Светислав Пушоњић

ПРОИЗВОЂАЧ НЕЧЕГА ДРУГО

(Вуко Велаш: ''Карневалски бјесови'', ''Слово'', Никшић, 2008)

''Карневал који траје дуже од једног дана, друго је име пакла'', каже Вуко Велаш, недавно упокојени професор српског језика и књижевности из Херцег Новог. Његова књига ''Карневалски бјесови'', чији је излазак из штампе, иако на самрти, ипак дочекао да угледа, три дана пре него што ће испустити душу, породила се из Велашевог тешког и болног животног искуства. Она је настала као резултат тридесетогодишње борбе коју је, не само као професор херцег-новљанске гимназије, него и као аутентичан представник бокешког завичаја и српске културе водио против носилаца разноврсних идеолошко-инструменталних, дубоко малигних процеса чијих је разорних последица по своје непосредно, али и шире окружење, био сведок. Сад под овим сад под оним знамењима, програмима и начелима (југословенским, комунистичким, медитеранским, еуропејским, монтенегристичким), ти су ''напредни процеси'' мутили и загађивали живе изворе аутентичне српске баштине, разграђивали духовне темеље и на њима подигнута здања, обесмишљавали идеале и тековине хиљадугодишњег ''дурања и деверања'', како тегобан ход нашег народа кроз историју назива честити професор Вуко.

Сав тај шарениш деструктивних стихија, многоструких и расплинутих, често непрепознатљивих, необјашњивих, па и несазнатљивих, аутор је обухватио речју Карневал. Запањујући је значењски потенцијал ове наизглед безазлене речи, којом Велаш именује грозомору духовне померености, потпуне вредносне конфузије, дубинске растемељености једног друштва, растемељености саме људске личности на којој такво друштво почива и исто тако - инверзију и деградацију свих људских вредности као последице свега побројаног. Неодговорност, површност, плиткост, размаженост, помодност, покондиреност, арогантна надувеност истовремено су и одлике и последице карневалског духа, у свим његовим историјским фазама, очитујуће кроз целокупан начин размишљања, понашања, говорења и делања карневалом обузетих маса. Од узгредне појаве у животу једне заједнице (безопасне уколико, по речима аутора, не траје дуже од једног дана), карневал се, попут духа пуштеног из боце, разрастао у свепрожимајућу разорну стихију, попримивши несагледне размере страшне духовне болести која се шири геометријском прогресијом. На врхунцу свога ''прогреса'' тај карневал прераста и у отворени скврневал, стање високонапонске деструкције, која поред изругивања и омаловажавања тежи и потпуном брисању и уништавању исконских људских вредности.

Реч карневал као ознака за вишедеценијски (па и вишевековни) безоблични инструментаријум лажи, привида и зла, са свим својим видљивим и невидљивим појавама, артикулисаним и неартикулисаним ''звуковима и гестовима'', Велашево је откриће од прворазредног значаја. Тешко је пронаћи бољу, адекватнију и ''тежу'' реч да се обухвати целокупно историјско анти-биће, које сукцесивним анти-догађајима и небројеним пипцима својих идеологија исисава сокове живог живота, убија душу, празни од суштине, инструментализује или поништава најискреније напоре и најузвишенија људска постигнућа. ''Језуитска потреба карневалских кадрова за рационализацијом сопствених мана и могућност за овјеру сопствених опачина'', аутор види као дуготрајан анти-историјски подухват из кога се рађа ''мјесечарство карневализоване масе''. Те се масе више не управљају ''по искри разума, сузи љубави и зрну соли'', како Велаш назива оне изворне, божанске клице човекове личности из којих ниче све ваљано и вредно, већ по слепом диктату ''онеређене осјећајности, болесног секташтва, самопрезира и очаја, буке и бијеса наопаког кола карневалског''.

