Земља без хлеба

Поштено

Некадашњи краљ шећера, слатки Коле, преслатки, неколико година је скоро потпуно ван политичких догађаја, некадашњи директор ДС сада је далеко од очију јавности у Србији, али у врло чврстој вези са својом „испоставом“ у Лондону и свим својим пријатељима Енглезима који су га аболирали од судског процеса у „шећерној афери“.
Тако је остало на томе да је једино статистика о дозвољеној квоти и количини произведеног и извеженог шећера оптуживала „шећерног Колета“, држава Србија, судство, закон, ... нико није ни покушао да провери – који и какав је то шећер Коле извозио из Србије. Дигла се прашина, кроз прашину јуре џипови и камиони, као јахачи у олуји. У знак љутње због прозивке јавности и критика упућених ту и тамо, Коле је одлучио – да се јавно одрекне титуле „краљ шећера“. Браво Коле, тако треба, то је карактер.

Оне шећеране купљене за три евра ( и огромним залихама шећера које „нису ушле у цену куповине шећерана“), а које су касније продате за неколико милиона евра, одраз су „способности, познавања тржишта, поштеног и самопрегорног рада, ...“, а они злобници који то повезују са криминалом, партијским и кумовским везама у ствари само завиде поштеном и способном Колету. Коле у Србију не улаже ни један једини динар (осим куповине земље по Војводини за исту цену коју је платио и за шећеране) за разлику од „побратима“ Мишковића.

Где износи и „штека“ паре, што би неко рекао „ ди су наши новци“? Продао шећеране, продао зграду ЦК (купљену под повољнијим условима него „шећерану за три евра“). Купи (?) за три евра , прода за тридесет ( милиона ) евра и „новце“ склони. Купио Коле зграду ЦК ( за коју су неки новинари и „одговорни“ говорили да је склона паду после бомбардовања од стране „искрених пријатеља демократије у Србији“ ).
Вест о „могућем рушењу зграде ЦК“ форсирана је неколико недеља пре него се Коле одлучио да „спасе“ ту зграду и купи је. После куповине ове зграде престале су и тезе о „могућем рушењу“. Ко ли је све ово измислио и колико ли је само поштени Коле морао бити у дилеми када је морао дати „шаку тешко зарађених евра“ за ову рушевину.

Вештачко ђубриво од природног камена

Камионима се даноноћно из Аранђеловца пут Војводине превозио отпад од мермера. Одредиште им је био новосадски „Агрохем“. Данас је то основна сировина за производњу „висококвалитетног, трајног“ и скупог вештачког ђубрива, које држава нуди сељацима у размену „у поштеном паритету“ за пољопривредне производе.

Велики „Барвало“ ( велики газда- на језику Рома ), који се пита „... ко је био тај Дунђерски ... ?“ Пита се јер Коле има 50 пута више земље од Дунђерског, који није имао „слуха“, кумова и партијских другова као „Барвало“ Коле, већ је имање наследио од оца, отац од деде, деда од прадеде, ... Зар није крајње време да се због свих ових и оваквих „способних“ земљиште у Србији што пре прогласи државним ?

Сво је то земљиште продато и купљено „случајно повољно“, а земљу су куповали (директно или индиректно) бивши директори задруга и комбината, њихови кумови, партијски другови, комшије Хрвати, браћа Словенци, ...

Постао је „Барвало“ један од највећих уништитеља и рушитеља пољопривреде Србије и Војводине заједно са својим Кумом, Великим Братом, музичарем, бајкером, антифашистом ( и по мало политичарем, послаником на сталном раду са прекидима ... ). И нису све те Колетове „случајне и повољне куповине“ без обавеза, потребно је због тих „случајности и погодности“, када завесе падну, „нахранити многа гладна уста“ (ДС, ЛДП, ЛСВ, Г-17, ... НВО, ... ). И зато је кум недодирљив.

Кец куме, изгоре кеса, ...

Кум који је био директор ДС у Ђинђићево време и несуђени премијер.
И догађа се да у Србији све иде од лошег ка горем Ђинђић-Тадић, Ђинђић- Костић... Решио изгледа краљ који се одрекао титуле, сад постане – цар. Од „краља шећера“, сада изгледа хоће да постане „цар“ земље, кукуруза, пшенице и – вештачког ђубрива.
Готово сви откупљивачи откупљују, а силоси у Србији данас складиште житарице и пољопривредне производе због Колета и за Колета. Откупљивачи, складиштари, транспортери, млинари, пекари, ... и нигде, нигде нема – произвођача.

Ко њих пита, уважава, штити и цени, ко ће идуће године сејати пшеницу, коју због кише не може пожњети, а када сељак некако обави и плати жетву, оде на вагу узму му: проценат на влагу, проценат на нечистоће, проценат на лом зрна, услугу за коришћење ваге, ... а онда почињу уцене око откупа, пријема, исплате... И није Министар, или не дај боже сељак одредио откупну цену пшенице, све је то „цар“ одредио, а када се то јефтино откупљено на јесен буде продавало, видећемо по којој цени ће бити, а познавајући Колета, добро ће зарадити. А догодине – све исто поново!

