У тамном срцу епохе (интервју) Mилорада Вукашиновића

За интернет сајт Српска аналитика

Недавно сте објавили књигу под насловом “У тамном срцу епохе”, у којој анализирате најважније тенденције у међународној политици и њихов утицај на постјугословенском простору. Шта бисте издвојили као основни закључак вашег истраживања?

Књига “У тамном срцу епохе” наставак је истраживања којег сам започео објављивањем две претходне књиге “ Суочавања – изабрани разговори” и “Тренутак истине”, у којима сам промовисао став да се догађаји на постјугословенском простору не могу разумети без анализе ширег епохалног контекста, који је настао после завршетка “хладног рата”. Његова основна карактеристика, је настојање преостале суперсиле да остатку света наметне сопствени интерес, уз брутално кршење свих принципа међународног права, посебно Повеље Уједињених Нација. Идеја о “новом светском поретку”, о којој је почетком деведесетих говорио амерички председник Буш старији, претворила се у “глобални неред”, чије последице није једноставно предвидети. Отуда је, да би се колико толико разумели парадокси савременог света, потребан нов мултидисциплинаран приступ анализи међународних односа, пошто досадашњи приступ ослоњен на вредности и институције настале у доба хладног рата, није у стању да пружи прецизне одговоре. Ово је један од најважнијих закључака ове књиге.

Наиме, анализа “глобалних тенденција”, показује да је процес глобализације проузроковао појаву нових чинилаца у међународној политици, од транснационалних корпорација и невладиних организација, до тајних и полутајних друштава, који су истина одувек били пратећа појава историје, али којима је епоха глобализације дала ново значење. Њихово заједничко обележије је да делују ван легалних токова и имају огроман утицај на доносиоце кључних политичких одлука, што веома усложњава предвиђања и анализе. У манифесту о оснивању једне од најутицајнијих организације светске закулисе Трилатералне комисије, још седамдесетих година прошлог века, принцип преговарања између држава проглашен је неефикасним, уз констатацију да “дипломатију држава треба заменити дипломатијом корпорација”.

Дакле, у име начела ефикасности, отпочео је процес маргинализације државе, на унутрашњем и спољнополитичком плану, уз промоцију нове идеолошке парадигме, неолиберализма. Од седамдесетих година, до данас држава је изгубила монопол, чак и у оним секторима, који су од виталног значаја за њено функционисање, као што је сектор безбедности. Да не говоримо о економији и политици, образовању и култури. Сви наведени феномени, добили су последњих деценија потпуно ново значење, што је изазвало тешке последице које се испољавају у широком спектру; од појаве ратова средњег и ниског интезитета, до екстремних шокова на еколошкој и социјалној равни.

Ова књига настала је упоредо са објавом светске финансијске кризе, која би могла да буде окидач промена у међународној политици?

Нема никакве сумње да се под утицајем глобалне кризе појављују контуре новог вишеполарног света, у којем Сједињене Државе неће бити толико доминантне, као током деведесетих година, прошлог века. Ипак, присталица сам теорије, по којој је суштинска вишеполарност још увек више потенцијална, а мање реална чињеница. Наиме, основно питање није да ли желимо једнополарну или вишеполарну глобализацију, већ да ли се неминовна вишеполарност гради на геополитичким критеријумима “атлантизма”, англосаксонског света или принципима “континетализма”, чијe постојање симболизују Европа, Русија, Кина, Индија, исламски свет и Латинска Америка.

Чак и угледни теоретичари међународних односа, олако прелазе преко чињенице, да је глобализација процес који поред интегративних има и дезинтегративна својства, односно да је реч је о процесу који испољава снажан унутрашњи динамизам и противречности. Отуда је констатација о глобализацији, која дели друштва, релна слика савременог света. Данас је много правилније рећи, како паралелно и у непрекидном унутрашњем сукобу постоје, две Америке, две Русије, две Кине, неколико исламских светова и неколико пројеката Европске Уније. Оно што је занимљиво то је да се ти различити пројекти, повезују на транснационалном или регионалном нивоу.

Тако настају парадоксални савези, попут повезивања атлантских центара Кине са сличним центрима у Америци, или чудног “савеза исламизма и атлантизма” у Босни. Насупрот томе, постоје и примери савеза ислама и Русије у Абхазији, или повезивања континеталне Кине са Русијом, у оквиру Шангајске групе.

