиру у Свету гору, да не тражи ни моје дете, ни моје унуче, ни мој сродник, нити било ко други" - стоји у Повељи великог рашког жупана Немање из 1198. године
Велики успон и продор српске културе и уметности у средњем веку био је могућ захваљујући подршци и даровима српских владара, о чему уверљиво говоре њихове повеље.
Цар Стефан Душан, скулптура са цареве гробнице
Српски средњовековни владари, почев од Стефана Немање у 12. веку, као зачетника лозе Немаwића, па све до краја постојања српске средњовековне државе у 15. веку, када се на њеном челу налазио деспот Ђурађ Бранковић, своје најзначајније одлуке доносили су у виду повеља.
Повеље спадају међу најстарије писане документе. У најранијој прошлости, посебно у средњем веку, издавали су их владари, угледни властелини и најмоћнији феудалци. Биле су то важне јавне исправе којима се прокламују, прецизирају и јавно саопштавају одређена права, привилегије, поклони.
Или се повељом - као у ово садашње време - прокламују одређени принципи и регулишу одређена питања од ширег значаја.
Златни печат са даровнице
кнеза Лазара
У Рашкој држави Немањића, како ћемо видети, повеље српских владара представљале су најчешће даровнице којима су они подстицали, или непосредно организовали изградњу цркава и манастира, штампање првих књига, отварање школа и уметничких радионица, стварали услове да се начине изванредна архитектонска, сликарска и друга уметничка дела.
Праксу Немањића из времена старе Рашке државе - издавање повеља у виду даровница или даровних уговора, наставили су касније и њихови наследници у 14. и 15. веку: српски кнез Лазар, а потом деспот Стефан Лазаревић и деспот Ђурађ Бранковић.
Да није тих повеља, чији се оригинали или копије сада чувају у националним музејима и галеријама, наш поглед у средњовековну српску историју, културу, науку и уметност био би не само замагљен, него и наглашено оскудан. Право значење и пуни смисао ових повеља - даровница могуће је сагледати тек када се обиђу бар неке од задужбина Немањића, као што су: Студеница, Ђурђеви Ступови, Сопоћани, Милешева, Жича, Високи Дечани... или некадашњи епископски центри: манастири Грачаница и Богородица Љевишка.
Најбољи познаваоци средњовековне историје и културе већ доста давно су саопштили да културна и уметничка добра којима располажу ови манастири (било да је реч о архитектури, сликарству или уметничким рукотворинама у њиховим ризницама) припадају не само српској него и светској културној баштини.
Свечани потпис краља Милутина на Светостефанској повељи
Некадашњи велики рашки жупан Немања, а каснији монах и великомученик Симеон (владао 1170-1196, умро 1200. године) био је први српски владар који се јавним документом обавезао да делове својих поседа и територија у Метохији преда на трајно коришћење и власништво Српској православној цркви. Учинио је то Повељом из 1198. године, којом оснива и дарује манастир Хиландар у Светој гори. Тај први хиландарски посед је у Призренском подгору и његовој околини. У Повељи се помињу дарована села: Непробишт, Момуша, Сламодрава, Ретивља, Хоча и ,,друга Хоча" (тј. Горња и Доња Хоча), Трновац, Ретивштица, пчелињаци у Трпезама, Дапшору, Голишеву и Парицима.
,,... И све што дадох манастиру у Свету гору, да не тражи ни моје дете, ни моје унуче, ни мој сродник, нити било ко други. Ако ли ко ово преправи, да му Бог суди, и да му је супарница Света Богородица на страшном судишту оном, и ја грешник Симеон".
Повеља цара Душана
Хиландару
Две најзначајније повеље које је издао Стефан Првовенчани (велики жупан од 1196, а од 1217. до 1227. краљ Рашке) су Хиландарска повеља, издата око 1200. године, и Жичка повеља из 1220. године. Првим документом он, уз већ учињене поклоне његовог оца Стефана Немање, потврђује Хиландару те дарове и додаје нове:
Део повеље краља Милутина којом дарује Хиландару ћелију св. Петке код Скопља ,,... И у гроба часног и боговерног старца, господина ми светог Симеона монаха, удостојен бих да му будем са њим ктитор и служитељ, и обнових га молитвама његовим, и дадох села манастиру: Ђурђевик, Петровик, Крушево, Книна, Рубач Поток, Дрсник, Гребник, Заqуг и планину Добре доле, а винограда два и трг Книнац...".
Повељом из 1200. године Стефан Првовенчани оснива и дарује манастир Жичу. Главни део жичког поседа, сем онога у непосредној околини манастира, је у Јелцима (садашње подручје Ибарског Колашина) и Хвосну (северна Метохија). Највеће дарове Српској православној цркви, како је видљиво из повеља, учинио је Милутин Немањић, краљ српски од 1282. до 1321.
Својим активним залагањем и личним поклонима омогућио је да се изгради десетине православних храмова на подручју Старе Србије, у Македонији, на Светој гори Атоској, у Софији и Јерусалиму.
Већ и сама имена његових манастира и цркава - Грачаница и Бањска на Косову, Богородица Љевишка у Метохији, Краљева црква на манастирском комплексу Студенице у Рашкој речито говоре да је реч о капиталним културно - историјским споменицима непроцењиве уметничке вредности.
Традицију великих донација и доброчинстава, усмерених ка развоју и напретку Српске православне цркве, наставили су и сви други Немањићи. Стопама Немање и Стефана Првовенчаног кренули су такође Владислав (краљ 1234-43), Урош Први (1243-76), Драгутин (1276-82), Стефан Дечански (1321-31), Душан (краљ српски од 1331, а цар од 1346-55).
Занимљива је повеља цара Стефана Душана из 1348. године којом он манастиру Хиландару потврђује све поклоне и повластице, дате му од његових претходника, и са своје стране додаје нове. Дарована села и насеља обједињена су називом ,,села по земљи Српској", односно ,,по Србљима". Нека од побројаних села су у Метохији, а нека на Косову.
,,... И ова села и метохије ослободи Царство ми од свих работа које се налазе, мале и велике, по земљи Царства ми. И да њима не управљају ни кефалије, ни кнежеви, ни севасти, ни властела Царства ми, већ само икономи које шаље света црква и игуман и братија... Овај хрисовуљ написа се када дође Царство ми у Свету гору, године 6856(=1348)... Стефан, у Христа Бога верни цар"