Писац овог текста је 2003.године за говорницом у Скупштини Србије, када је „дао оставку“ министар пољопривреде Веселинов, предложио будућем министру Стојану Јефтићу да пропише услове складиштења житарица и крмног биља. Главни разлог за овај мој предлог је тај што је сељак принуђен да преда усев, јер нема где да са пшеницом, а онда трпи уцене сваке врсте. Ако се и одлучи за некакво „складиштење у приватној режији“, онда ризикује да пшеница губи на квалитету, па чак да и скроз пропадне. Касније је тај поступак и процес назван од стране Министарства пољопривреде „складишница“, будући министар се према овој мојој идеји веома похвално изразио, али на жалост ова идеја није никада заживела у пракси. Цена пшенице је пре две године била 24-25 динара, а цена хлеба мања него данас, како онда може цена пшенице бити данас 13 динара, по којој то математици и логици? Ни по кумовској, ни по економској.


Логика и Војводе

Где је „нестала логика разлике у цени“ министре, где су антимонополски и антикорупцијски закони, зашто су и због кога су писани? Постојала је страначка зависност и протекција увек, али оваква и оволика – никада ! Где су „инсајдери“ са Б-92 да „открију“ и „истражују“? Зар „Барвало“ и „кум“ не могу на полиграф ? Ћути јавност Србије (не верујем да се ћутањем и слаже са овом отимачином), а ћути и Европа јер њој овакво стање веома одговара. Економски слаба, разједињена и корумпирана Србија, која тој Европи извози квалитетну и јефтину храну, а из Европе увози отпад, храну којој се незна порекло..

Не понавља ли се на неки начин догађај из 1789.године, када је војвода од Орлеана, Велики Мајстор велике ложе оријента, откупио све количине пшенице, а онда сво то жито препродао у иностранство и сакрио у складишта. Тада је међу широким масама француског народа наступила велика глад. Тај је војвода (гле случаја) био и највећи кривац за француску револуцију и био је „ ..покретан оном невидљивом руком која је изгледа створила све догађаје и револуције да би нас повела ка циљу, који за сада не видимо...“ ( то је говорио савременик војводе од Орлеана, Галар де Монтжој. Ми немамо војвода (осим у Хагу), али имамо кумова и партијских другова, којима некад и војводе могу позавидети.

Земља без хлеба

Није род пшенице планиран за само једну календарску годину и не извози се онда када нема цену, што ми данас радимо са залихама пшенице рода 2007.године.

Французи своју пшеницу ( која није боља од наше ) никада не извозе, уколико за њу не добију цену од минимално 40 евро центи. Код нас се одмах извози ( или се само „превози“ преко границе у нека складишта), па се чека „да сунце гране“ за неколико месеци, па се цена пшенице на светском тржишту повећа за 30-50 %... а онда је разлика између откупне и продајне цене пшенице много већа. И ко ту „добија, а ко губи“, просудите. Ако се од сељака откупи за 8-9 динара, а реална цена откупа је дупло већа, па се та реална цена на светском тржишту увећа за 30-50% (због суше и великих киша и поплава). На светском тржишту би по овим параметрима цена могла достићи око 30 динара (?).

Напоменућу и део цена производње : семенске пшенице, горива, вештачког ђубрива, „хемије“, вршидбе... Али бандо једна, шта ће сељак са кредитима које је узео за тракторе, прикључне и радне машине, расни потенцијал, музне уређаје, објекте, силосе, ... ?

Када тврдим да род пшенице није за располагање од само годину дана, сетите се навода из Библије. „ Јосиф, син Јаковљев, а овај син Исаков, беше од стране браће своје продат и одведен у Египат, а у Египту је успео да спасе народ од глади за седам родних и седам сушних година, чувајући пшеницу из родне за сушну годину ...“ Зар неко мисли да се ово не може и овде догодити?

Када се овако „поштено откупи и поштено прода“ , обезбеђен је опстанак на власти ове квази-демократско-национално-издајничке коалиције ( ДС, ЛДП, ЛСВ, СПС, ПУПС, ЈС, СВМ, ... ). Билборди, плакати, „пакетићи за гласаче“( којих се сете само у време гласања и никада више ), промоције на ТВ.. све то се обезбеди „поштеном“ продајом пшенице, после „поштеног“ откупа од сељака.

Стране банке, којима је сељак препуштен уништиће и ово мало производње хране у Србији. Бездушнији сте и од самог Слободана Милошевића, за кога смо веровали да нема бездушнијег и поред најновије вести да се „Барвало“ умилостивио, па је допустио министру пољопривреде да откупну цену пшенице подигне на „целих“ 12 динара.

Др Душан Тубић