СРБИ И АМЕРИЧКА ПОЛИТИКА КОНТРОЛИСАНЕ НЕСТАБИЛНОСТИ

Увек када се дубље анализира англо-америчка спољна политика обичан смртник скоро неминовно дође до фасцинантног запажања које се може дефинисати као зачуђујућа контрола светских токова. Било да је у питању политика, економија, глобална геополитичка сцена или регионална стратегија Американци као да пресудно вуку потезе и померају фигуре на светској геополитичкој „шаховској табли“. Било је светских сила (првенствено европске колонијалне силе у модерној историји) које су контролисале своје интересне сфере на завидном нивоу али глобални играч попут Америке није се појавио од пропасти западног римског царства. Психолошки склоп који одаје једну хладноћу омогућује им да се ослобођени емоција креирају светску политику (наравно то удружено са другим факторима попут војске, мас-медија, потрошачке вулгарне културе која подилази најнижим људским страстима итд.). Код њих, за разлику од многих, је увек у питању само и искључиво голи интерес ослобођен сваке врсте осећања па чак и елементарне људскости.
Стратегију и план попут Америке нема Русија (о Србија и малим државама да и не говоримо) па чак и Немачка. Но као да се појављују нови знаци на светском хоризонту који наговештавају сарадњу два велика европска џина који као да се буде из сна уплашени за своју будућност угрожену америчком глобалном доминацијом. Надамо се да ће се они (Немци) врло скоро извући из „америчког загрљаја“ и приклонити историјској Европи, а самим тим и наћи линк према Русији који би био спасоносан за ортодоксну европску идеју.
Нису Немци за чвршће односе са Русима само због сировина (иако је и то је врло битно ) што се види из потеза
Ангеле Меркел која је прва отишла да честита изборну победу Медведеву. Посебно апострофирам њену изјаву приликом те посете, која је прошла готово неопажено : „мир и стабилност у Европи зависе од Немачко- Руских односа“.
Много што шта и код нас зависи од квалитета руско-немачких односа као уосталом и у великом делу света. Због тога је у англо-саксонском свету склоном да најпроницљивије и најсуптилније разуме светске токове овакав савез представљао најнепријатнију претњу њиховој безбедности односно глобалној доминацији јер то они перципирају као једно те исто. Од овог односа много зависи и однос англо-американаца према нама. Када је Немачка покушавала да преузме улогу глобалног играча број један то се није битно одражавало на наше капацитетске могућности за остварење сопствених интереса. Медјутим Немачка није никада заузела водеће место у свату у тандему са Русијом. Услед тога њена политика током њене агресивне фазе (у време светских ратова) била је само једна од укалупљених верзија западне перцепције ових простора.