Наука о међународним односима, настала после Другог светског рата, овакве појаве није у стању да објасни, јер је научност увек “имплиците” прожета одређеним идеолошким дискурсом. Проблем је настао оног тренутка, када се догодио феномен “краја идеологија”, што је самим тим произвело и очигледну “кризу научности”. У исто време, ова појава је основни узрок поновне афирмације геополитике, као дисциплине која се бави односом просторног и политичког.

Колико је основа тезе о томе, да је под утицајем развоја технологије, настала нова геополитика?

Теоретичар Дугин у својим радовима, говори управо о томе, да је последњих деценија, класична геополитика замењена “геополитиком постмодерне”. То практично значи да је однос просторног и политичког, добио нову квалитативну димензију, односно да је под утицајем нове парадигме епохе глобализације, дошло до “сужавања светског простора”, што савршено одговара америчкој глобализацији, која свет жели да претвори у “глобални супермаркет”. САД су постале “глобална империја”, која симболизује епоху “постмодерне”.

Овде, није реч о империји у историјском значењу тог појма; то је империја која једноставно симболизује развој западне цивилизације и представља њену “квинтеценцију”, којa је почела раскидом са традицијом у периоду модерне, до раскида са модерном, у епохи постмодерне.

Остатак света, дуго времена, није разумео смисао промена које су се догодиле у САД, током шесдесетих година, када је изведена прва “плишана хипи револуција”. Америчка омладина, незадовољна вијетнамским ратом и унутрашњим крахом механизама социјалне државе, изашла је на улице, потпуно несвесна да учествује у урушавању једног друштвеног модела, који се у извесној мери ослањао на традиције и врлине класичног капитализма, заснованог на “протестантској етици” о којој је као “духу капитализма” писао славни Макс Вебер.

Уместо тога, настаje један постмодернистички дискурс, релативизације свих вредности, који је изродио “нову капиталистичку класу”, чији је хедонизам незајажљив и која своје прохтеве жели да оствари одмах и без много рада. Такав капитализам настао под утицајем постмодерне, а чији је симбол Вол стрит, деценијама уназад, основни је узрок, ратова и ужаса једне цивилизације, која тежи планетарној доминацији, иако у себи носи задах смрти.

Није ни мало случајно, да се у круговима “нове класе”, непрестано разматрају сценарији смањења броја становника на земљи, јер тобоже свет нема довољно ресурса, за оволики број људи. Што је најгоре, сви ови пројекти се разрађују под маском “хуманитаризма”, “помоћи сиромашнима”, “деци Африке”, бригом за очување “животне средине”. Најбогатији становници ове планете, попут Рокфелера, Ротшилда, Бафета, Гејста и осталих зликоваца, одговорни су за смрт милиона људи. Последња жртва њихових ужасних експеримената, је музичар Мајкл Џексон, кога су “транснационални кругови”, непрестано промовисали у симбола “новог доба”, лик без расног, националног, полног или било каквог идентитета, по угледу на “јунаке цртаних филмова”, холивудског масона 33 степена Волта Дизнија, који залеђен у некој хладњачи чека да буде “ресетован у вечни овоземаљски живот”.

“Геополитика постмодерне” однос просторног и политичког, доживљава на постмодернистички начин. Њен императив није само овладати простором и његовим ресурсима, већ и душама људи који ту живе. Створен је невероватан “систем контроле мисли”, чија је суштина у стварању великог броја зависника у широком спектру, од наркотичких средстава до телевизијског спектакла и интернет игрица, као данас најраспрострањенијег облика социјалне патологије.

Тако пројектовано биће, лишено социјалних веза, није у стању да се буни, нити да размишља о томе да ли је праведан свет у којем 358 појединаца има колико и две трећине становника на планети. То је суштина постмодернизма у геополитици.

У последњој књизи значајан део посвећен је анализи деловања америчког политичког естаблишмента, посебно у постхладноратовском периоду?

Амерички поглед на свет прожет је митом о “јединствености и изабраности америчке нације”, која је позвана да на земљи оствари “мисију ширења слободе и демократије”.

