02.08.2009.
PRESS
Ravnogorac u Reganovom „Ratu zvezda"
Četnik u Drugom korpusu Gorske garde Nikole Kalabića, pukovnik američke vojske i doktor ekonomskih nauka Miloš Kostić u ekskluzivnoj ispovesti Pressmagazinu objašnjava kako mu je, kao američkom oficiru, u ratu u Vijetnamu pomoglo gerilsko iskustvo iz Drugog svetskog rata i otkriva kako je stigao u štab predsednika Ronalda Regana i u projekat „Rat zvezda" i time ostvario svoju životnu misiju: slom Sovjetskog Saveza i svetskog komunizma
 |
| Miloš Kostić, doktor ekonomskih nauka |
'Vašim
projektom „Visoke granice" pripremili ste put za sigurniji svet i
postavili ste strategiju nade zbog koje će vam buduće generacije biti
zahvalne." Ovo je parafraza zahvalnice Milošu Kostiću i njegovom radu
na projektu „Rat zvezda", koja stoji u vitrini njegovog srpskog doma na
Kosmaju.
Teško da danas na svetu postoji Srbin koji je vlasnik
uzbudljivije biografije od Miloša Kostića. Kao petnaestogodišnjak
priključio se Gorskoj gardi Nikole Kalabića, da bi po završetku Drugog
svetskog rata stigao u Beograd, u kojem kuje planove o bekstvu iz
zemlje. Svoj emigrantski život započinje u potpunom praznom „Orijent
ekspresu", koji je gutao kilometre pruge na putu za Beč. Posle studija
u Austriji, napušta ovu zemlju i priključuje se američkoj vojsci u
svojoj prvoj bazi - Kentakiju.
Jedan je od prvih američkih
specijalaca koji se padobranom iskrcao u Vijetnam, u kojem je obučavao
američke marince. Iz vojske izlazi u činu pukovnika i odlazi na čikaški
univerzitet, na kojem kod čuvenog nobelovca Fridriha fon Hajeka sprema
doktorat koji će promeniti svetsku ekonomiju i politički poredak. Bio
je u timovima dva bivša američka predsednika - Džimija Kartera i
Ronalda Regana. Njegova izlaganja su s velikom pažnjom bila praćena,
kako u američkom Kongresu, tako i u britanskom i nemačkom parlamentu.
Dobio je orden Srebrna zvezda za učešće u Vijetnamskom ratu, a
predsednik Regan ga je odlikovao zbog doprinosa u projektu „Rat
zvezda". Živi na relaciji Amerika - Srbija i tokom nedavnog boravka u
svom nesvakidašnjem kosmajskom domu osvrnuo se na svoj život i prvi put
za srpsku javnost ispričao za Pressmagazin najuzbudljivije epizode iz
svoje impresivne karijere.
 |
| Kuća |
Ponosan sam na svoje poreklo, tačnije na svoje korene. Moj pradeda Sreten Kojić bio je narodni tribun, narodni poslanik i ustavobranitelj. Bio je učesnik Timočke bune i jedan od osnivača Radikalne stranke. Sreten Kojić je bio jedna od ključnih ličnosti u dovođenju kralja Petra I Karađorđevića na presto. Mog pradedu je narod stalno birao u Skupštinu uprkos pritisku iz dinastije Obrenović, koja je dva puta atentatom pokušala da ga ukloni s političke scene. Zbog toga je morao da emigrira u Švajcarsku, gde je nastavio druženje s Petrom Prvim, a to prijateljstvo se nastavilo i kada je Petar došao na presto. Još jedan moj predak imao je veze s dinastijom Karađorđević. Bio je to Miloš Kojić, koji je bio Karađorđev pisar. Sa majčine strane, vodimo poreklo od Todora Kadića, koji je ubio crnogorskog knjaza Danila Drugog, jer mu je silovao sestru koja je bila verena za jednog sveštenika.
Rođen sam u Kragujevcu, a otac mi je bio u službi u vojnoj industriji. On je od svoje jedanaeste godine pohađao vojne škole i bio je jedan od najboljih pitomaca. Odlično mu je išla matematika, naročito diferencijalni i integralni račun, a takođe fizika i hemija. Bio je izabran da ide na dalje usavršavanje na Ratnu školu u Francuskoj, pri njihovom generalštabu. Specijalizovao je balistiku, a predavanja o oklopnim vozilima držao mu je De Gol.