''Ђипање'' у том ''наопаком колу'' представља вишедеценијско ''слојевито лудило'', додатно увећавано небројеним укрштајима све новијих и новијих карневалских стихија. То ''наопако коло карневалско'', када је о нашим просторима реч, заиграно је још од 1945. године, па и раније, и до дана данашњег оно се непрестано увећава, постајући све гласније и бешње, усисавајући у своје гротло оно што аутор назива ''јединичним вриједностима номиналне културе''. Под номиналном културом Велаш подразумева, не некаву апстрактну и безличну конструкцију, вештачки саздану на формализаторским принципима теорема и идеологема, него живу и постојану духовну творевину која има своје име и презиме, свој ''номинатив и генитив'', своју ''родну и радну књигу'', пуну окрепљујућих, конкретних садржаја, подстицајних за ново стваралаштво и нове ''радне могућности''. Насупрот тој и таквој култури стоји бесомучна, нељудска, подљудска и антиљудска ''карнавалска продукција'' која нас ''онеређује, обезличава, онечовјечује, бркљачи, дудукљачи и мрцини''.

Почетна мотивација за Велашево изванредно дело јесте његов Предлог за промјену имена школе, како и стоји у поднаслову књиге. Али указујући на све што стоји на путу његовог остварења, Велашев Предлог израста у културолошки обрачун са злим дусима карневала, старим и новим, чија здружена дејства и укрштаји производе културоцид несагледних размера. И данашња ''држава'' Црна Гора резултат је тог културоцида, она је наказно чедо ужасног родоскврнућа, противприродног блуда над сопственим српским бићем. Над сопственим језиком, писмом, вером, завичајем и пореклом, што је започело још са предратним проусташким активистима у Црној Гори попут Савића Марковића Штедимлије и Секуле Дрљевића, преко комунистичких кадровика који су наставили процес десрбизације Црне Горе, да би врхунило са тзв. ''дукљанистима'', ''монтенегристима'' и ''еуропејцима'' Мила Ђукановића, здушно помаганих логистиком ватиканских и хрватских подлих наума (Велашеву Боку Хрвати већ извесно време зову ''заљев хрватских светаца''!!!). Дејством ових и других ''секташких идеологија'' у вишедеценијском континуитету, Црна Гора је доспела у стање потпуног духовног слепила, онеређености и безумља, грабећи странпутицом добровољног самолажирања, самонегирања, па и самоуништења. Ту гротескну ситуацију ништа боље не илуструје од коментара Велашевих ђака о Његошу и другим истакнутим Србима (из Црне Горе и ван ње), од којих неки гласе овако:

''Његош је лош извјештач са једног нејасног и неважног догађаја''.

''Његош је геноцидан писац''.

''Његош је, уз Вукову помоћ, Црногорцима наметнуо/украо језик''.

''Његош није Црногорац. Његуши су однекуд из Босне''.

''Андрић је писац за служавке''

''Нећемо са гуслама у Европу''.

''Немањићи (- из Рибнице, Подгорица - нап.аут.), освајачи и поробљивачи Црне Горе''.

''Карађорђевићи (- из Васојевића, Брда - нап. аут.), србијанска династија, поробљивачи Црне Горе''.

''Обреновићи (- Из Братоножића, Брда - нап. аут.), србијански владари, водили империјалистичке ратове и спроводили великосрпски хегемонизам''

итд.

Засут оваквим и сличним коментарима на својим часовима, Вуко Велаш не крије у коликој га мери они шокирају, боле и онеспокојавају, напомињући: ''Оваква разумјевања изричу ученици који нијесу прочитали предвиђена дјела, али су их пресрела извјесна ''објашњења''. Очито је да су чули нешто друго, спремни да без напора рада и разумјевања усвоје нешто из нечега друго, спремни на хљеб без мотике и преко погаче, спремни на преварне рационализације да би и сами били преварени и препарирани за кадрове, водоноше или мајмуне карневала''. Ипак, сматрајући адолесценте ''младим житом'' и ''невиним жртвама карневалске продукције'', Вуко Велаш изричито наглашава: ''Ученици нијесу криви. Само они.''

