Platonov povratak

Poglavlje I

Čim bi šef obezbedjenja Bele kuće povisio glas za dve oktave, što je bio zvučni efekat sličan razbijanju stakala u osamljenom samostanu - znalo se - njegovi potčinjeni bi žurno otvarali internu kladionicu na kojoj se pogadjalo ko će sve medju njima, već u toku dana, da postane štićenik Socijalnog.

Tom izazovu duha koji i u svakoj nesreći uspeva

pronaći sreću, makar opredmećenu i u stotinjak dolara, nisu odolevali ni mnogi službenici ostalih odelenja. Naravno, oni sa visokim činom iz Predsednikovog šireg tima pojavljivali

su se u kladionici u liku svojih sekretarica ili savetnika za ovo ili ono. Retko su dobijali, što je bila samo još jedna potvrda da obaveštenost zaposlenih i u Beloj kući nije u direktnoj proporciji sa mestom u formalnoj hijerarhiji.

Tog dana - pouzdano se ne može reći kojeg, pošto je svim zaposlenim u Beloj kući rečeno da svako verbalno ili pismeno sećanje na taj dan znači odavanje najstrožije državne tajne - kladioničarska blagajna se napunila za rekordnih desetak minuta. Blagajnik, inače pomoćnik zamenika šefa stražarske službe, ubrzo je pustio u promet i drugu intrigrirajuću informaciju - na svim kladioničkim listićima, bez izuzetka, bilo je ispisano samo jedno ime.

Ono na koje se odazivao Džon Smit, policajac- recepcioner na glavnoj kapiji Bele kuće.

Dok su kladioničari odgonetali otkud da baš svi isto

tipuju, njihov favorit za odlazak na Biro za nezaposlene - hvatao je vazduh u jednoj od neprometnih kancelarija. Šef obezbedjenja Bele kuće posadio ga je u stolicu, po sredini praznog dela sobe, kako bi nesmetano mogao da kruži, kao lav oko sumnjivog plena. Probledelom Smitu se činilo da će svakog trena da skrene sa putanje i svom silinom udariti u njega.

- OK. Idemo još jednom iz početka. Dakle, kada si i gde prvi put video Platona?

- Ja ne tvrdim...

- Zaveži! Da si uradio što je trebalo da uradiš po pravilima službe, ne bismo imali sada tog jebenog Platona na ledjima. Znaš li ti u kakvu si nas nevolju sve ugurao?! Nastavi!

- Bilo je to pre tri dana, u ponedeljak. Primetio sam ga tek kada je prišao na desetak metara. Bio je obučen u

lanenu plahtu, na nogama je imao kožne sandale. Pletenu torbica je držao o levom ramenu. Podupirao se štapom...

- OK. I onda ti on pridje...

- Pozdravio me je i rekao da želi da razgovara sa Predsednikom. Kao što pravila službe nalažu, dao sam mu upitnik da ispuni. Zamolio me da ja to učinim, pošto su mu ruke drhtale. Znam da pravila službe to ne dozvoljavaju, ali starac je bio tako ljubazan i pristojan da ga nisam mogao odbiti.

- O tom-potom. Nastavi!

- Nije imao nikakav identifikaćioni dokument kod sebe, pa sam ga počeo propitivati za lične podatke. Kako se zovete? Platon. Pitam za prezime, on kaže da ga nema, ali da mogu staviti Aristonov. Tu mi je počeo bivati sumnjiv. Medjutim, kad mi je rekao da je rodjen sedmog dana meseca targeliona 428. godine u Atini, bio sam siguran da je starac pobegao iz neke psihijatrijske klinike. Bilo mi ga je žao pa sam mu do kraja popunio upitnik, glumeći da mi je sve normalno.

- Zašto ga nisi zadržao i pozvao nekog da proveri da li je dotični odbegli bolesnik?

- Nameravao sam. Zatražio sam adresu na koju mu možemo poslati odgovor na njegov zahtev za susret sa Predsednikom. Medjutim, on reče da nema potrebe da upisujem bilo kakvu adresu, jer će on svakog dana da navraća do glavne kapije. Tada je neki nestrpljivi Teksašanin počeo da protestuje što dugo čeka, pa nisam ni primetio kada i kuda je starac otišao.

- OK. Kako je moguće da si me tek jutros obavestio o njemu? Uzgred, nisi ni pokušao proveriti da li je čovek pobegao iz bolnice. Nešto ne štima, zar ne?

