Александар Димитријевић

СРБИЈА И3МЕЂУ ПРОШЛОСТИ И БУДУЋНОСТИ

НА ЈАВИ И У СНУ

Данашње стање у српском друштву, на известан начин представља исход политичких борби, које су трајале нешто дуже од две деценије. 3a то време долази до грађанског рата који, између осталог, замагљује праве циљеве тих борби. У ситуацији колапса политичког система и државих институција, уследила је брутална војна агресија на земљу. То је докрајчило судбину једне државе, а уједно инаугурисало политичке победнике. Исход тих борби, за неко време, одредио је будућност друштва и државе. Тако је настала нова реалност.

Њена главна одлика је друштвена поларизација. У данашњем друштву пребивају два паралелна света, независно један од другог. Сваки од њих има своју реалност и свест о њој. Отуда њихова свест о друштву је само делимична. Самим тим њихова свест постаје располућена. У једном свету  реалност изгледа као сан. У другом, снови намирују реалност. И делимична свест и снови, изгубили су могућност потпуног увида у реалност. Одржавањем таквог стања нестаје способности разлучивања сна од јаве. Ако до тога дође, онда снови могу да постану једина реалност. Делимична свест, баш као и снови, пружају искривљену слику  реалности.

О једном сну

На Благовести, већ по традицији, Народна Скупштина свечано заседа. Међу званицама и почасним гостима су чланови владиног кабинета господа Драган Стојисављевић, Братољуб Симовић, Милан Петровић, Светислав Радовановић, Божидар Алексић, Драгомир Здравковић, Лепосава Недељковић. Ту је такође и Начелник Штаба Главне Војне Команде, генерал авијације Никодим Стошић, затим чланови Крунског Савета и изасланик Његовог Краљевског Величанства, господин Станиша Јовановић. Међу почасним гостима седе Патријарх и високи црквени достојанственици, академици, професори универзитета, заслужни спортисти и уметници, људи из пословног света и чланови дипломатског кора. Из поднетог извештаја Председниа Владе јавност сазнаје да држава бележи напредак у односу на претходни период. Општи Друштвени Производ расте, стопа незапослености опада. Домаћа валута је стабилна а девизне резерве су у завидне. Држава је опет забележила буџетски суфицит. Политичка ситуација у земљи је стабилна. Војска је модернизована и високо обучена. Правни систем у земљи је уређен према међународним стандардима, администрација је ефикасна. Сви држављани уживају пуна права и слободе. Социјална и здравствена заштита су развијене и доступне онима којима су потребне. Држава непрестано унапређује односе са међународном заједницом, а нароито са земљама у региону.

О јави

У пркос свему датом у задњих десет година, друштвено – политика ситуација у земљи не буди спокојство. Државни суверенитет и интегритет су озбиљно угрожени. Поразима у грађанском рату тадашње државне политике Србије и разарањима током војне агресије, српско друштво је остало у великој мери дезорјентисано. Административна управа над Покрајином Косова и Метохије поверена је међународној заједници. Статус друге српске Покрајине Војводине, све више постаје отворено политичко питање. Систем територијалне одбране земље ослоњен је на очекивања од придруживања НАТО савезу. Оружане снаге су пре свега протоколарне и парадне природе. Разни облици криминала ометају правно функционисање државе. Услед процеса промена кроз које пролази друштво, функционисање  државе и економије запада у тешкоће. Ауторитет земље у светској јавности је на забрињавајућем нивоу а народ је национално понижен. Присутан је пораст незапослености,  пада животни стандарда просечног становника али зато расте државни дуг. Нормалан рад многих државних институција је отежан. Функционисање економије и државне администрације углавном обезбеђује обнављање финансијских позајмица. Ново грађанско друштво Србије  је у повоју, па још није у стању да себе препозна и одреди, ни политички, ни културно, па чак ни национално. Отуда, српско друштво у судару са тренутним политичким и економским искушењима, опхрвано бременом недавне депресивне прошлости, пред собом као да још нема јасан циљ.

Велике турбуленције кроз које су држава и друштво недавно прошли, довели су до израженог социјалног раслојавања и заоштравања поларизације у друштву. На једној страни су власници крупног капитала, високи службеници државне бирократије и утицајни политичари, а на другој сви остали. Својим положајем и улогом у реалном животу, ове велике друштвене групе развијају друштвену свест која остаје  делимична, затворена у материјалне и моралне оквире сваке од њих..

На једној страни је одабрано друштво за које је садашњост као будућност. Њихова доминантна осећања су доживљај пуне слободи и замаха приватне иницијативе, које свакодневно померају границе реалности. Они верују у вечност Новог Светског Поретка  и у нео-либералну економску доктрину, више него себи самима. Приватно, окренути су искључиво себи и тако све више издвојени од остатка друштва. У јавним пословима, њима је Европа ближа од њихове државе. Они живе у уверењу да Србија држи корак са развијенима, који за разлику од Србије, већ неколико деценија бележи неометан напредак. Отуда, њихова реалност све више наликује сну, а свест о њој постаје у ствари илузија о реалности.