Штета је, међутим, што болест карневализације Велаш сувише третира као појаву локалног карактера, дакле изразито национални проблем, испољавајући насупрот томе помало утопијско поверење у ''просвећени свијет'' (очигледно под њим подразумевајући земље Западне Европе, иако их изричито не помиње), сматрајући да се он наводно ''успјешније бори'' са том пошашћу. Делимично саблажњен струковном демагогијом, које се његов бескрајно проницљив и разборит дух није успео до краја отрести, аутор идејама и појмовима тзв. ''просвећеног свијета'' придаје претерани значај, пропуштајући да уочи оно што му се као закључак само собом наметало - како баш већина тих ''идеја'' (западноевропски схваћене просвећености) чине историјску праоснову карневализације, коју нам иначе тако сјајно и надахнуто предочава. Обзиром да се као вишедеценијски просветни радник остваривао у временима најжешћих идеологизација свеукупног живота, ти су пропусти у извесном смислу били неизбежни, па је то оно што Велашевим прворазредним открићима помало ограничава домет, задржавајући проблем карневализације у оквирима локалних бивствених раскола и ометајући га (само привремено) да се разоткрије као пошаст светског карактера - сверазарајућа стихија која се као проблем не иставља само пред Србе, него буквално све народе на планети, у првом реду западноевропске. Наравно, Велашево поверење у ''просвећени свијет'' нема баш ничег заједничког са вулгарним европејством ''напредне интелигенције'', оно се добрим делом рађа из духа саборности какав аутор поседује у великом степену и у извесном смислу представља здрав обновитељски импулс свега ваљаног и вредног ма одакле долазило, нарочито ако је у односу искрене узајамности са српским животом, памћењем и стваралаштвом. И управо је божански дах свечовечанске обнове карневалом порушеног, обесмишљеног и обезљуђеног, оно што Велашевим делом струји као снажна животворна матица која буди и надахњује, те јој се мора посветити нарочита пажња. Сентенцизно уобличени искази, задивљујуће дубоки и оштроумни, пуни страсног истинољубља и искрене љубави за надвременско и непролазно, куљају из његове душе са вулканском силом.

Велаш је потпуно свестан да се једино обнављањем изворних националних вредности обнављају и универзално људске. Зато инсистирање на завичају и самониклим вредностима завичајне културе, које рефренски одјекује кроз Предлог, није случајно. Човек и његов завичај у дубоко су личном односу - постаје нам све јасније током читања - они су потребни један другом и живе један кроз другог. Темељи завичаја темељи су човекове личности. Човек се храни завичајем, испуњава његовим невидљивим животним соковима; преко завичаја усваја конкретна знамења и значења логоса и захваљујући томе расте у складну и целовиту личност. А и Завичај се на тај начин потврђује кроз човека, живи и обогаћује кроз човека и уздиже човеком. Та веза насушна је и нераскидива, осим на штету (реалну, практичну штету) и једног и другог. Без завичаја и свега што он представља, што је запамтио и похранио у себи и изнедрио из себе, човек доспева у грозно бестежинско стање, постаје Његошева ''сламка међу вихорове'', балон испуњен хелијумом кога разнородне ваздушне струје односе у бестрагију и неповрат.

Вуко Велаш то зна, као што зна да су духовни темељи Боке, његовог завичаја, српски и православни, да Бока у себи чува велика духовна завештања и дубоке слојеве српске приморске културе. Зато и не може, као што то чине тотњуми (локални израз за људе ''мртвих очију и равне душе'') мирно да гледа како процеси ''европеизације, медитеранизације, монтенегризације, кроатизације'', изопачују лице српске Боке, лажирају њен идентитет и баштину, поништавају њен ''номинатив и генитив'' и претварају је, како каже, у ''акузатив и инструментал'' ''карневалског скврна и опачина''. При том Вуко Велаш не одриче медитерански и европски карактер свога завичаја, сугеришући нам да су они могући једино као ''часни атрибути'' његовог ''номинатива и генитива'' и никако другачије. Јер било какав универзализам који се гради на негирању, порицању и уништавању конкретних, јединствених и непоновљивих вредности завичајне културе, лажан је и треба му се по сваку цену супротстављати.