- Ne znam kako da to objasnim, a da bude razumljivo...

- Ne uzmiči, nemamo vremena za traćenje.

- Tog dana kada se starac prvi put pojavio, ispričao sam ženi o njemu. Ona me upitala znam li ja ko je bio Platon. Jedino slično ime za koje sam do tada čuo bilo je Pluton. Žena mi je dala neku njenu enciklopediju u kojoj je sve pisalo o Platonu.

- Žena ti je Čehinja, zar ne?

- Poreklom. Roditelji su joj emigrirali kad je imala svega osam godina. Diplomirala je...

- OK. I šta se dalje dešavalo? Dakle, saznao si ko je bio

Platon.

- Nisam mogao da zaspim te noći. Starac je bio pljunuti

Platon sa slike u enciklopediji.

- OK. I narednog jutra on se ponovo pojavio kod tebe, pitao te za Predsednikov odgovor, ti mu rekao da mora biti strpljiv, jer zahteva za susret sa Predsednikom ima na desetine hiljada, a Predsednik je samo jedan. Potom ste nastavili razgovor.

- Hteo sam da otkrijem da li je on pravi Platon...

- Zar nisi u medjuvremenu saznao da je pravi Platon umro pre više od dve hiljade godina...

- 348. godine pre Hrista. Imao je punih 80 godina.

- I tebi to ništa nije značilo? Veruješ da je moguće da oživi neko ko je umro još pre Hrista?

- Nikad se ne zna. Danas je sve moguće.

- O čemu ste pričali, ti i tvoj Platon?

- Bez okolišanja sam ga upitao da li je on onaj poznati antički filozof. Klimnuo je glavom. Zamolio sam ga da mi to dokaže. Odgovorio mi je da su dokazi kod mene a ne kod njega. Nisam ga razumeo. Dok sam se pribrao, on je već bio nestao. Uveče je moja žena morala dva sata da kopa po knjigama dok se nije setila šta je hteo starac reći sa onim da su dokazi kod mene, a ne kod njega...

- I čega se setila?

- Dokazuje onaj kome su potrebni dokazi, a ne obratno.

- Pojasni!

- Pravi Platon nema potrebe da meni dokazuje da je

Platon.

- Ozbiljno?!

- Pa, zašto bi on meni dokazivao da je on pravi Platon?

- Zato što neće moći do Predsednika ako nije pravi

Platon. Dakle, on treba da dokazuje da je Platon.

- To sam i ja mislio, ali nije tako. Niko nije propisao da do Predsednika može samo pravi Platon...

- Valjda se to podrazumeva...

- Ne. Toliki ljudi idu kod Predsednika, a ni jedan nije

Platon...

- Smit, ne pravi se blesav. Bio sam jasan - starac ne može do Predsednika ukoliko nije pravi Platon.

- To ne znači da on mora dokazivati da je pravi Platon...

- Smit, ne seri! Šta je s tobom? Mućni malo tom svojom glavušturom. Dakle, starac ne može kod Predsednika dok sam ne dokumentuje da je pravi Platon. I ti opet govoriš da ne mora dokazivati!

- Njemu je svejedno mislili mi da je on pravi ili neki lažni Platon. On je zatražio posetu kao običan gradjanin koji se zove Platon, a ne kao antički filozof sa istim imenom.

- Kako ti to sve znaš?

- On mi objasnio. Kao što ste vi mene pitali, tako sam pitao i ja njega.

- A, zato si ti meni tako pametan. Slušaj, Smit! Stvar

nije tako naivna kao što se tebi čini. Svašta tu može da se krije. Svašta! Ali, da se mi vratimo vašim razgovorima. Dakle, on je tebe uverio da ne mora dokazivati da je pravi Platon.

- On samo želi da razgovara sa Predsednikom. Pravo na tu želju imaju svi, bez obzira ko su. Mi ga ne možemo odbiti zato što nije dokazao da je pravi Platon.

- A lažno predstavljanje?

- Otkud mi znamo da se on lažno predstavlja ?

- Smit! On nema nikakvih dokumenata, a ti znaš da niko ne može do Predsednika pre nego što se proveri njegov identitet.

- Tako sam i ja mislio, ali me je Platon uverio da nisam u pravu.

- Slušam.