На другој страни стоји повеће друштво, које из прошлости упире поглед према будућности. Они не заборављају чињеницу да је Србија недавно прошла кроз материјално и морално разарање. Отуда, по њима, приватна иницијатива у државним пословима и економији, не може да има приоритет. Они заговарају доношење таквих закона, који дају више простора државној регулативи. По њима, једино тако могу да буду створени потребни услови за економску обнову и духовни препород државе и друштва. У њиховој реалности  ври од противречности и личног доживљаја спутаности. Њиховом свешћу доминира сазнање ограничења. Почевши од ускраћености права на рад, њихове сумњиве политичке опредељености, преживелог облика културног идентитета којем су склони, друштвене маргинализације у коју су угурани, па чак до случајева ограничења права кретања, а тиме и њихове слободе. Услед таквог друштвеног положаја, они су полако истиснути из токова реалности. Отуда, њима све више бива наметнуто осећање да су странци у сопственој држави. Студа њима остаје још само простор снова да у њему траже прижељкивану реалност. Тако је свест о њима самима и о животу само делимична свест о реалности.

Данас поларизована Србија, свака на свој начин, покушава да повеже своју прошлост са садашњим тренутком, како би закорачила у дуго очекивану будућност.

Да би друштвене снаге постале ослобођене од парализе произашле из њиховог стања сна, неопходно је да српска држава поврати свој углед у свету, да обазбеди и заштити свој интегритет, да држава поведе бриггу о деловима српског народа, који су после грађанског рата, остали у другим државама, или су у расејању, да би народ повратио  изгубљено достојанство и сачувао национални идентитет а друштво очува своје културно биће, неопходна је обнова државе и препород друштва. Једина могућност за све ово јесте приступање Србије системским реформама државе и друштва. То уједно постаје једини начин за изградњу модерне и јаке, правне и праведне државе. Само на тај начин у држави може да буде очувано политичко и национално јединство, изграђена чврста економска основа друштва и формирана снажна и јединствена колективна свест.

На жалост, прави тренутак за почетак процеса обнове је већ прошао. Даље одлагање  реформи, повећава цену обнове друштва, коју  већ плаћа данашња генерација, чији један део биће свакако преломљен и наредним генерацијама. 3адатак да поведу реформе, пре свега имају политичке снаге које су данас на власти. Међутим, са њима нису исцрпљене снаге носиоца промена. То постаје задатак сваког члана друштва, и ако нешто већи удео долази оним снагама које предводе друштво у знању, култури и спорту, и које управљају њиме. Одговорност пред будућим генерацијама за  подухват друштвене обнове и изградње модерне државе Србије, имаће сви чланови друштва, али ови последњи имаће највећу.

Изградња модерне и снажне државе треба да се креће кроз сфере политичког система и државне управе, економије, здравствене и социјалне заштите, образовног система, културне и духовне.

Доследно спровођење друштвених реформи, пре свега треба да укине постојање двојне извршне власти, испољене у институцијама председника владе и председника републике. Потом, оно треба да доведе до финог баланса између јавног и приватног сектора, путем уравнотежења процеса приватизације и национализације. Да обезбеди социјалну сигурност и пораст животног стандарда становништва. На крају, подизањем општег нивоа образовања биће отворен пут  развоја друштва. Остварењем духовног препорода биће испуњени услови за културну еманципацију друштва. Да би ово било постигнуто,  реформе треба да обухвате политички и економски систем,  социјалну заштиту, образовање и духовност.

Реформе у сферама политике и управе, треба да успоставе такве механизме функционисања државе који омогућују нормалан рад политичког и економског система државе. На расписаном  референдуму,  најзад треба да реши спорно питање монархије. Враћање парламентарне монархије у политички живот земље све више постаје могућност, која пружа добре изгледе за повратак земље у међународну заједницу и за успостављање демократске власти и заснивање  целокупног друштвеног живота на демократским принципима пуне слободе и тржишне економије. 

Реформе страначког система у земљи су следећи корак.. Укидањем малих странака, велике добијају простор за свој израз, пошто само оне могу да артикулишу државни и национални интерес, располажући са  стварном политичком моћи. У противном, велики број странака једино служи да у изборним радњама код гласача створи конфузију и да на крају доведе до образовања непринципијелних коалиција, чија је крајња последица одржавање нестабилности држа ве. Посебно треба да буде подвучено, да свако даље формирање нових странака, настало из било којих политичких мотива, води искључиво даљем продубљавању националног нејединства, и тако опет у крајњој линији слабљењу државе.

