Едуард ПОПОВ

Кнут Хамсун: шкакљиви јубилеј

Када је реч о Кнуту Хамсуну, (Hamsun (Pedersen) Knut – 1859-1923.) некако нерадо, макар и оправдано, намећу нам се већ тривијални епитети: „велики писац“, „генијални уметник“ итд. Сам Хамсун није волео схеме, није штедео људе, а засигурно не би трпео никакве квалификације којима се покушава објаснити он сам. И није волео јубилеје као којекакво подсећање да је он упао у ред невољених „великих људи“, које је нарочито жестоко исмејао у „Мистеријама“. Он је бежао од куће на дан свог рођендана када су захвални суграђани одавали почаст свом земљаку, поносу Норвешке. Да ли је он осећао да је од народне љубави до народне мржње тек један корак, да неће проћи много времена када ће га ти исти Норвежани избрисати из свог демократског пантеона. Да му је припремљена Сократова судбина – најпре да буде узнесен до звезда, а потом срушен до дна. Па и горе од тога. Сократа је убила атинска демократија, која је била праволинијска и нелицемерно-незахвална. Хамсун се нашао пред судом нове демократије, која се побојала да га осуди на смрт или тамницу и није нашла друго објашњење за кривицу кумира него да га прогласи лудим. Сваком веку иманентно је своје оружје, а оружје најновије демократије су лицемерје и лаж.
И највероватније би најправилнији начин да се Хамсун верно дочара било, да се о њему не каже ништа. Међутим, таленат ћутања не спада у вредности нашег века. И од свих начина да се нешто каже о Хамсуну изабраћемо, можда, најгори – да га се сетимо по добру.
***

