Штампа: Oćoravismo pred televizorom Постављено 25.10.2005
Тема:
Građani Srbije prvi u Evropi po broju sati provedenih pred TV aparatom
Oćoravismo pred televizorom
Građani SCG evropski su šampioni u gledanju televizije. Pred prozorom u svet naš čovek prosečno provede 278 minuta dnevno, pokazala je najnovija studija „Televizija u Evropi“, predstavljena u Briselu sredinom ovog meseca.
- Gledanje televizije slabi vid i koncentraciju i kod odraslih i kod dece. Posebno je opasno kada dete sedi suviše blizu ekrana, što je, nažalost, pravilo. To opterećuje očne mišiće i doprinosi kratkovidosti. Animirani kompjuterski efekti u kojima se naglo menja količina svetlosti, čega najviše ima u reklamama, deluju pogubno na vid i mogu izazvati epileptični napad. Ne postoji optimalna doza neškodljiva za decu, ali televiziji ne treba prepuštati ulogu dadilje. Poznato je da previše gledanja televizije umanjuje aktivnost i kreativnost dece, i da je TV nasilje povezano sa agresivnošću i nasiljem u realnom životu - objašnjava dr Gordana Jeremić, oftalmolog.
Mišljenja stručnjaka su oprečna i kreću se od ocena da televiziju gledaju besposleni do činjenice da TV programe sve više konzumiraju oni koji su prezauzeti da bi čitali novine, ili oni koji su neuki ali i znatiželjni. Istraživanja pokazuju da u grupu najvernijih gledalaca spadaju siromašniji građani.
- Toliko vremena pred televizorom, osim o besposlenosti, neukosti i, možda, siromaštvu, govori i o otupelosti, rezignaciji i umoru od realnog sveta. Gledanje televizije zahteva znatno manje mentalnog napora od čitanja čak i najnezahtevnije štampe. Broj funkcionalno nepismenih Srba je veoma velik i za njih je daljinski upravljač pravo rešenje - objašnjava psiholog dr Nada Korać, dodajući da zbog velike gledanosti televizije u SCG ne smemo biti ravnodušni, ali i da bi sadržaj TV ponude već mogao da bude razlog za brigu.
Istini za volju, ne upućuju sve televizije svojim dramatičnim najavama najvažnijih dnevnih vesti na potrebu temeljnog uništavanja kokošaka, podseća komunikološkinja dr Dubravka Valić-Nedeljković, aludirajući na trenutnu planetarnu histeriju - ptičji grip.
- Birajući događaje koje prikazuje, televizija svakako dizajnira svet, ali prosečan gledalac o većini ljudi, mesta i događaja može saznati samo gledajući televiziju. TV nije isključivo zabava za besposlene, siromašne i neuke, ali je i takvi gledaju. U svakom slučaju, samo je informisan čovek delatan, a televizija kao audio-vizuelni medij najplastičnije nam dočarava informacije. Ponuda je šarolika, izazovna i, zahvaljujući daljinskom upravljaču, lako promenljiva i uporediva. Pitanje je samo kako će gledalac tu ponudu iskoristiti - kaže dr Dubravka Valić-Nedeljković, dodajući da je pitanje samo kako će gledalac tu ponudu iskoristiti.
Pošto je u Srbiji otvoriti televizijsku stanicu lako koliko i osnovati partiju, nije jednostavno odabrati šta gledati. Šaltanje kanala, kažu ankete, uglavnom je muški sport.
- U Srbiji postoji oko 200 kanala sa nacionalnom, regionalnom ili lokalnom pokrivenošću, dok je u većini evropskih zemalja taj broj jednocifren. Televiziju gledamo mnogo jer je mnogo nazaposlenih sa viškom slobodnog vremena. Doskora je televizija bila praktično besplatna, ali je, i pored pretplate, još uvek jeftinija od restorana ili pozorišta. Na veliku gledanost utiče i demografski faktor, jer smo izuzetno stara populacija, među 10 najstarijih u svetu, a poznato je da stari rado i dugo gledaju televiziju - kaže Darko Broćić, istraživač javnog mnjenja i direktor agencije AGB „Nielsen Media Research“.
Osim što sadržajem doslovce pravdaju nazive, serije kao što su „Maćeha“ i „Sve za ljubav“ popularne su, objašnjava dr Dubravka Valić-Nedeljković, zbog jasne diferencijacije likova.
- Latino serije jasno polarizuju dobro i zlo, pa su zbog toga toliko i gledane. Nije u pitanju samo neobrazovanost ili nemogućnost shvatanja komplikovanijih sadržaja. Ljudi jednostavno vole čiste forme, a to se ne postiže odabirom junaka koji su istovremeno i dobri i zli. Uostalom, naša tradicija jasno razdvaja i Marka Kraljevića i Musu Kesedžiju, glavne protagoniste usmene kulture. I kao što tada nije bilo neuobičajeno da ljudi napamet znaju narodne epske pesme, tako ni danas, u audio-vizuelnoj eri, nije čudno što toliko gledamo televiziju - kaže dr Dubravka Valić-Nedeljković.
Rialiti šou je globalni fenomen, ali ni domaća produkcija ne zaostaje.
- Ogromna gledanost emisija kao što je „48 sati svadba“ za mene je profesionalni poraz, jer mi nikako nije jasno kako neko može da gleda druge ljude kako zakazuju venčanje ili dok kupuju svadbenu tortu i cipele. Kada je u pitanju rialiti šou zabava, ne mogu da zamislim koji je to novac ili koja slava koji nateraju ljude da se potpuno odreknu privatnosti. Kao u filmu „I konje ubijaju, zar ne?“, učešće u rialiti šou mi se čini kao potez očajnika - kaže dr Korać.
Ona dodaje da je javna scena izrazito „trešovita“, a da nastupi javnih ličnosti, pogotovo sa estrade i iz politike, gledaocima ukazuju na to da je ogoljavanje života ispravan put ka televiziji.
- Tako dobijate gledaoce koji se vode tabloidnim pravilima, a generacije stasavaju učene da je u redu zavirivati u tuđe živote. Sadržaji takvih emisija se prepričavaju, a oni koji to ne čine, smatraju se nedovoljno upućenim u moderne tokove. Vreme u kojem se u javnost moglo i uz očuvanje ličnog dostojanstva zaboravljeno je, pa se pojavljuju i oni koji zarad pojavljivanja na televiziji pristaju da se slikaju i na WC-šolji - objašnjava dr Korać.
Iako je zabava mahom za siromašne, televiziju moćnom čine oni najbogatiji, pa je medijska moć srazmerna količini novca potrošenog na oglašavanje u nekom mediju.
- U ekonomski nerazvijenim zemljama najviše novca za reklame se potroši na televiziji. Izuzetak je Italija, koja je izrazito televizijska zemlja. Kod nas dve trećine budžeta za reklame završi na televiziji. To je još jedan pokazatelj siromaštva, ali s obzirom na to da su do pre nekoliko godina čak tri četvrtine budžeta odlazile na televizijske reklame, možemo reći da se situacija popravlja - kaže Broćić.
