УКРАТКО О КАНОНИЗАЦИЈИ

Много тога што је у вези са канонизацијом у Цркви представља, као што смо то могли да приметимо на форуму ,,Видовдана”, велику непознаницу и овом приликом покушаћу да са своје стране укажем на неке најосновније детаље везане са овим питањем.

Пре свега, сама реч ,,канонизација”, потиче од грчког глагола kanonίzw који се код нас Срба најчешће преводи са озаконити, мада је, по мом скромном мишљењу, можда боље употребљавати израз узаконити.

Латински еквивалент за наведени грчки термин је canonisatio.

Канонизација према томе представља узакоњење, кроз посебну одлуку највиших црквених власти неке од помесних Православних цркви, црквеног поштовања упокојеног подвижника вере и побожности као светитеља. Наиме, осим протестаната, и Православни хришћани, као и римокатолици, јасно истичу учење да они међу хришћанима који су савршенији по животу и који су се истакли током овоземаљског живота у исповедању и ширењу вере, да су они, након упокојења, управо од Господа удостојени нарочите благодати, те да су, да тако кажемо, удостојени да буду светитељи који се пред Богом моле за своју живу сабраћу по вери, те да ми, као део свете Цркве, имамо потребу да овим Божијим угодницима одајемо молитвено поштовање кроз молитве. Али, да би се то поштовање проузносило само оним особама које су заиста свете, потребно је саборно руководство свете Цркве. Како би овај детаљ што правилније разумели, нагласићу следеће. Наиме, у време ране Цркве, старозаветни патријарси, старозаветни пророци, новозаветни апостоли и наравно, мученици за веру, прихваћени су и прослављани као светитељи. Постојала је потреба да се од стране помесног епископа имена тих светитеља унесу у диптихе или тзв. синодике, и они су молитвено спомињани на сабрањима верника. Исто тако, управо у времену ране Цркве већ имамо наговештаје да се поједини дани у години посвећују прослављању појединих светитеља (као најкарактеристичнији пример јесу свети мученици и обичај да се прославља дан њиховог страдања за веру). Током времена имена записана у диптисима издвојена су у посебне зборнике, тј. Менеологионе (mhnolόgioi - месецослови) и Календаре (који су у одређеној мери настали под утицајем древних fasti-a), а који су опет били у употреби унутар епископија. Међу првим историјским сведочанствима о васељенском поштовању Апостола, јесу управо она која датирају из времена 4. века. Из истог времена су и прва сведочанства о општецрквеном празновању светих мученика (о овоме погледати у беседама светог Јована Златоуста).

Као што је речено, установљење празника у част светитеља свагда је било везано за одлуке више црквене власти и управо се ту налази основа за изучавање канонизације. Наиме, период 4. века јесте време када, да тако кажемо, настају две нове категорије светитеља чије се признавање и прослављање као таквих могло обављати управо на основу њихових личних особина и заслуга. То су, преподобни, тј. светитељи из монаштва и свети оци Цркве. Неки међу преподобнима, који су се прославили прозорљивошћу и чудесима, провозглашавани су светитељима од стране верујућег народа. У појединим ситуацијама, таквим подвижницима су још за овоземаљског живота подизати храмови (као пример можемо навести да је император Маркијан устројио храм у част преподобног Васијана). Најчешће су преподобни помесно прослављани (у својим манастирима или епископијама), а потом су прослављани и по другим областима управо у мери како се ширила вест о њиховом светом животу, чудесима или нетрулежности њихових светих моштију. Интересантно је да се некако најлакше лику светитеља прибројавају особе које су у вишим чиновима јерархије. Као пример наведимо да су сви архиепископи Константинопоља, почев од Митрофана (315-325), па до Евстафија (1019-1025), означени као светитељи у константинопољској цркви, изузев наравно оних који су осуђени као јеретици или су из неког оправданог разлога удаљени са епископске катедре. Потребно је напоменути да су и многи од првих епископа Рима прибројани у лик светитеља због тога што су страдали као мученици. Оно што треба да нагласимо у овим уводним напоменама о канонизацији јесте и то да категорију светих у древној Цркви представљају особе које су се прославиле побожношћу (благоћешћем) и заслугама за Цркву. Као безмало свима познат пример јесу равноапостолни Константин и Јелена, затим царица Теодора, царица Пулхерија, принцезе Сосипатра и Антуса...

Веома важан тренутак у изучавању прослављања светитеља Цркве јесте одлука императора Василија (976-1025) да се објави општи менеологион у коме су се налазила имена свих светитеља који се молитвено поштују на простору тадашње грчке империје. Управо је овај менеологион постао својеврсна основа за познији ,,Светачник константинопољске цркве” (за оне који желе да се подробније баве изучавањем овог питања, упућујем их да анализирају рукописе ,,Светачника” Кијево-Печерске лавре, у којима ће лако уочити делове поменутог ,,Светачника константинопољске цркве”).