Постхладноратовски период са познатим карактеристикама, представљао је изузетно погодан амбијент за реализацију ових импулса, који у историјском смислу постоје од момента настанка Америке, као државе. Често се заборавља, да су оснивачи Америке били религиозни фанатици, као и да је протестантски калвинизам био дубоко уткан у осећања првих белих досељеника. Никада не смемо сметнути са ума да је калвинизам поделио људе на вредне и мање вредне, као и да је прокламовао тумачење о материјалном богатству као знаку “богоизабраности”. У епохи после “хладног рата”, ове карактеристике америчког светоназора, не само да су опстале, већ су добиле нове “постмодернистичке подстицаје”. Наиме, релевантна социолошка истраживања показују да је утицај “протестантских секти” на доносиоце кључних политичких одлука, изузетно порастао. Ова чињеница можда није одлучујућа, али је свакако изузетно важна за разумевање често ирационалних ставова америчке политике, који се крећу у широком спектру, од беспоговорне подршке држави Израел, до ничим изазаване русофобије као константе политике оба правца америчке демократске и конзервативне политичке дуополилије. Интересеантно је да она апсолутно не противречи званично прокламованом “секуларизму”, јер је једно од основних обележија религијског погледа на свет, настојање да регулише свеукупност људског деловања.

За истраживаче друштвених и међународних односа, велика је мистерија колико је одређени религиозни утицај освојио политичког и друштвеног простора, посебно ако је реч о друштвима, као што је америчко, где се религија третира као “приватна ствар појединца”.

Подсетио бих на још један моменат који иде у прилог наведеној тези. Реч је о говору америчког председника Буша млађег у катедрали у Њујорку, после трагедије 11. септембра. Чак је и америчка штампа, овај иступ означила као преокрет на унутрашњем плану, јер је први пут после толико деценија, један председник говорио као “религиозни проповеденик”. Оно што штампа није нагласила то је да Буш млађи није говорио у лично име, већ у име целокупног америчког естаблишмента, који је био присутан и тако подржао “протестантски есхатолошки сценарио”, рата Америке против злог митског библијског бића “Гога и Магога”, који оличава “постмодернистичка верзија исламофашизма”, који је можда и из религиозних порива потпомогла “фанатизована америчка политичка и војна елита”, којој се из неких рационално необјашњивих побуда жури да оствари сценарио “краја света”.

Један сам од ретких који је склон да верује да је и садашња економска криза, догађај преписан из неке од “библија протестантских фундаменталиста”. Према писању теоретичара Данијела Естулина, на једном од састанака Билдерберга, било је речи о подстицању економске кризе. Занимљиво је да се на том састанку користио израз “захтевати уништење”, што је показало се био еуфемизам за садашњу економску кризу. Мало је међутим познат податак да је сам Карл Маркс, аутор кога данас често цитирају у Америци, током ране младости написао поему “Играч”, у којој на сличан начин и са пуно мржње говори о свету, “који треба уништити да не остане ни камен на камену”. Ова поема постала је незаобилазно штиво члановa организација светске закулисе.

У целој тој причи мени лично занимљив је још један податак, који је саопштио генерални секретар УН, о томе да ће под утицајем кризе, без посла остати око 50 милиона људи широм света, што је еквивалент броју страдалих из периода највеће трагедије коју је доживео свет, током догађаја названог Други светски рат.

Веома је интересантно да је поменути Бан Ки Мун дипломац Харварда, универзитета које је током двадесетог века био ковачница глобалистичких идеолошких кадрова. На овом универзитету веома велики утицај остварила је најрационалистичка струја у протестантизму, тзв. “унитаријанска црква”, која заступа отворено сатанистичке ставове и негира божанство самог Христа.

Шта су са становишта геополитике основне последице светске финансијске кризе?

Светска финанансијска криза, првенствено је криза америчког система неолибералног капитализма. Реч је о вишедеценијском систему криза, који проистиче из структуралног дефекта америчке привреде, који непрекидно производи екстремне шокове на унутрашњем социјалном плану.

Америка је минулих деценија створила систем финансизма, који је омогућио преливање трошкова системске кризе на периферију светског привредног система. Унутрашњи социјални мир одржаван је огромним буџетским и спољнотрговинским дефицитом, који је омогућавао увоз робе из региона са јефтином радном снагом.

Друга компонента утицаја је америчка војна моћ, која је деценијама уназад, партнере унутар атлантске заједнице, пре свега Европску Унију и Јапан , претворила у послушне “геополитичке вазале”.