Када је реч о реформама макро и микро економског система, оне пре свега имају задатак да  разреше противречности настале у судару између друштвених снага, које са једне стране подстичу процесе  `првобитне акумулације капитала`  и чистог `неолиберализма`, путем немилосрдног насртаја на бивше друштвено власништво и сваки облик државне економије, а са друге стране оних које покушавају да хармонизују принципе слободног тржишта и неопходности постојања државне регулативе, која једино може да заштити посебни положај и интересе економије у Србији, с обзиром на стање инфраструктуре, питања власништва, структуре и капацитета привредних објеката. Споменута законска регулатива у политици, кроз уставне реформе, и привреди кроз системске законе, треба да спречи појаву да трговци и финансијски шпекуланти диктирају макроекономску политику земље. На тај начин била би уједно отклоњена опасност, која може да настане из потенцирања развоја финансијсог сектора и услужних делатности, које гурају привреду земље у положај вечито зависног потрошача страних роба и услуга, што са своје стране опет диктира политички живот у земљи. 3ато, у део законске економске регулативе припада подстицање индустријске производње, пре свега грана  машинске и прерађивачке индустрије, пољопривреде, прехрамбене индустрије и туризма,

Реформама у области социјалне политике, не само да треба повести рачуна о томе како се распоређује државни буџет и води политика запошљавања, него њиховим спровођењем пре свега треба да буду решена горућа демографска питања. То пре свега значи да буду створени услови за заустављање негативног кретања стопе прираштаја становништва. Очувањем сектора јавне здравствене заштите и обезбеђивањем објеката и институција социјалне заштите, многи негативна кретања у сферама демографије могу да буду контролисана. Спровођењем ових мера народ пре свега бива биолошки сачуван. Истовремено, оне доприносе развоју економске основе земље, а тиме повечању осећаја сигурности социјално угрожених категорија становништва, и на крају доводе до очувању социјалног мира у земљи.

Једна од можда најважнијих сфера обнове земље, јесте духовна обнова друштва. Остварењем духовне обнове друштва обезбеђени су услови изградње новог погледа на свет. Из њега као таквог произлази нови квалитет свести, која своју инспирацију проналази у националној историји, културној баштини и духовној традицији Србије. Говорећи о духовној обнови, пре свега на уму стоји увођење Светосавље у образовање, васпитање и уопште, духовни живот народа. Усвајањем философије живота Светосавља, која је утемељена на систему вредности херојског подвига светог Цара Лазара и целокупне косовске етике, у којој су  православна вера, љубав и слобода, основни вредносни принципи, долази до заснивања делотворног погледа на живот, државу, на моралне особине личности, који сви заједно постају стубови носачи карактера појединца и колективне свести народа. 3ато у моралном васпитању младих споменуте категорије морају да имају централно место. Још и више, огледањем у Светосављу, и  државотворне идеје, и самосталности Српске Православне Цркве и  етике косовских мученика, духовна снага народа биће подигнута у стање способно да очува своје државне интересе, заштити своје биолошко биће и створи услове за живот пун благостања. Успостављањем пуне свести о српској државности и основним принципима духовне утемељености културе српског народа, створен је такав поглед на свет који у основи носи здраву националну свест.  Тек онда кад Светосавље постане израз погледа на живот, створени су и неопходни услови за изградњу снажног националног идентитета. Управо постојање таквог  националног идентитета значи задобијање позиције која је неопходна претпоставка развоја сваке модерне, стабилне државе. Управо зато нема разлога да у Србији постоји различит став о томе.  

И док су вера и морал основа духовне снаге, дотле је знање покретачка снага развоја сваког друштва. Друштво тек може озбиљно да рачуна на свој развој само онда ако професионалци и експерти имају своја места у државним службама, привредној структури, на водећим положајима странака,  у просветним делатностима, у култури и спорту.. Свако модерно друштво, пре свега одликује његова отвореност према новом, спремност за прихватање промена и толеранција према различитости. Повећањем просечног нивоа образовања становништва, постаје незаменљиво средство изградње новог друштва у Србији. Један од начина обезбеђивања услова за развој модерног друштва јесте свакако развијен школски систем кроз бесплатно школовање. Дакле, реформе у сфери васпитања и образовања, воде кроз реформе просветног система.

Проблем усклађивања историјског наслеђа и захтева савременог тренутка, јесте вештачка дилема, која почива на погрешној премиси о међусобној искључивости традиције и модернизма. Неопходност друштвеног развоја и његове модернизације намеће само једно стварно питање, а то је, како да традиција буде очувана а да истовремено буде одржан корак са новим временом? Изградњом модерне и јаке државе, на основама њене културне баштине, целокупног историјског искуства, уз снажну економију и национални идентитет, понуђен је могући одговор. У условима постојања јаке и модерне државе, остаје све мање простора за подвајање сфера приватног и јавног живота. Све више тако престаје потреба стварања вештачког стања реалности, или пак за бекством од ње.