Nemci ga tretiraju kao ratnog zločinca i zadržavaju ga da radi za njih neko vreme kao balističar u konstrukcionom birou Vojnotehničkog zavoda. Moj otac je tada video da Nemci pripremaju rad na FAO1. Neke delove su radili u Sarajevu, a neke u Češkoj i Poljskoj. Ovakva raspodela proizvodnje na raznim lokacijama bila je sprovedena da bi se zavarao trag zapadnim obaveštajnim službama. Sve što je video od planova u tom konstrukcionom delu Vojnotehičkog zavoda, moj otac je pamtio i precrtavao. Kasnije je sve to spakovao u unutrašnjost jednog bambusovog štapa i predao mojoj babi, koja je to kasnije dala četnicima Draže Mihailovića, koji su to prosledili dalje Englezima. Bila je to prva informacija u Evropi koja je jasno pokazala da Nemci imaju novo i opasno raketno naoružanje. To je pominjano i u Dražinoj odbrani pred sudom, a zbog te važne informacije o novom nemačkom raketnom sistemu moj otac je dobio englesko odlikovanje.
Istovremeno, za majku i mene život u Sarajevu je postao pakao i tu sam prvi put na delu video sve blagodeti našeg bratstva i jedinstva. Bili smo šikanirni - moju majku su jednom prilikom supruge hrvatskih oficira u kraljevskoj vojsci napale korpama, dok sam ja nekoliko puta bio pretučen i opljačkan od strane muslimanskih vršnjaka. Jednog dana, odmah po formiranju ustaške mladeži, nekoliko tih dečaka je upalo u naše dvorište, oteli su me i odveli na Marindvor, gde sam bio skoro bukvalno linčovan i prebačen preko nekih cevi na kojima su se tresli tepisi. Skoro su me ubili, a spasao me je doktor Belić, koji me je povratio u život. Kada sam pitao te dečake, s kojima sam se do juče igrao, zašto to rade, jedan od njih, zvao se Kemo, mi je odgovorio „Zato što si pseto".
 |
| Simboli |
| Životni simboli Predak mu je služio kod Karađorđa, a on kod Draže |
I onda su nas iz tog pakla od života zapravo spasli Nemci, koji su nam, videvši da imamo diplomatske pasoše, omogućili da odemo u Beograd. Nemci su odlučili da mog oca pošalju u neki kazneni logor u Nemačkoj, ali je on uspeo da iz voza u pokretu iskoči negde na Bežanijskoj kosi i dočepa se Beograda. Proveli smo nekoliko meseci zajedno, a onda je Gestapo, na katoličko Badnje veče 1941. godine, upao kod nas u kuću i uhapsio mog oca. Bio je šest meseci pod istragom, a onda su ga otpremili u „Dahau". Međutim, kako je otac bio veliki balistički stručnjak, oni su ga kasnije prebacili u „Škodinu" fabriku da bi radio na usavršavanju topova za tenkove „tigar".
S majkom sam se prebacio na Kosmaj, gde sam pokušavao da se ubacim u četnike. U rano proleće 1944. Nemci su s bornim kolima ušli u naše selo i u svojoj dečačkoj ludosti odlučio sam da ukradem mitraljez. I uspelo mi je. Trčao sam sa svojim plenom kroz koprive, plašeći se da će me Nemci uhvatiti. Celo selo je pričalo o ovoj mojoj akciji, posle koje sam se priključio Drugom korpusu Gorske garde, čiji je komandant bio Nikola Kalabić.
Nemci su počeli da se koncentrišu za povlačenje i susret sa saveznicima, a ja sam stigao u Aranđelovac 20. septembra 1944. kada su nas napali partizani. U tom napadu je Kalabićev zamenik Moma Bogićević bio teško ranjen i zapravo je potpuno oslepeo. Mi nastavljamo da se povlačimo prema Kragujevcu, pa dalje u Rašku. Da bih zavarao vlasti, proglašavam se ratnim siročetom i prelazim da živim kod baba ujne, a sve da bi otklonio sumnje u moj pravi identitet. Međutim, 1946. godine moju majku hapse zato što je otkriveno da je vodila četničku bolnicu u Gornjoj Šatornji na Rudniku. U ratnim godinama su je zvali Rada Četnik i ona biva dugo pod istragom Ozne, a zatim je odvode u žensku robijašnicu u Požarevac.