Ова криза међутим показује, да је модел трилатералне сарадње, са ЕУ и Јапаном, истрошен, односно да се први пут унутар атлантске заједнице, појављују дубоке противречности. Наиме, слабљење америчке моћи, закономерно рађа нове геополитичке перспективе за Европску Унију и Јапан, чије привредне елите, све више теже континенталном повезивању са Русијом и Кином. Настају нови геоекономски савези, на принципу прагматичног сазнања, да је модел привредног развоја немогућ без енергетске стабилности, коју обезбеђује Русија. Поред тога, ЕУ и Јапан, имају веома развијене социјалне системе, који су упркос таласима глобализације опстали, што је околност која свакако није за потцењивање.

Ипак, потпуна “геополитичка еманципација Европске Уније и Јапана” немогућа је без реформе банкарског сектора, који је најзначајнији елемент америчке “геополитике постмодерне”. Наиме, ово је једна од најзначајнијих поука кризе, јер се показало да су транснационалне банкарске групације, чинилац дестабилизације светске привреде и најважније оруђе глобалистичких центара моћи. Њихова основна карактеристика је да делују независно од друштвених околности, о чему уосталом сведочи и жалостан пример Србије, где упркос масовној незапослености и социјалној беди, банкарске групације остварују огромне профите.

Поред тога потребно је по сваку цену избећи модел “социјализације банкарских дугова”, који спроводи нова америчка администрација, користећи се перфидном игром коришћења државних ресурса за спашавање генератора кризе са Вол стрита. Мој је утисак да овакав концепт нема подршку европских полиичких елита, из једноставног разлога, што је свест о националном интересу још увек доминантна у Европи.

Због свега наведеног слободан сам да закључим, да ће Америка наредних година, здушно радити на разбијању Европске Уније, по тзв. “културно цивилизацијском обрасцу”. Америчка ЦИА недавно је објавила документ по којем ће до 2020. године, под утицајем кризе, на темељима садашње ЕУ настати практично три заједнице: западно европска, средње европска и православна унија, што можда и не би било тако лоше, када би прилико стварања оваквих заједница доминирали геополитички а не националистички критеријуми.

Ипак, слободан сам да констатујем, да за сада у Европи не постоји таква свест, о чему сведочи и подршка европских политичких елита, концепту “независности Косова”, које се савршено уклапа у амерички концепт трајне дестабилизације европског континетна.

На крају разговора, слободни смо и да Вам поставимо питање о геополитичким перспективама Србије и региона Балкана?

Геополитичка перспектива Србије потпуно зависи од ширих геополитичких тенденција на европском континету. Са становишта америчке геостратегије, Србија и није део европске културе и цивилизације, већ је део концепта “проширеног Блиског Истока”, у чијем је средишту неосманска исламистичка Турска.

Србија се одавно третира као део турске интересне сфере, о чему недвосмислено сведочи низ закључака са састанака организацијa које симболизују утицај атлантске заједнице на простору, који вашингтонски осматрачи дефинишу као “меки трбух Европе”.

У последњој књизи цитирао сам чувено писмо немачког амбасадора Вимера, са конференције која је одржана, после Нато агресије у Словачкој 2000 те године. Један од најважнијих закључака је да Србија, вероватно због војног присуства САД, “мора да буде трајно искључена из европског развоја”. Због тога, свих ових година америчка аминистрација, ради на делегитимисању државе Србије.

Оваквој концепцији иде на руку и политика актуелне власти, која је олако прешла преко подршке САД и ЕУ, концепту “независности Косова”, који као што сам већ рекао има дубоко антиевропски карактер.

Мислим да би свака држава, на овакве изазове реаговала мобилизацијом свих ресурса. Нажалост, у пракси се дешава нешто сасвим супротно. Овом приликом нагласио бих и да политика разбијања Србије није окончана. Овде се не ради само о територијалној декомпозицији, већ и атомизаицији српске нације, кроз форсисирање бројних пројеката чији је циљ “промена културног идентитета српског народа”.

Дешава се процес “инфантилизације јавне сфере”, чему осим политичара веома доприносе и проамерички медији. Читав простор се убрзано провинцијализује, што онемогућава сваку озбиљнију расправу о геополитичким перспективама Србије.