ОДНОС АНГЛО-АМЕРИКАНАЦА ПРЕМА СРБИМА

На пример шта нам о односу Запада према Србима говори И и ИИ Светски рат ? Зар синтагма о томе „ да су Срби победници у рату, а губитници у миру „ не говори много и сама за себе ? Зашто смо тако и толико у прошлости и данас жртвовани, пре свега од „назови савезника“ Американаца и Енглеза ? После И светског рата вештим подметањима Срби су залегли за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, коју је краљ Александар прихватио „као дар божији“, а у ствари је то било обично кукавичије јаје Запада. После ИИ светског рата натурили су нам Броза и комунизам. Од једног поносног, продуховљеног народа постадосмо малодушни дефетисти, демографски уништени, расељени, исељени, обешчашћени, понижени. Најгоре је то смо ми често у историји али и данас очекивали помоћ од истих оних који су нам о глави радили, од истих оних који су нас практично својом политиком без мало осудили на смрт и нестанак. То је један облик потпуног аутизма па чак мазохизама и лудости. Због тога се заиста можемо запитати колико смо сами кумовали нашим историјским али и савременим националним несрећама.
Ти исти често нас држе на ивици грађанског рата док би евентуалну егзекуцију најрадије оставили нама самима. Наравно то би се могло десити уколико би потпуно главу изгубили. Но они би највише волели да се ми сами међусобно побијемо да они не би морали „да прљају своје руке“. Зато у контексту контролисане нестабилности на Балкану из геополитичких разлога а у циљу усмеравања ових простора увек, па и данас, је форсиран пројекат мале и слабе Србије. У складу са тим се дириговано и праве, финансирају и подржавају „две Србије“, две колоне, подељене, сукобљене до саме ивице грађанског рата само да би изнутра исцрпли и народ и државу која као таква постаје лак плен њихових механизама контроле. Интензитет сукоба подижу лажима „о изолацији“, санкцијама, рату, блокади и обманама „ о брзој европској интеграцији“.
Морамо истаћи да је права истина коју треба рећи овом народу да ми највише испаштамо због политике великих сила, а много мање због политике Слободана Милошевића и његових наследника како хоће да нам наметне међународна заједница и домаће ДОС-овске политичке креатуре. Зато није тај исти Милошевић једном приликом изјавио да „ајкулу нећеш умилостивити колико год меса да јој даш“. Наравно ми се не слажемо са многим стварима у његовој политици, али ова његова теза има тежину. Већ сада се јављају процене и дају оцене, да је Слободан Милошевић бољи и већи играч од већине овдашњих, који сами себе виде и проглашавају великим, или то чине један другом по систему „ја теби сердаре, ти мени војводо“. Нису садашњи ништа бољи од Милошевића, а мишљење да смо од два зла изабрали мање је нова забуна и заблуда у српској јавности.
Можемо чак са великом дозом објективности констатовати да је Милошевић све одрадио за њих а потом као ислужена муштикла одбачен. Сетимо се ангажовања ЈНА по систему „крени-стани-врати се“ и повлачења из Врхнике, Випаве, Загреба, Пуле, Осијека, Карловца, Шибеника, Винковаца, Сарајева, Тузле. И ако на коленима Хрватска није војно поражена и није јој у многобројним ситуацијама задан финални ударац што Хрвати сигурно не би пропустили да су били у нашој ситуацији.
Њима је Венсовим планом дата шанса и прилика да се накнадно, уз помоћ Запада, наоружају и опреме. И велики родољуби попут Шешеља (гле „случајности„) су подржали Венсов план те били против Милана Бабића, а „за тужичасте зоне„ (гле „случајности„) и овај план је поредио са анексијом Кипра од стране Турске. Говорио је : „како они држе Кипар и ми ћемо тако Крајину“ заборавио је само да примети да је Турска Западу – Но1, а Србија позитивна 0 ! Ако ова прича са Хрватском није довољна као доказ о плановима и намерама Запада и њиховој „неутралности“, у догадјајима у БиХ, других доказа има на претек. Војска РС се једноставно, без борбе повукла са Бјелашнице, Игмана, а од Сарајева, које је без икаквог проблема могло одмах бити под контролом Срба, или бити рационално подељено, без потребе је створен „Стаљинград“ за који су касније једино Срби били оптужени. У „случају Бихаћ“, стране новинске агенције су јавиле вест да је рат у БиХ завршен, да су Срби победили, да је Бихаћ пао, преко 70 % територије БиХ је под контролом Срба. После само неколико сати те исте агенције су јавиле друге вести „ да се војска РС повукла на већем делу ратишта“.
Све се ово може слободно подвести под контролисану нестабилности у Србији коју уосталом као и у другим деловима света одржава и подстиче Америка. У том контексту остварења вековних англоамеричких геостратешких интереса кроз слабљење Србије можемо сагледати и очигледно двоструке аршине ( они их зову – стандарди ) у раду Хашког трибунала. Захваљујући таквим стандардима Туђман и Изетбеговић су тобоже смрћу избегли процес пред трибуналом. Трибунал је чекао да они оду са овог света па да онда кажу „како су они хтели, али...смрт... је била бржа “. А овој двојици је наводно досадило да чекају позив трибунала па су отишли „на онај свет“ као заслужни људи, демократе, патриоте, реформатори, као они који су се борили за мултикултуралност и мултиконфесионалност, уз почаст свог народа и многих државника ( чак и „нашег“ Бориса ) што је све поткрепљивало тезу о српској колективној и вечној кривици.