| Krštenje na reci Jordan Moja pokojna supruga Svetlana Ran Liang je Kineskinja sa Tajvana. Bila je novinar i književnik i pisala je o ekonomskim temama, odnosima Amerike i Tajvana, kao i o lobiranju u Americi. Za svoja dela dobila je tri velika priznanja, od kojih je najpoznatija Pulicerova nagrada u Americi. Njena knjiga „Nekad sam slušala o tebi, a sada te poznajem" bila je veliki bestseler u čitavom svetu. Knjiga „Ljubav je večna", koja je takođe postala veliki bestseler, izašla je nedelju dana posle njene smrti. Venčali smo se po pravoslavnim običajima i moja supruga je krštena na reci Jordan, na istom mestu gde je po predanju sveti Jovan krstio Isusa Hrista. Bio je februar i strašno hladno vreme, a moja supruga je morala tri puta da zaroni u vodu. Na obali je pevao hor palestinskih pravoslavnih monahinja, a krštenje je obavio ruski vladika Antonije. |
Otac, koji je tada živeo u Beču, počeo je da se javlja pismima mom stricu u Zagrebu. Tokom jednog gostovanja vaterpolo reprezentacije u austrijskoj metropoli, on ih je posetio i podelio im kutije američkih cigareta, špilove karata i, što je najvažnije, svakom po deset pari najlon čarapa, a cena jednog para je u to vreme bila jednaka odličnoj mesečnoj plati državnog službenika. Otac im je tada obećao da ako uspeju mene da dovedu u Beč, da će im on pokloniti bure najlon čarapa. Oni su mi to preneli i počeo sam da treniram kao lud, samo da bih bio deo ekipe koja će otići u inostranstvo. Nisam želeo da rizikujem, pa sam otvorio i drugi kanal koji je trebalo da mi obezbedi odlazak u Austriju. Otac je sredio da upišem Tehnološki fakultet u Gracu, odsek za proizvodnju celuloze, tako da sam pribavio u Beogradu potvrdu od dekana beogradskog Tehnološkog fakulteta. Ljudi iz policije su pitali funkcionere iz mog bokserskog kluba, koji su inače bili oficiri u Ozni, da li treba da odem u inostranstvo i da li su oni sigurni da ću se kasnije vratiti u Jugoslaviju, na šta su su im ovi odgovorili: „Kako da ne, on je mlad i dobar čovek i on će se sigurno vratiti."
U Beču me je sačekao otac, koji je već razvio biznis s prodajom motornih blokova i klipova i koji je bio imućan čovek. Posle izvesnog vremena, u Beču je za Fudbalski klub „Crvena zvezda" napravljen jedan autobus koji je bio čudo jer je imao tuš i toalet. Po njega su došli, između ostalog, i moj trener Aca Živanović i moj otac se nađe s njim i preda mu bure najlon čarapa, kao što je i obećao. Bio sam slobodan, a moja sloboda je koštala jedno bure najlon čarapa.
Studirao sam, davao ispite, ali meni se Austrija nije sviđala. Osećao sam da meni nema života u Beču, a još od boravka u četnicima imao sam afiniteta prema Amerikancima. Bio sam antikomunista i za mene su Amerikanci bili glavna barikada u borbi protiv komunizma, tako da sam ocu saopštio da želim da odem u Ameriku. Otišao sam u Salcburg, gde je bio glavni štab američke vojske i prijavio sam se.
U martu 1956. s jednim vojnim transporterom dolazim u Ameriku. U Njujorku sređujem dokumenta, dajem izjavu pred saveznim sudom da želim da postanem američki državljanin. Pošto sam imao pet semestara na studijama tehnike u Gracu, odlučuju da me pošalju u tenkovsku jedinicu u Kentakiju. U to vreme postala je vojna moda da se obnavljaju padobranske divizije, jer ih je Korejski rat naučio tome i ubrzo se prijavljujem za jednu takvu i odlazim na jug Amerike na obuku. Paklenu obuku i tropsku klimu pratilo je spavanje u vodi i menjanje uniformi koja je bila natopljena znojem i baruštinom.
Američki predsednik Kenedi razvio je koncepciju jedinica za gerilski rat i bio sam jedan od prvih specijalaca koji je stigao u Vijetnam. Nalazio sam se u jedinici za specijalne namene, zelenim beretkama, i kao njihov pripadnik sam se padobranom spustio na Centralnu visoravan u Vijetnamu, oblast poznatu kao lovište velike divljači. Već je bila izvršena podela Vijetnama na Severni (pod komunistima) i Južni (pod nacionalistima) i 38. paralela je bila granica. Govorio sam odlično jezike, pa sam bio i zadužen za kontakte s francuskim snagama. U francuskoj Legiji stranaca susretao sam dosta Srba i to su bili oficiri bivše Jugoslavije koji nisu hteli da se vrate u zemlju pa su se pridružili Legiji. Mnogi su napravili decu Vijetnamkama, čak sam godinama kasnije u tamošnjim barovima sretao neke vrlo zgodne i netipične Vijetnamke koje su imale plavu kosu i to objašnjavale rečima kako im je otac francuski legionar, a preziva se Marković.
Imao sam čin kapetana i četu pod mojom komandom. Obučavao sam specijalace iz raznih zemalja, a te 1968. godine u jeku su žestoke borbe. Amerikanci još nisu bili psihološki spremni za to, nisu shvatali pravu suštinu borbe i trebalo ih je obučiti da to shvate, a ja sam imao iskustva iz gerilskog rata u Srbiji, pa sam se bolje uklapao u čitavu stvar. Severni Vijetnamci su ušli u Sajgon i strašne borbe su se vodile oko carske prestonice Hue.
