ЦРЊАНСКИ КАО ТОТАЛИТАРИСТА ИЛИ О РУШЕЊУ ИДОЛА

Посебност времена у коме живимо већ представља опште место. Информатичка револуција која је по својим дометима већа и значајнија од индустријске револуције, као и нарушен однос човека и природе су ноторне чињенице нашег данашњег света. Међутим, још једна од карактеристика нашег света јесу несумњиво и бројни ревизионистички покрети у свим сферама, који се своде на принцип огољене релативизације. Српско друштво, које није одолело нити једном изазову, друштво, које већ 80 година није однело нити једну победу сем победе над самим собом, није мимоишла ни оваква пракса бруталне релативизације, која сеже до вулгарности.

Еклатантан пример је приказ у културном додатку Политике од 18. јула 2009.године, по називом „Национализам и заблуде Милоша Црњанског“. И док је сам назив приказа у границама политички коректног новогора, (све у оквиру актуелног политичког дискурса, који национализам сам по себи сврстава у највећу саблазан људског друштва) у тексту се даље уз помоћ Николе Бертолина даље развијају и развејавају ставови о милитантном и тоталитарном карактеру писца и његовог дела.

Проблем је на првом месту што се упориште за наведене тезе, налази у извештајима које је Милош Црњански писао из Шпанског грађанског рата или нацистичке Немачке уочи Другог светског рата, а не у карактеру самих дела великог писца, која се опет паушално и контрадикторно карактеришу као „антиратна“ и „пацифистичка“. Са друге стране, најблажи и најповршији поглед на извештаје који су објављивани у „Времену“ јасно указује да се наметнута теза о тоталитаризму Црњанског, покушава засновати на нечињењу Милоша Црњанског, односно на чињеници да се у наведеним извештајима писац није критички осврнуо на Генерала Франка или на Хитлера. Наведено не само да је површна констатација у функцији разградње моралног лика писца, већ је иста и нетачна. Тешко је бавити се запажањем тоталитаристичких црта код Црањанског, о таквим феноменима као што су то однос према Генералу Франку или Хитлеру, или даље однос према демократији или нацији, само на основу прилично штурих извештаја дописника новина или чиновника Министарства иностраних послова, а истовремено не улазити у друге записе и остављене писмене трагове којима је Црњански као један ангажован интелектуалац искрено износио свој став о бројним питањима. По том основу, на оптуженичкој клупи морали би да се појаве и Радјард Киплинг, Томас Ман, Дејвид Грифит или Курцио Малапарте.

Да ли је проблем у томе што је Црњански отворено постављао питања о суштини демократије, судбини нације и државе или отворено износио своје ставове којима се противио либерализму („сумрак либерализма[1]“ или „водњикави либерализам[2]“), страној литератури као помодном тренду, салонским комунистима, или интернационалистима. Мора се имати у виду да је Црњански стварао у једном периоду када су се у целој Европи (као никада до тада) постављала питања и водиле теоријске расправе о суштини и сврсисходности демократије, левице и деснице, почев од егзистенцијалиста, преко католичких конзервативаца, комуниста, и нациста, све до представника руске „филозофско религиозне ренесансе“. Таква преиспитивања имала су одјека и на српску тј. југословенску културну сцену, која је отворено ушла у међусобне расправе и обрачуне. То је изродило и познат сукоб на књижевној левици и десници, која је довело до парадоксалне чињенице да у периоду 30-тих година, готово да није настало неко значајније књижевно дело, будући да се већина писаца бавила управо питањима судбине државе, нације, и потоњим сврставањeм на левицу и десницу[3].

У том смислу се критичка преиспитивања демократије не могу сматрати доказом тоталитаризма, као ни критичка мисао уопште. Уосталом, зар се демократија није променила од тог времена до данас.

Али да се вратима тези о тоталитаризму Милоша Црњанског. Милош Црњански је сматрао да се држава заснива, на физичкој снази народа, идеји елите и политичкој вољи народа. Приказујући стање у Шпанији, Црњански наводи да се Примо Де Ривера суочио са „хаосом полуделих парламентарних партија[4]“. Наведено указује да се узроци хаоса који је претходио грађанском рату Црњански тражи још у потезима Примо Де Ривере, дакле пре више од 10 година пре појаве Генерала Франка. Хаос предратне Шпаније је неспорна чињеница и са становишта историчара[5]. Такође је умесно указати на текст Црњанског „Зашто Генерал Франко хапси патриоте[6]“ у коме писац указује на природу франковог режима и свој однос према њему. Однос према земљама захваћеним фашизмом је такође посебно важан и прилично јасан. Бројна су сведочења која указују на негативан став Црњанског према фашизму и нацизму[7].