- To vam mogu objasniti jedino kroz razgovor. Ja da vas pitam, a vi meni odgovarate.

- Hoćeš reći da do sada nas dvojica nismo razgovarali?

- Jesmo, jesmo. Medjutim, može se i drugačije...

- Je li? Hajde, pitaj.

- Zašto svi koji idu Predsedniku u posetu moraju biti identifikovani?

- Smit, nemoj da se zajebavaš!

- Izvinjavam se, ali moraćete mi odgovoriti ako želite saznati...

- OK. Iz bezbednosnih razloga, pre svega.

- Da li to znači da je reč o sprečavanju mogućnosti da neko od posetilaca ugrozi Predsednikov život?

- Tačno tako.

- A na osnovu čega utvrdjujete ko želi da ugrozi

Predsednikov život?

- Smit, ti znaš dobro kako mi to radimo. Nadam se da nisi o tome laprdao svom Platonu ?

- Ne, nisam...

- I šta ti je on rekao kad si mu objasnio da ne možeš odgovoriti na njegovo pitanje ?

- Pitao me čime se može ugroziti Predsednikov život.

- Nisi mu valjda...

- Odbio sam da o tome pričam.

- Pametno. A, šta on na to?

- Zanimalo ga može li se Predsednikov život ugroziti rečima. Kad sam rekao da ne može, odmah me pitao zašto je onda on sumnjiv, kada se straža može uveriti da kod

sebe nema ništa čime bi mogao ugroziti Predsednikov život. Na to pitanje mu nisam znao odgovoriti.

- Nisi se snašao. Trebalo je da mu kažeš da

bezbednosni razlozi nisu jedini razlozi zbog kojih se mora utvrditi tačan identitet svakog ko želi da razgovara sa Predsednikom.

- Vadio sam se da Predsednik nema vremena da razgovara sa svima koji bi to želeli i da je zbog toga nužno da se pravi selekcija.

- Ta ti je bila dobra. A on?

- Zanimalo ga na osnovu čega Predsednik odabire sagovornike. Rekao sam da nisam nadležan da to znam i da o tome razmišljam. Medjutim, kao i svaki put, odgovorio ne odgovorio, odmah novo pitanje. Veli, ne mislim li ja da je za Predsednika najvažnije da čuje ono što mu može biti korisno za vladanje državom. Dao sam mu za pravo. A, on: ne mislim li ja da se jedino razgovorom može doći do saznanja da li su nečije reči i misli korisne za vladara. Nisam mu dao za pravo. Rekoh mu da se ljudi mogu obraćati Predsedniku i pismenim putem. Na to on spremno zapita: čita li Predsednik sva pisma? Nisam mu odgovorio, pošto nije moje da o tome pričam. Onda ga je interesovalo zbog čega tako mnogo ljudi želi da razgovara sa Predsednikom.

- Mnogo je on meni radoznao... Nastavi!

- Rekoh: zato što ga vole. San svih je da sretnu

Predsednika i da se slikaju s njim.

- Dobro si to sročio.

- Ma, i nisam, baš. Jer, stari nastavi: a ne znači li to da ljudi ne žele da sa Predsednikom pričaju o stanju u državi. Zatekao me, priznajem. Sreća pa se dosetih da mu uzvratim kontrapitanjem: zašto bi to ljudi želeli? Znači li to, upita me on potom, da su svi zadovoljni stanjem u državi?

- Opasan tip, taj starac... I dalje?

- Nije moje da o tome pričam, kažem mu. On ne odustaje: znači li to da ljudi misle da Predsednik nije dobar sagovornik za razgovor o stanju u državi? Rekoh mu da mi jednostavno nemamo potrebe da mislimo o državi. On onda upita da li smo mi zadovoljni državom samo zato što uopšte ne mislimo o njoj ili zato što nam država omogućava da dobro živimo. Morao sam mu naširoko objašnjavati kako država nema veze sa našim životima...

- Ti nisi normalan! Kako država nema veze sa našim životima?

- Kako ima? Sve je u lovi!

- A ko daje lovu?

- Niko. Svaki dolar valja zaraditi, niko ne poklanja...

- A ko omogućava da se zaradi lova?

- Kapitalisti.

- A ko omogućava kapitalistima da oni omogućavaju drugima da rade i zaradjuju?

- Niko. Oni to sami čine. Zbog profita...