Kako su te borbe odmicale, osećao sam da me vojska zamara i da želim nešto drugo u svom životu. Pošto sam imao priznate godine studija u Austriji, mogao sam u Americi da idem direktno na masters studije, bez onog neophodnog školovanja na američkom koledžu. Sve u svemu, proveo sam tri i po godine u Vijetnamu, a kako nisam mogao skroz da izađem iz američke vojske, prešao sam u rezervu, tačnije aktivnu rezervu ili Nacionalnu gardu. U ovim jedinicama ste dužni da tri dana u mesecu provedete u njenim redovima i to u mestu u kojem živite. Istovremeno sam počeo da na čikaškom univerzitetu radim doktorat iz oblasti međunarodne trgovine i finansija i tu sam projektovao izbornu kampanju za jednog tužioca. To je bilo više nego uspešno. Mentor na mom doktoratu je bio čuveni nobelovac i profesor čikaškog univerziteta Fridrih fon Hajek.
 |
| Kod Miloša Kostća |
| Prvi specijalac u vijetnamu Američki predsednik Kenedi je razvio koncepciju jedinica za gerilski rat i bio sam jedan od prvih specijalaca koji je stigao u Vijetnam. Nalazio sam se u jedinici za specijalne namene, zelenim beretkama, i kao njihov pripadnik sam se padobranom spustio na Centralnu visoravan u Vijetnamu, oblast poznatu kao lovište velike divljači. Već je bila izvršena podela Vijetnama na Severni (pod komunistima) i Južni (pod nacionalistima) i 38. paralela je bila granica |
Moja oblast je bila dislocirana iz oblasti čiste ekonomske analize, a tačan naziv mog doktorata je bio nešto sasvim novo, a radilo se o strateškoj ekonomiji. Ubrzo izdajem svoju knjigu „Ekonomija detanta", koja postaje pravi bestseler u Americi. Putovao sam po celoj Americi i gostovao u najznačajnijim televizijskim emisijama. Tada dobijam poziv iz Republikanske stranke da pomognem u njihovoj predizbornoj kampanji. Od 1973. do 1975. radim kao savetnik za zakonodavstvo kongresmena iz Džordžije Bena Blekburna. Tokom 1975. godine prelazim kod senatora Džesija Helmsa i postajem njegov savetnik u komitetu za bankarska pitanja u Kongresu. Na tom položaju sam se zadržao godinu dana, da bih posle toga otišao u Vašington, gde sam osnovao Institut za strateško-ekonomska pitanja, a ujedno sam postao konsultant Ministarstva odbrane (Pentagona).
Krajem sedamdesetih ulazim u tim budućeg američkog predsednika Ronalda Regana i aktivno se bavim pitanjima koja se tiču spoljne politike i državne bezbednosti. U vreme Reganovog predsedničkog mandata bio sam konsultant Bele kuće i Ministarstva odbrane. Ušao sam u tim koji se bavio „Ratom zvezda", a moja uloga je bila da obezbedim zaštitu naučnih i tehnoloških otkrića, tačnije da obezbedim njihovu sigurnost. Da pojednostavim stvari, radio sam na vođenju ekonomskog rata protiv Sovjetskog Saveza i to je ono što je srušilo crvenu imperiju. Istovremeno, ne prekidam da rukovodim Institutom za strateško-ekonomska pitanja. Za moj doprinos u čitavom projektu „Rat zvezda" od predsednika Regana sam dobio čuveno američko odlikovanje „Legion of Merit".
I posle odlaska Regana s vlasti, nastavio sam da obavljam dužnost konsultanta u Pentagonu, ali osetio sam da je moja motivacija počela da slabi. U nekom smislu, već sam pomalo pregoreo. Godinama sam radio dvanaest sati dnevno, čak i subotom i nedeljom vrlo često. Odvlačio sam stvari vezane za posao u krevet i radio posle ponoći. Osećao sam da je moja misija završena. Sovjeti su bili na ivici katastrofe, sve što je trebalo da se uradi, bilo je urađeno. Čekao sam još samo da se prilike u Srbiji izmene i to se ubrzo desilo.
U Srbiju sam ponovo počeo da dolazim od 1988. i, naravno, tokom ratnih devedesetih godina. Sećam se tog tmurnog raspada države i formiranja nečeg novog i neizvesnog, kao i nestručnog vođenja države. Danas je stanje u zemlji znatno vedrije i uočljiv je napredak. Za mene je neprijatno iskustvo taj nastavak srpske razjedinjenosti i to što kod većine domaćih političara prevladava lična korist, a ne služba narodu. U vremenu kada sloboda traži ljude, a ljudi slobodu, mi se sočavamo sa svim pratećim problemima surove tranzicije, a naši problemi su, čini mi se, mnogo dublji.