Међутим, неоснован је закључак да је Црњански имао некакав амбивалентан став према тим режимима. Просечном читаоцу „Ембахада“ неће промаћи наводи Црњанског да је „Мађарска у то време била у знаку фашизма и адмирала Хортија, и ја сам у то време водио кампању против те Мађарске неколико пута. Увек је та кампања била дефанзивна, изазвана. Била је и успешна. Због мојих чланака, дошло је например до интерпелације у мађарском парламенту[8]“. Са друге стране Црњански милитаризам доживљава као један сурогат, као једну нуспојаву која је потпуно застарела, и непотребна времену у коме је милитаризам представљао легитимно средство[9]. Овоме се мора додати да је Црњански био противник пацифизма према коме је увек био сумњичав јер је сматрао да ниједан пацифизам није непатворен[10]. Противљене пацифизму не значи да је Црњански милитариста, имајући у виду да је писао је и о „вредностима мира[11]“, да би у „Хиперборејцима“ изнео и свој коначан став о режимима Италије и Немачке.

Истовремено важно је указати на суштину национализма Милоша Црњанског. У овом случају није реч о шовинизму, већ о национализму који је мотивисан државном идејом у коју је Црњански искрено веровао, до мере готово неразумљивог романтичарског односа према припадницима „једног троименог народа“. Зато Црњански и говори „националистима свих нијанси“ и зато су тоталитатистичке и национал шовинистичке идеје Црњанског неспојиве за његовим записима типа да „столећа стоје иза нас, столећа стоје испред нас, море најбоље крви проливено је за Југославију и море крви може бити још проливено, а Југославија ће остати једина, недељива и вечна[12]“.

Нема дилеме да је Црњански износио различите ставове о најважнијим питањима свог доба, јер су догађаји и унутрашњи односи у Краљевини, врло брзо отворили простор за значајна преиспитивања у свим сферама друштвеног живота (исто усхићење, а потом и разочарење је присутно и код Јована Дучића). Црњански је у томе предњачио и храбро се са изневереним очекивањима носио у својим текстовима „До тог мора доћи“, „Трагедија српства“, „Црногорска критика“, „Еуген“ итд. Наведено указује да је у својим текстовима приликом одређивања политичког става, увек полазио од „прве импресије[13]“да би се увек враћао на гледишта „једанпут и са чисто српског становишта[14]“.

Код Црњанског нема места нити елемената тоталитаризма. Реч је о човеку који је био потпуно привржен идеју државног заједништва, тако да се може рећи да је Црњански прави југословенски интегралиста, свим својим бићем. Једино чему је био више привржен јесте сопствени народ. Из тако дубоке вере и привржености идеји заједничке државе и монархије, следио је и обрачун са свим онима који су радили на рушењу или вршили преиспитивања једне такве идеје. Зато се Црњански и обрачунавао са комунистима, републиканцима, регионалистима, либералима, који су неспорно били противници државног јединства, успостављеног након 1918.године, на тековинама српских победа и српских жртава.

Постављања теза о Црњанском као тоталитаристи, представља континуитет односа према Црњанском до 1965. године, када му је омогућен повратак у отаџбину и када се Црњански поново уздиго на заслужено место у српској и светској књижевности. Тешко је схватљиво да је тај пут борбе против Црњанског траје још од 30-тих година прошлог века, од Мирослава Крлеже и Марка Ристића, до данашњих дана, при чему је више него видљив континуитет борбе за успостављањем тоталитаризма Милоша Црњанског.

Покушаји да се Црњански представи као протагониста тоталитаризма, или милитаризма, представљају наставак процеса рушења идола у земљи без идола, у оквиру једног д(р)угог процеса културне денацификације Србије. Зарад тог циља свака вредност је подобна и пожељна за одстрел. Произвољности и паушалне оцене огледа у „Културном додатку“ то најбоље потврђују.

У Нишу, 27.07.2009.године

Горан Ђорђевић