- Ti si to isto rekao i njemu?

- Jesam. Mada mislim da me nije razumeo. On naprosto ne može da shvati da je lova najvažnija stvar u životu. Čak mi ga je bilo i žao, toliko se trudio da mi dokaže da ima važnijih stvari...

- Stani, stani! Budi precizan; šta je to on navodio kao najvažnije?

- Svašta. Recimo - zdravlje. Ali, razgoračio je oči kad mu rekoh da se i zdravlje kupuje, kao i sve ostalo...

Spominjao je i pravičnost, umerenost... On stvarno nije iz ovog vremena.

- To ti misliš. A šta ako su nam ga podmetnuli? Recimo,

neka neprijateljska obaveštajna služba. Zar ti nije palo na pamet da bi tvoj Platon mogao biti dobro maskirani agent? KGB-ovac ili neki Karadžićev bandit...

- Nije teško proveriti. Pojaviće se on i danas...

- Već se pojavio.

- Treba ga pratiti, videti gde živi, šta...

- Nemoj da pametuješ. Praćen je juče. Samo je u trenutku nestao, kao NLO. Jutros smo snimali sve prilaze. Odjednom se pojavio pred glavnom portirnicom, kao da je iz zemlje iznikao...

- Vi ste znali za njega pre nego što sam prijavio celi slučaj...

- Naravno, naravno...

- I ja sam sada sumnjiv?

- Bio si neoprezan više nego što je dopušteno. Od danas si suspendovan. Do daljneg. Idi kući, ali pazi da te u svakom trenutku možemo naći. O Platonu i celom slučaju nikom ni reči. Ni ženi...

Dok je, sada već bivši policajac-recepcioner Džon Smit praznio radnu kasetu, u Beloj kući je uzbudjenje kvasalo. Servirka Beti, glavni "dispečer" vesti iz spavaćih soba, igrala je u podrumskom skladištu hrane monodramu "Kako mi se uvaljivao Platon".

A, u isto vreme, u sobi šefa obezbedjenja Bele kuće, atmosfera je bila gotovo akademska. I stresna. Dr Robert

Džonson, jedan od najglasovitijih svetskih istoričara filozofije, polagao je najteži ispit u životu. Domovina je od njega zahtevala da utvrdi da li je starac sa kojim je delio udobnost ogromne kožne sofe - antički filozof Platon.

O čemu su njih dvojica razgovarali prvih desetak minuta, ne može se pouzdano kazivati. Da bi stišao i prikrio silno uzbudjenje, dr Džonson je lupkao lulom po kolenu, zaboravivši skroz da su mu u nju udenuli mikrofon. Dok je tonski snimatelj alarmirao svog šefa, a ovaj svog i tako redom do šefa obezbedjenja Bele kuće, kojem je opet trebalo nekoliko minuta da se seti "hitnog telefonskog poziva za dr Džonsona" - razgovor se uveliko zametnuo.

Po povratku dr Džonsona u sobu nestadoše snimateljske muke.

- Oprosti još jednom, dragi Platone. Prekinuh te u pola

rečenice...

- Rekoh: kad se u državi cene bogatstvo i bogataši, onda se manje cene vrlina i dobri ljudi. Napori se upravljaju na ono što se ceni, a zanemaruje se ono što se ne ceni...

- Dobro mi je znana tvoja elaboracija oligarhijskog uredjenja države. Ako nemaš ništa protiv, postavio bih ti još nekoliko pitanja.

- Dragi prijatelju, navodiš me da hidri sečemo glave.

- Hoćeš reći da je naš razgovor uzaludan, kao što je Herakle uzaludno odsećao hidrine glave, pošto su ove odmah nanovo nicale?

- Nisi li mi i do sada pitanja postavljao, a ni jednom

dozvolio da odmaknem od početnih misli?

- Oprosti, neću te više prekidati.

- Da li to znači da ćeš strpljivo ćutati i glavom klimati dok ja govorim?

- Obećavam...

- Ne čini li ti se da bi ćutanje i klimanje glavom značilo isto što i branjenje da odmaknem od početnih misli?

- To su dva sasvim suprotna postupka.

- Oba istu poslediću izazivaju, što ih čini jednakim po značenju. Možeš li se sa mnom saglasiti u sledećem. Kad jedan počne da govori, a drugi mu ne dozvoljava da izgovori ono što je nameravo, onda se to ne može razgovorom zvati.