Међутим, лакоћа одрицања од имена, писма, језика, вере, порекла и завичаја, од Божијег, личносног и номиналног, од свега важног и светог, могућа је, обзиром да је опјањеним људским душама овладала лакоћа карневалског понашања. Та лакоћа је испражњеност од пуноће бивства, од конкретних духовних садржаја, од било какве супстанцијалности, смислености и целисходности. Она се најпотпуније очитује у личностима самих предводника карневалских колона, али ништа мање и у масама хипнотисаних следбеника. Јер савремени политичари, интелектуалци, бизнисмени, спортисти, глумци, певачи, ТВ-водитељи, манекени, небројени ''забављачи'' и други представници тзв. ''елите'' и нису друго до личности карневалског типа, отуђене од исконских темеља живота, од пуноће логоса у себи и око себе (што значи и од самих себе), услед чега су постали карикатурални и прозирни, а да тога у својој површности, празнини и надувености, нису ни свесни.

У светлу Велашевих открића питамо се шта је представљао титоизам, југословенство, братство и јединство (потом и милошевићизам као слепа грана истог тог стабла), ако не комедијашко-позерско махнитање обесловешћених гомила чије је дивљаштво прогреса онередило миленијумску баштину ових простора, погазило њене усеве, поништило оригиналне вредности, тековине ''дурања и деверања'' претходних генерација никле из крви, патње, зноја, вере, љубави и јуначког самопрегора? Шта представља и данашње ''еуропејство'' Бориса Тадића, Чедомира Јовановића, Ненада Чанка, Мила Ђукановића ако не облик карневалског лудовања, уображено бенављење другости, мимо себе и сопства, ван сваке памети? А исто тако и ''патриотизам'' у форми Томислава Николића, Александра Вучића, Ивице Дачића, Вука Драшковића, Велимира Илића, Војислава Коштунице и других, као наводни опозит том ''еуропејству''? Није ли Тадићево играње баскета пред камерама зарад предизборне кампање, Вучићево спремање лазања и ''плесање до снова'' по телевизијским студијима, Драшковићево љубљење Медлин Олбрајт у руку или Коштуничино дељење беџева као вид ''борбе'' против отимања територије такође део карневалске продукције?

Може ли нормална, духовно уравнотежена свест људи назбиљ (Велашев често употребљавани израз), неизлуђена карневалским бјесовима било које врсте, уважити ишта од тога, прихватити поменуте личности и оно за шта се залажу на озбиљан и достојан начин.

И умножавање фестивала, прослава, концерата, спортских надметања, ''гуча'', ''егзита'' и других ''забавних садржаја'' и ''игара без граница'', сразмерно је порасту карневалске свести и карневалског самоизлуђивања. Гостовања Мадоне, Ролингстонса, светских ди-џејева, репера и панкера славе се као историјски датуми, а уподобљавање чак и спољашњем изгледу тзв. ''звезда'', ма колико био карикатуралан, готово да је једнодушно. Тениском турниру или фудбалској утакмици придаје се важност историјске битке, а спортисти-победнику карневализоване масе уприличују дочек какав се некада приређивао императорима, војсковођама и херојима. Његова спортска победа постаје ударна вест ТВ-дневника, као да је у питању догађај од националног или светског значаја. Те карневализоване масе на челу са својим карневализованим вођама, у исто време показују потпуни немар према разградњи националног идентитета, отимању територија, лажирању духовности, историје и баштине, сваковрсним геноцидима и културоцидима над сопственим бићем, док евентуално незадовољство испољавају само кроз масовне скупове и протестне шетње, дакле опет на карневалски начин. Очигледно је, дакле, карневалско лажирање и унижавање свега правог: вођа, генија, хероја, битака и буна.

У атмосфери пенушаве карневалске лакоће нема озбиљног рада и стварања, нема дубине, тежине, висине и ширине. Има, како каже Велаш, ''брундања, бректања, кликовања, избркљачених емоција, издудукљачених садржаја'', има ''тикова, трикова и зазеба финоће''. Заглушујућа бука карневалског ''лудовања и таламбасања'' онемогућава да се здрави, подстицајни, стваралачки импулси народне душе уобличе и пробију до људских срца и умова. Да се дела, планира и развија у стању духовне уравнотежености, по ''регулама присног свијета''. Уместо тога, данашњим карневализованим животом и културом руководи ''секташка главатост'', ''сљепило увећаних стомака'' и ''мјесечарство неронских ћуди''.