ТАЈНА УДРУЖЕЊА И КОНТРОЛИСАЊЕ БАЛКАНА

У одржавању и контролисању нестабилности како у целом свету тако и на балкану креаторима светске „шаховске табле“ помажу и „независна“ тајна удружења. У својој књизи „Трилатерална комисија госпођа Смиља Аврамов покушала је и са доста успеха појаснила деловање тајних, полујавних и јавних центара моћи и одлучивања. Структуру, циљеве, намере, пре свих „ Савета за спољне односе САД-а“, „Билдерберг групе“ и „Трилатералне комисије“ објашњава госпођа Аврамов, посебно апострофирајући ову последњу те наглашавајући да су сви они израсли из масонерије ( крупног капитала, банкарских кругова, политике и јавности, медија ). Њихова улога у историји се није мењала, била је увек иста, заштита интереса САД-а, Енглеске, Холандије и делимично Француске. Зашто госпођа Аврамов наговештава да ове групе немају истоветне намере према свим земљама, јер нпр. њихово деловање према Турској и Србији није ни приближно исто. За ову констатацију нема јачих и поткрепљујућих доказа од потеза које је НАТО вукао на овим просторима у последњој деценији двадесетог века. Дејством тзв „милосрдног анђела“ и разарањем СР Југославије је практично и најконкретније срушено и погажено међународно право а промовисана сила као најјаче и једино релевентно средство светских моћника. Од тада међународно право у пракси и не постоји као дисциплина, већ само као друга страна политике силе.
Политика Запада према Југославији и Србији представља велику загонетку, наводећи у прилог томе да је Кларк добро уочио да је „ загонетка заогрнута мистеријом, у оквиру једне енигме, а енигма је Русија. Ово само по себи много говори. Највише о томе да контролисање Балкана (његове нестабилности и стабилности) и његову судбину не можемо посматрати ван контекста светске политике у којој су потези Англо-Американаца често условљени снагом и виталношћу Русије. У периодима када је Русија била потребна западу ми смо много лакше долазили до остварења својих националних и свих других интереса и обрнуто.
Распадом „Варшавско Уговора“ и СССР-а, променила се мапа света, стратегија и интереси великих сила. СФРЈ се није распала изнутра, како се тврди, већ деловањем споља, што између осталог потврђује и пленарни извештај Трилатералне комисије из 1997.године у одељку посвећеном Југославији. Ту се под насловом „будућност Југославије“ наглашава да је Југославија једина земља у Европи о чијој дугорочној политичкој оријентацији нема договора (прећутног споразума) између Истока и Запада.
И што је врло битно ово није ништа ново у међународним пројекцијама које долазе из западног света. Постоје јасне индиције о трајном и дугорочном притиску у време СССР-а, како на Тита, тако и на његове политичке „наследнике“. Стаљин се није уплашио Тита 1948.године (резолуција ИБ ) и није Запад волео Тита када се развило тзв социјалистичко самоуправљање и несврстана политика. Био је то само пуки интерес Американаца да се СССР-у не дозволи излаз на Јадранско море што је опет наравно у складу са вековном политиком гордог Албиона.
Међунационалне тензије у СФРЈ,земљи братства и јединства биле су увек присутне, само их је Тито успевао држати под контролом. После Титове смрти је постојала опасност да се отворе унутрашњи сукоби као резултат битке око Титовог политичког наслеђа и тиме пружи шанса Совјетима да индиректно, или директно интервенишу у Југославији а после чега би готово је сигурно остали. Тиме би се пореметио тај врло значајан европски баланс, јер Југославија је имала статус нејексплозивније тачке у Европи у хладноратовско време. Данас, уосталом као и у већем делу историје, овај простор заузима Србија те је његова битност, иако окрњена ширењем НАТО-а на исток, још увек и те како неоспорна.
Западу се не сме догодити да се оствари нешто што они нису аминовали, по сваку цену, чак и по цену међународног злочина („Милосрдни анђео“). Волтер Мондејл је маја 1987.године, после пленарног заседања Трилатералне комисије, посетио Југославију. У свом извештају председнику Картеру, након посете, подвукао је значај независности Југославије и њеног територијалног интегритета за политику САД-а, позитивно је оценио и место и улогу СФРЈ у Покрету несврстаних. Поводом Руске агресије на Авганистан, председник Картер је у свом дневнику забележио да се консултовао са својим Европским савезницима, председником Југославије Титом.
Све ово говори да је стратегија Запада врло јасна већ стотинама година уназад. Треба често понављати и наглашавати Интерес је покретач и генератор свега : криза, ратова, савезништва. Треба такође понављати да контролисање овог простора није скорашња појава. Она има своје порекло које почиње српским устанцима. Тада је тај простор од стране Британије обележен као геостратешки изразито битан. Сматрајући да њихове интереса најбоље штити слаба, и под њиховим протекторатом посрнула Турска они су у почетку кочили сваки отпор балканских народа. Када се видело да ће борба турских балканских поданика заврштити њиховим ослобођењем они су разним механизмима почели да се петљају у односе младих народа на Балкану. Све ово је проузроковало грађење негативних стереотипа о бившим турским поданицима који су оправдавали њихов константни уплив и контролу ових простора. Нарочито је пропаганда била усмерена против Срба као најрасутијег, најбројег али и најдржавотворнијег народа који је у њиховим очима представљао највећу сметњу тихој и контролисаној доминацији у региону. Отуд су Срби како у прошлости од Британаца тако и данас од Американаца били проглашавани за реметилачки фактор а обуздавани изазивањем и контролисањем кризе и нестабилности како у држави тако и изазивањем подела у самом народу.