- Ispravno.

- A kad jedan govori, a drugi samo klima glavom, onda se ni to ne može razgovorom zvati.

- Slažem se.

- Dragi prijatelju, ti meni reče da hoćeš sa mnom da razgovaraš.

- Svakako, svakako... Kako je moguće da tako dobro govoriš engleski?

- Zar ja govorim engleski?

Kako je razgovor dalje tekao i kako se završio - nema tonskih tragova. Po jednom predanju, dr Džonsonu, iznenadjenom dobijenim odgovorom, ispala je lula na pod, a po drugoj verziji, ponovo je počeo da kucka lulom o koleno. Oba izvora se slažu da je dr Džonson, nakon drugog "hitnog telefonskog poziva", ubrzo napustio Belu

kuću, ne pozdravivši se sa svojim sabesednikom. Nažalost, ostala je tajnom i njegova ocena da li je ili ne razgovarao sa filozofom Platonom.

Dva meseca kasnije dr Džonson je u fakultetskom listu objavio esej pod naslovom "Čovek koji ne ume da razgovara osudjen je na duhovno ropstvo". Nije, esej, dojmio ni studente.

I dok je šef obezbedjenja Bele kuće svom "dragom gostu" naširoko i sugestivno pričao o teškoj bolesti koja je

dr Džonsonovu suprugu odvela na operacijski sto, a njenog supruga u bolničku čekaonicu, Predsednikov specijalni tim je užurbano pripremao izveštaj na osnovu kojeg će Predsednik lično da odluči kako dalje postupiti sa najčudnijim i najintrigantnijim posetiocem u povesti Bele kuće.

Taman su Predsednik i supruga mu završavali sa supom, kad je stigao Izveštaj.

- Dragi, čitaj naglas.

Pošto je Predsednik, iz samo njemu poznatih razloga, preskakao pojedine reči i rečenice, evo originalnog teksta:

"Gospodine Predsedniče, kao što smo Vas od jutros već nekoliko puta informisali, u Beloj kući se nalazi čovek koji za sebe tvrdi da je Platon, antički filozof koji je umro

348.godine pre Hrista.

Takodje, upoznali smo Vas i sa činjenicom da je reč o čoveku koji ima sposobnost da nestaje, to jest da postane nevidljiv i za naše laserske kamere. Proverom smo ustanovili da nema ni jedne indicije da bi spomenuti mogao biti naš državljanin. Zbog sumnje da je reč o čoveku kojeg su nam podmetnule strane obaveštajne službe, preduzeli smo radnje na utvrdjivanju njegove sličnosti sa stvarnim Platonom. U tu svrhu angažovali smo dr Roberta Džonsona, najpoznatijeg istoričara filozofije kod nas.

Medjutim, njegov nalaz se mora uzeti sa rezervom. Naime, po obavljenom razgovoru on je desetak minuta samo ćutao, a potom na sva naša pitanja odgovarao istom

rečenicom "On je Božja opomena". Na naše uporno

insistiranje da se izjasni u kojoj meri osumnjičeni odgovara doktorovoj predstavi o pravom Platonu, on je doslovno rekao "On je Platon, jer Platon mi je važniji od istine o njemu".

Za sada ostaju dve mogućnosti:

1. da je reč o podmetnutom agentu ili

2. da iz svega stoji nama nepoznata civilizacija koja je ovladala tehnologijom oživljavanja davno umrlih ljudi.

Analiza obe mogućnosti upućuje na zaključak da je

potrebno udovoljiti njegovoj želji da razgovara sa

Vama.

Razlozi su sledeći :

1. U slučaju da se radi o podmetnutom agentu, izostanak traženog razgovora mogli bi autori "Operacije Platon" da iskoriste za eventualnu diskreditaciju naše države i njenog Predsednika, u smislu optužbe da kod nas nije demokratija ili da nemamo smisla za šalu.

2. U slučaju da se radi o projektu nama nepoznate civilizacije, izostanak traženog razgovora mogao bi da bude protumačen kao dokaz našeg primitivizma ili odbijanja da

uspostavimo kontakt sa drugim svetovima.

3. U oba slučaja, razgovor je nužan i zbog toga što je to prilika da Vi lično dodjete do nekih saznanja koja bi bila posebno dragocena. Naša je procena da Vam razgovor, ni na koji način, ne može naškoditi.