Можда је овај увод био мало и предугачак, али надам се да ми на томе нећете замерити пре свега због тога што су правила у вези са канонизацијом из времена древне Цркве прихваћена и данас. Како је сфера мојих истраживања, стицајем околности, усмерена ка хришћанству у Русији, напоменућу да се руска црква такође постојано придржава основних принципа канонизације утемељених још у првим вековима Цркве. Наиме, као својеврсна основа да Црква приброји одређеног подвижника у лик светитеља, јесте дар чудотворства, пројављен или за живота или након упокојења, а такође (мада не и увек) пројављење светих моштију. У Русији канонизација светитеља има три степена, тако да се подвижници благочешћа признају за светитеље прво у манастирима или у парохијским храмовима где се налазе њихове мошти, затим у епархији и, на крају, да се као светитељи поштују у читавој Руској православној цркви. Право канонизације помесно поштованих светитеља припадало је епархијском епископу. Увођењем митрополија, а потом и патријаршије, право општецрквеног прослављања светеља припада митрополитима или патријарху али увек уз учешће сабора свих руских епископа.

Помесна епархијска црквена власт (епископ), након што би добила поуздана сведочанства о чудима која се дешавају на гробу упокојеног подвижника или да се започело са молитвеним поштовањем тог подвижника од стране верујућег народа, одлази сам (епископ) или преко за ту прилику изабраних особа, да се увери у истинитост чуда или нетрулежност моштију, а потом се обавља свечано богослужење у храму у коме се налазе мошти (уколико мошти нису у храму, тада се богослужење обавља у најближем храму). Затим се доноси одлука да се сваке године свечано слави спомен светитеља у дан његовог упокојења или на дан откривања његових моштију; приступа се састављању посебне службе том светитељу (најчешће са каноном и акатистом), такође се саставља његово житије, у коме се осим биографских података, наводе и чудеса која су се догодила. Све то, наравно, обавља се од стране компетентних особа и под будним оком епископа. Такође се усталило као пракса да се мошти новопројављеног светитеља ваде из гроба и да се полажу у посебан кивот који се налази у храму што свакако има велики значај за све хрушћане јер им даје подстрек да и сами умногоструче своје подвиге како би били удостојени Царства Божијег и непрекидне заједнице са Господом.

У Руској православној цркви је до 1547. године канонизовано укупно 68 светитеља међу којима су и свети Борис и Глеб, свети Теодосије Печерски, митрополит Петар и Алексиј, преподобни Сергије Радоњешки и преподобни Кирило Белозерски. Интересантно је да је непосредно пред сабор који је одржан 1547. године канонизовано 15 особа. На саборима одржаним у Москви у периоду 1547-1549. година, по иницијативи Ивана Четвртог и митрополита Макарија, канонизовано је 39 светитеља. Оно што је нарочито интересантно за нас у овом тренутку јесте да се одлука о канонизацији доносила након ,,са великом брижношћу и испитивањем о чудесима”, како о томе говоре сачувани документи (онима који желе да се подробније баве овим питањем, искрено препоручујем истраживање саборских докумената из 16. века, поготово сабора који су одржавани у Москви). Од 1549. године па до тзв. Синодалног периода у историји Руске цркве, по истој процедури канонизовано је 132 светитеља (нагласићу да је махом реч о светитељима који су се упокојили у 15, 14, 13, па чак и у 12. веку). У Синодалном периоду као општецрквено прослављани светитељи у Руској цркви канонизовани су Теодосије Тотемски, Димитрије Ростовски, Митрофан Воронежски, Инокентије Иркутски, Тихон Воронежски...

Оно што такође треба нагласити, а што донекле збуњује недовољно упућене особе, јесте податак да је 1539. и 1544. године виша црквена власт упозорила помесне епископе да се у њиховим епархијама од стране верујућег народа као светитељи прослављају особе које нису канонизоване од стране Цркве управо због тога што су изостала пројављења Божије благодати која указују да је реч о истинским угодницима Божијим (чудотворење и свете мошти). Овај податак указује да је питање канонизације веома деликатно и да некакво демократко изгласавање неког човека у светитеља никако не долази у обзир. Канонизација је била, јесте и биће дело свете Цркве која кроз јасне и недвосмислене изливе Божије промисли и благодати, препознаје и провозглашава као светитеље оне угоднике Божије који то заиста јесу јер, јесу наши молитвени посредници пред Господом, а не некакви елементи етнофилетизма или било шта друго везано за овоземаљско и пролазно.

Слободан Продић

Коментар уредништва:

Један од циљева сајта Видовдан је да објављује текстове о православљу како би смо приближили православну веру и традицију нашем народу на једноставан и свима разумљив начин. Верујемо да је питање канонизације једно од битнијих питања у Православљу коме није придаван одговарајући значај. Због свега тога је уредништво замолило дипломираног теолога Слободана Продића да напише серију текстова о православној вери и традицији који би били разумљиви и обичним читаоцима. Пред читаоцима Видовдана је уводни текст о питању канонизације.