4. августа 2009. године навршило се 150 година од рођења Кнута Хамсуна, једног од омиљених писаца Европе и Русије из почетка XX века, добитника Нобелове награде за књижевност (1920.) Тај јубилеј остао је непримећен у савременој Русији. Многи, кудикамо мали у поређењу са Хамсуном литерарни „генији“ удостојени су великих почасти и пажње красноречивих оратора. Кнут Хамсун је посебан, изузетна литерарна и друштвена појава, прилично шкакљива за наш век. Њега често упоређују са Достојевским, што је умногоме правилно. Али по друштвеној и полиитчкој храбрости, у којој нису подељени мисао и поступак, може се наћи, заправо, само једна Хамсуну блиска душа у руској литератури – душа Константина Леонтјева. Доследни и бескомпромисни антипрогресизам Кнута Хамсуна увео га је у апологију Хитлера и романтичног поимања национал-социјализма. То је и довољан разлог да се „последњи викинг Норвешке“ учини неудобном личношћу.
Постоји и још једна црта која одликује Хамсуна и која га чини неудобним у Европи и у нашој земљи – његова љубав према Русији. Парадоксално је, али би однос према њему био сасвим другачији да Кнут Хамсун није био русофил и казао неколико гадљивих речи о „империји царева“ и вечно варварској „Скифији“. Хамсуну би тада, видите, опростила и Квислинга...
Руска тема у више наврата искрсава у стваралаштву и судбини Кнута Хамсуна. Тој теми је у целини посвећена Хамсунова књига „По чаробној земљи“ (у другом преводу – „У чаробном царству“) Сиже књиге је опис утисака Хамсуновог путовања по Русији и Кавказу 1899. године. Ако би смо се латили посла да потражимо нешто блиско по литерарном жанру, могли би смо истаћи да то дело по себи представља нешто средње између путних записа за време путовања Марка Твена на Хаваје и „Зимским записима о летњим утисцима“ Достојевског. С једне стране, јасан приказ ситних животних и психолошких детаља заправо је одлика која Хамсуна зближава са Марком Твеном. А с друге – дубока философичност и провиденциализам, каткада замаскирани, каткада отворени на које наилазимо у различитим деловима те омање по обиму књиге.
И управо у тој књизи у најконцентрисанијем облику оваплоћена су Хамсунова размишљања о историји, циљевима и границама човекове делатности, о перспективама целокупног човечанства. Треба казати да те перспективе у виђењу писца-мислиоца нису изгледале ни мало охрабрујуће. Ако Достојевског називају пророком, који је претекао XX век са својим антиутопијама, онда би Хамсуна, његовог норвешког поштоваоца и у извесној мери следбеника, означио као пророка XXI века.
Кнут Хамсун је директан. Став писца види се већ у наслову књиге. Чаробно царство – то је управо Русија. И то упркос непостојању политичке слободе, постојању прогона у Сибир и друге атрибуте недемократског друштва.
Познанство Хамсуна са Русијом („великом Русијом“, по његовом одређењу) почело је од Санкт-Петербурга. Али је право усхићење писца изазвала Москва. Том граду је писац сатворио истинску химну. Хамсун назива Москву најчаробнијим градом који је икада видео. А боравио је, по сопственим речима, практично у свим деловима планете и видео најлепше градове света.
Управо у Москви Хамсун по први пут на страницама књиге поставља питање о Словенима и будућности Словенства: „Словени! (...) су народ будућности, владари света, први после Германа! Само се код таквог народа, као што је руски, могла појавити тако величанствена, узвишена и племенита литратура, осам великих руских писаца – то је осам жарких неисцрпних извора. Свима ће нам требати подоста времена да би смо се привикнули на њу и приближили јој се“.
Речено јасно, да јасније не може. У другим деловима књиге Хамсун са симпатијама описује Русе које је сретао: Московљане, обичне сељаке, аристократе – коњичке гарде, официре...Импресиониран је начином живота и поезијом Козака које је означио атрибутима најратоборнијег и најпоетичнијег од свих степских народа.
Занимљиво је истаћи пристрастност писца људима војног звања. За оно што је у читавој Европи изазивало скривени страх, који је прелазио у мржњу, зашта су стално окривљивали Русију - милитаризам, Хамсун има сасвим супротно тумачење. Гајећи симпатије према народима Кавказа, он је његову будућност видео искључиво у саставу Русије.
У целини, ту књигу могли би смо означити као једно од најсветлијих Хамсунових дела. Руска империја и народи који је насељавају – пре свега Руси, велико словенско племе, изазива код њега топле симпатије, чак љубав. Та књига је својеврсна огледалска супротност дела де Кустина „Русија у 1839. години“, али за разлику од последњег, нипошто није тако позната у Русији. Очигледно због „славенофилства“ (у буквалном смислу те речи) Кнута Хамсуна. Ми верујемо: да је Хамсун написао наставак јадног и злобног декустинског пасквила, он би био примећен и истакнут у садашњој „слободној Русији“.
Хамсун, међутим, није допустио неопростиво: он је приуштио себи да о Русији говори са усхићењем. То усхићење није било схватљиво само „поносном погледу“ припадника другог народа, него чак и његовом савременику – руском интелектуалцу.
Ликови Руса често се сусрећу и у другим делима Кнута Хамсуна. Руски Хамсунови хероји су носиоци толико омиљених писцу квалитета, као што су аристократизам, ширина, поетичност. А у његовој изванредној минијатури „Малкице Париза“ писац и уопште говори устима хероја – Руса.
Без обзира што је Хамсун на први поглед аполитичан, утисак је веома варљив. Велики норвешки писац, „последњи викинг Норвешке“ Кнут Хамсун се у својим делима, пре свега у књизи „О чаробном царству“ представља као неортодоксни политички философ. Код Хамсуна се провлачи, мада не директно, а између редова, сасвим одређена мисао: политика треба да се детерминише високим циљевима. За писца је тај циљ – живот у Духу, духовном јединству са природом, са Земљом. Не чуди зато што Хамсуна нипошто не буни непостојање политичких слобода у Руској империји: он са нескривеним презиром гледа не свете краве либерализма и хуманизма. Он даје своје, парадоксално и фундаментално тумачење принципа руске историје, које га зближава са Константином Леонтјевим. Његов закључак је: Словени, тојест, Руси будућност су Европе.
Добро је познато да је Хамсун био русофил и германофил истовремено. Противуречност је овде само привидна. Ако узмемо у обзир да је писац осећао исто тако снажну мржњу према Америци, а нарочито према Енглеској, колико је снажно волео Немачку и Русију, очигледно је какву је будућност он желео да види за Европу. Аристократрска по духу и култури, некапиталистичка Европа, уједињена савезом два велика народа, земаља и култура – Русије и Немачке. Једино те две снаге, ујединивши читаву Европу, могу да се супроставе англо-саксонској културној и политичкој експанзији.
Сазнавши за улазак Русије у Први светски рат на страни Енглеске, Хамсун је својим блискима казао, да је то противуприродни савез. Време је потврдило исправност тих речи: савез са Британијом довео је до уништења Империје и историјске Русије. Ми, потомци људи, који нису сачували своју Отаџбину фебруара 1917. године, треба да памтимо ту лекцију: главна опасност Русији и националној Европи долази од стране англосаксонског света. Лажни политички модел, који су наметнули англосаксонци читавом свету као јединствени еталон демократије, потрошачка идеологија („цивилизација пепси коле“) и сведозвољености носе погибељ човеку и човечанству. Човек је духовно биће, које ће умрети без културе, угушивши се у празнини псеудо-слободе
Ето зашто је јубилеј Кнута Хамсуна тако актуелан и дан-данас.

____________________

(Кнут Хамсун је норвешки књижевник, после Ибзена најпознатији у свету. Роман Глад представља један од почетака неоромантике, потпуно реалистичко-натуралистички опис усредсређен на психологију личности, такорећи без помињања социјалног аспекта. Прим. Прев.).

www.fondsk.ru