Radi pripreme za razgovor, dajemo vam na uvid bitne delove biografije antičkog filozofa Platona:

"Rodjen je 428.godine pre Hrista u Atini, opština Kolita,

srez Egejidi (napomena: u to doba države su bile u granicama gradova). Pravo ime mu je bilo Aristokle, ali iz nepoznatih razloga nazvao se Platonom. Porodica mu je bila jedna od socijalno i politički najuglednijih, pa je zbog toga imao uslove za obrazovanje. Otac mu se zvao Ariston i pripadao je plemenu Kodra, a majka Periktiona poticala je iz plemena Dropidi.

Platon je imao malu grbu na ledjima, hodao je poguren. Da bi ispravio tu telesnu manu bavio se rvanjem. Nadimak mu je bio "Široki", zbog širokih pleća i čela.

Nikada se nije ženio, pa se može pretpostaviti da je bio homoseksualac.

Voleo je muziku, ali tihu i umerenog ritma (napomena: prema našim saznanjima za njega bi svako sviranje na saksofonu bilo nepodnošljivo).

Važio je za uglednog filozofa i u njegovo doba. Najvažnija dela su mu: "Kriton", "Fedon", "Parmenid", "Država", "Zakoni", "Državnik", "Odbrana Sokratova"...

Bavio se u dva navrata i praktičnom politikom u Atini, a učestvovao je i u organizovanju dva puča u Sirakuzi, jednoj od tadašnjih država na prostoru današnje Italije. Posle neuspešne političke karijere, otvorio je privatnu školu. Platon i danas važi za značajnog filozofa. I kod nas."

- Dobro nam došao, gospodine Platone! Čime smo zaslužili čast što smo sada s tobom?

- Dragi prijatelju, dovela me želja da razgovaram sa vladarom najmoćnije države na planeti, sa vladarom koji veli da mu je namera da na pravdu privoli sve države i narode koji nepravdu čine.

- Kako je to lepo rečeno! Moraću da zapamtim. A sada da i ja tebe obradujem. Došao si u pravi čas. Ovih dana ćemo, najverovatnije, morati da pravdu podelimo u jednoj

državici. Tamo su svrgnuli sa vlasti demokratski izabranog

predsednika, pa smo pučistima dali ultimatum: ne budu li se povukli, vojnom silom ćemo ih na to naterati. Znaju oni da

se ne šalimo...

- Zašto bi znali da nije šala?

- Mogli su se u to itekako dobro uveriti. Zbog nepoštivanja našeg ultimatuma, morali smo pre par godina vojno intervenisati u Grenadi, posle u Panami, pa onda u Iraku...

- Ne čini li ti se, dragi prijatelju, da ti ratni pohodi nisu dobar nauk bili? Zašto se vladari Paname nisu uplašili zbog onog što ste u Grenadi uradili? Ili vladari Iraka radi onog što ste u Panami učinili? Zašto bi se sadašnji vladari te

državice uplašili zbog onoga što ste u Granadi, Panami i

Iraku uradili?

- Zato što su idioti!

- Dragi, nemoj tako, udenu se u razgovor Predsednikova supruga kojoj je prisustvovanje svim Predsednikovim važnijim razgovorima spadalo u bračne obaveze. Toj obavezi prilagodjeni protokol nalagao je da ona i gost sede na sofi, a Predsednik preko puta u ogromnoj stilskoj fotelji. Strateški dobar raspored, pošto Predsednikova supruga može nenapadno da suprugu šalje signale i da, ako je potrebno, zagovara gosta dok Predsednik ne dešifruje signal i pripremi se za nastavak

razgovora. Medjutim, dešavalo se, kao i u ovom slučaju, da

Predsednik previdi opomenu.

- Kako drugačije da nazovem te idiote? Oprosti, dragi

Platone...

- Nadam se, dragi prijatelju, da nećeš smatrati da pokušavam ošišati lava ako te pitam šta si hteo reći time kad si te vladare idiotima nazvao ?

- Šta sam hteo reći?! Da su diktatori i tirani koji su spremni da radi lične vlasti žrtvuju i ćele narode.

- Pitaću drugačije. Ne postoje li, možda, unutar tih država neki razlozi zbog kojih vladari ne moraju ili možda

ne mogu vaš ultimatum prihvatiti, uprkos znanju da će zbog

toga od najmoćnije države sveta biti vojno napadnuti?