''Карневал не уочава проблеме'', закључује аутор, ''Не рјешава их. Он етикетира и омаловажава људе, оговара, подмеће, производи непријатне излучевине, слини сплинове... Тражи кривце, слијеп за властити гријех и лудило.''

Тако је и Велашева иницијатива да се актуелни назив новљанске гимназије, која још увек носи име хрватског песника Ивана Горана Ковачића, промени у складу са ''регулама номиналне културе'' адекватнијим називом који ће бити ''дубљих корјена, пунијих садржаја и подстицајнијих значења за струку, средину и друштво у цјелини'', наишла на бројне карневалске реакције које је писац сажео у следећој реченици:

''јаа о тому ништа не зна, неећу ни да знам јаа, баш ме брига, меене, онако јаа осјећам се, онако хоћу јаа, јаапаја, све остало тотњуму...''

Или:

''Ми таман запутили у Европу, а ови ретроградни мрачни типови хоће да нам мијењају Горана. Као да ће вас тамо ико ишта питати и за ово и за било које друго име? Можете ли живјети од тога вашег завичаја?''

Или:

''Великосрпски шовинисти. Хегемонисти су то. Хегемонисти мрака. А ми и Горан дали вишевековну слободу и толијеранцију.''

Овакве и сличне какофоничне реакције само су потврдиле у коликој се мери злодух карневала запатио не само у душама Велашавих земљака, већ и целокупног савременог српства, односно до ког је степена ''онеређености'' доспело наше укупно биће. Преплављујући сав радни простор номиналне културе, карневал се шири попут масовне епидемије и увлачи у све поре друштвеног живота, сва поља делања и стварања. Неприметно се интегришући у мисли, осећања, међуљудске односе, карневал изопачује и саме основе човекове личности, тако да више нико од нас не може бити сасвим сигуран у којој мери је подлегао овој опакој пошасти.

Предлог, наравно, није усвојен, а септембра 2004. године, због протеста против преименовања српског језика у Црној Гори, Вуко Велаш је, заједно са још тридесет професора из других крајева Црне Горе, отпуштен са посла, након пуних тридесет година рада.

''Ипак, лакше је, јер је часније и честитије'', закључио је после свега, ''бити на мети карневала него сачувати људско достојанство у карневалском дудукању''.

Упркос свим невољама које су га снашле, Вуко Велаш је могао напустити овај свет мирне савести, јер је целим својим животом и делом одужио дуг завичајној Боки, Црној Гори и Српству у целини, а на тај начин и непролазним људским вредностима, односно вечно важећим принципима логоса. Осим што је ''антрополошка студија, поема, свједочанство и опомена'' како каже Веселин Матовић, Велашев састрадалник и један од приређивача његове књиге, ''Карневалски бјесови'' су и својеврсна опорука сународницима, садашњим и будућим нараштајима, за дугу и истрајну борбу која је у току и која тек предстоји. Борбу за очување српског лика и логоса, а против карневала у себи и око себе.

Јер, уколико се не ослободимо карневала, карневалског поимања и поступања, карневалских метода и знамења, уколико не искорачимо из његових самоубилачких махнитих колона, духовним изопачењима, мутацијама и ретардацијама неће бити краја, они ће попримати све горе и наказније облике. Обзиром да је карневал ''произвођач нечега друго'', односно ''чињење за друге и многе'', како нас опомиње истинољубиви бокешки мислилац, нужно је, према томе, вратити се ономе што је прво, тј. себи, логосу у себи, у завичају и у ближњима. Уместо да се срамотно ''згуримо под туђим надимцима'', како то већ дуго времена чинимо, неопходно је усправити се у ''номинативу и генитиву'' сопственог лика, душе и духа. На дугом и тешком путу еманципације од карневалских бјесова, којима српска мисао и српска душа неким чудом ипак успевају да одоле (што, поред других, доказује и Велашево дело), требаће пуно вере, љубави, истрајности и јунаштва, као што је то, уосталом, у историји одувек и било.