- To je njihov problem, a ne naš.

- Ako se male državiće ne plaše one najmoćnije, čak i kada im ova ratom preti, ne znači li to da će se ratovima deliti pravda?

- Mi tome nismo krivi.

- Zar i neposlušni tirani ne misle takodje da nisu krivi? Jer, oni ne napadaju najmoćniju državu nego ona njihovu.

- Gospodine Platone, izjednačavaš te tirane sa mnom!

- Ne činim to ja, dragi prijatelju. Kad se nepravdom na nepravdu uzvraća onda...

- Nikakvu nepravdu mi ne činimo. Zar nije pravda

kazniti jednu nepravdu?

- Ne treba nepravdu za nepravdu vraćati ni zlo činiti nikome od ljudi, ma čovek što mu drago pretrpeo od njih.

Ne misliš li da zlo ostaje zlo makar se nanosilo i onima koji i sami neko zlo čine?

- To je "nužno zlo".

- Smatraš, dakle, da zlo može biti i pravda i nepravda?

- Može. Ako se jedno zlo ne može drugačije zaustaviti nego samo takodje zlom.

- Zar ne dobijamo time novo zlo kao pravdu? Ako

najmoćnija država oružjem udara na države i narode kojima vladaju neposlušni tirani, ili na države i narode koji čine nepravdu nekim drugim narodima i državama, ne znači li to da će zlo postati novom i jedinom pravdom na planeti?

- Nikako. Mi samo štitimo svet od zala.

- Ako sam dobro razumeo, ti kažeš da će zlo što ga ti pravdom zoveš, sprečiti da se zla čine ?

- Mi želimo da osiguramo pravedan, trajan i demokratski mir u svetu.

- Koliko se sada, dok mi ovde sedimo, ratova na planeti vodi?

- Nažalost, prilično... Mislim trideset.

- I država tvoja treba da udje u trideset ratova?!

- Neće. Još nismo dovoljno moćni da bi to mogli da uradimo.

- Na osnovu čega biraš na koje zlo treba udariti ?

- Već sam rekao da mi želimo da osiguramo pravedan, trajan i demokratski mir u celom svetu...

- Nisam prečuo. Pitao sam na osnovu čega biraš gde u rat za mir krenuti ?

- Mi u rat ulazimo da bi zaštitili ljudska prava nemoćnih i

nevinih naroda.

- Kako reče, još nisi moćan da ih sve zaštitiš. Dakle, ima preče od prečega.

- Naravno. Negde su ljudska prava više, a negde manje ugrožena. Idemo tamo gde je stanje najgore.

- Čime meriš tu ljudsku nesreću?

- To je možda za tebe prekomplikovano da bi razumeo.

- Po broju stradalih i broju mogućih žrtava?

- Ljudska prava su kompleksan pojam i ne mogu se samo brojevima sagledavati.

- Po tome kome se to zlo čini ili ko ga čini?

- Rekoh da je reč o kompleksnom problemu...

- Da li možda po tome gde se zlo čini?

- Opet teraš po svom, izgleda da me i ne slušaš; stvar je delikatna...

- Ispravi me ako grešim, ali čini mi se da je nevažno na koje ćeš od tih zala udariti.

- Nije tačno. Otkud ti takav zaključak?

- Ako se ne ravnaš prema broju onih kojima se zlo nanosi, ni prema mestu gde se ono čini, ni po tome ko čini zlo ili strada od njega, a u isto vreme veliš da ti je jedini interes da nestane zla u svetu, onda bi moralo da ti bude svejedno na koje ćeš od tih zala krenuti.

- Nije baš tako... Gospodine Platone, valjda se podrazumeva da mi ne može biti svejedno?! Trebalo bi i ti da to dobro znaš, bavio si se državnim poslovima i nije ti strana državna politika.

- U to doba, dragi prijatelju, ako nije bilo korisno za njih i njihove države, vladari nisu ni na svetkovine išli, a kamo li u ratove.

- Dragi Platone, veruj mi, ni sada nije ništa drugačije.

- Zar mi ne reče da je tvoj jedini interes da štitiš ljudska prava i obezbediš mir na cijeloj planeti?

- Tačno. Ali taj interes je u interesu moje zemlje.

- Moraćeš mi to objasniti da ne bih opet na krivu stazu skrenuo.