O национализму који каменовањем искорењује хомосексуализам

Читаоцима сајта Видовдан и понеким члановима новоформираног Националног Клуба Видовдан нисам непознат, тако да не бих хтео да им свима узимам време неким описима свог националистичког „педигреа“. Довољно је да оду на архиву Видовдана  или ме мало изгуглају. Не почињем ову писмену овако због гордости већ због теме којом ћу се позабаваити а која је оправдано заузела доста простора на само у Видовдану већ у комплетном српском медијском простору.

Шта лично мислим о хомосекуалном политичком покрету и њиховим активистима  (из следећег мишљења издвајам једноставне људе хомосексуалне оријентације који не трпају нос у политику)? Мислим да су почели да жању оно што су посејали својим политичким иступима пред изборе 2000-е. Тада су јавно позвали све хомосекуалце Србије да гласају за ДОС јер су им у Милошевићевој Србији била „угрожена“ права. Урадили су то и ако су били сведоци томе да је једна од првих иницијатива покојног председника  била да се у Народној Скупштини Србије укину сви рестриктивни закони усмерени против хомосексуалне популације у Србији. Милошевић је то  издејствовао и немојте мислити да је био баш толико недодориљив да му се није смело успротивити због те акције, напротив, опструкција је била снажна и било је са свих страна. Такође је  и преко министарства правде  издејствовао да се у процесима који су по поменутим  законима већ били започели,  преступницима  суди у складу тзв преживљене норме, што их је аутоматски ослобађало осим у случајевима односа са лицима млађим од 18 година.

Хомосексуалних клубова је било онолико колико су хомосексуалци имали новца да их тада отварају а и ти отворени нису били ни паљени нити су забележени организовани напади на њих. Хомосексуални политички акивисти су пљунули на све то и 2000е  показали колико у ствари нису били ни представници своје групације, колико оних који су тада и сада давали пара у боби против опстанка наш државе, те су на такав начин, среброубља а не права својих ради, све припаднике своје популације стрпали у анационални, антинационални и антидржавни кош.

Хомосексуални активисти се још ни једном нису званично, гласно и јасно изјаснили својом подршком својој матичној држави у њеној борби за одбрану Космета , нити су исто тако потребно гласно и јасно осудили неке од својих припадника који су изражавали „разумевање“ за аспирације косметских Шиптара. Хомосексуални политички активисти нису ни једном жестоко осудили изругивање СПЦ-и и Њеним великодостојницима а којој припада 90% народа којем  и сами припадају а у којем они нису национална већ сексуална мањина. Понесени победом ДОСа и тадашњим мишљењем да је српска национална идеја и идеологија национализма побеђена заувек, организовали у параду хомосексуалних политичких активиста ( не бих волео да ми неко вређа интелигенцију и каже да су тој паради присуствовали и желели да присуствују обични мушкарци и жене хомосексуалци, који су се као и већина народа којем припадају, борили са  другим свакодненим животним стварима, а што да не, можда и стидели анационалних и антинационалних гадова који су за мало страних пара себе прогласили њиховим политичким представницима)  а која је уз крв по улицама растурена од група којима се на чело ставио пензионисани свештеник Гавриловић.

Да извинете, било би ме баш брига што српски  хомосексуалци неумеју да се организују да због последица њихове дезорганизованости на челу немају , прво именоване и ни којим путем изабране нескривене антисрбе, који више пате што су баш Срби а не тамо неки Холанђани или Исланђани и то много више него због чињенице да су због своје сексуалности неприхваћени у оквиру сопственог етоса и државе. У складу са свиме реченим и није ме зачудила њихова сарадња са Либерално демократском странком Чедомира Јовановића, осведоченом антидржавном организацијом, која је у своје деловање угурала и пројекат заштите хомосексуалне мањине, усхићена и пријатно изненађена колико су им снажно штићеници против своје властите државе и како су храбро путем једног од својих сајтова најављивли и паљење Државне Заставе током своје параде коју су „компромисно“ преименовали у поворку. Могу само да замислим колико би језеро у збиру  настало од барица испод ногу свих до сада нама добро познатих антисрпских жентурача које су на челу евроатлантских владиних а српских невладиних организција. 

Но, стигосмо до оног „међутим“ којим се никада не почиње реченица, али којим су почела моја размишљања о целом циркусу који је неколико приватних лица изазвало у Србији својим представљањем као лидера некаквог хомосексуално покрета, који као такав, српски (не галамите – мислим на географску одредницу) аутономно не постоји, већ су у за њега ишчекивани политички простор улетеле филијале већ постојећих „невладиних“ организација, које су одређене да усвом деловању акценат баце на хомофобију као један од сегмента кршења људских права, а која они виде само у шиптарским и хомосексуалним „случајевима“.

Поставио сам себи неколико питања која бих поделио са Вама. Да ли ја као националиста смем и треба да наседнем на провокације непријатеља мог народа и државе те учиним злоупотребу своје идеологије национализма и своје вере ако већ хоћете („нека први баци камен онај ко за себе мисли да је безгрешан“) и подржим лица која  мисле да ће одбранити „чистоту“ своје вере, нације, традиције, границе, културу, ма шта год хоћете, тако што ће каменовати порочне и друге грешне. Одосмо ли ми то у крв и тло, расну чистоћу? Да ли, молим Вас лепо, они својим агресивним актима  треба они да нас заступају пред светом?

Представници српских организација могу да причају са Амбасадом САД у Београду, а духовни су оци истурене деце на београдским улицама који са хомосексуалцима не толеришу ни узгредни поздрав а камоли озбиљан разговор са неким њиховим касније изабраним представницима на неком неког геометријског облика асталу. Што националне органзације не организују свакодневне мирне и упорне демонстрације испред канцеларија невладиних организација у Београду и тако им онемогуће рад?

Не можеш прво да уједеш а онда љубиш место где си ујео, тако не можеш да инспиришеш нa насиље против хомосексуалаца а да прећуткујеш чињеницу да је много њих своје животе дало за одбрану ове земље и народа на свим његовим просторима, зато што те њихови садашњи представници прво уопштено а овог момента посебно иритирају због своје антидржавне реторике. Па јесу ли они једини који се свакодневно рахат напалацају против ове државе и цркве или у ствари само њих смемо да каменујемо. О јереси, мислимо ли да у Лазаровој војсци није било хомосексуалаца и да се није знало који су? Да ли на Церу против Аустријанаца, Мађара и Хрвата у јуришима на њихове рововое и топове нису из уверења гинули и српски педери и лезбејке? Да ли у покрету Драже Михаиловића и комунистичким фалангама није било хомосексуалаца, да у Милошевићевој администрацији и војсци није било таквих, да их међу погинулима у Крајини, Српској и на Космету такође није било? Шта, они су само, ето, умрли за своју земљу, тако просто.

Као да се и они нису  осећали Србима и да раде нешто на корист покољења која нису могли и хтели  да праве али су мислили на она која ћемо ми уместо њих створити. Против сам тога да сe забрањује било који покрет у овој држaви, поготову они покрети попут 1389 који је доста тога учинио да не замре идеологија национализма али сам апсолутно против и тога да њихови шефови  са  позиција новостворених националистичких гуруа од младежи праве Православне фундаменталисте и Талибане, јер од каменовања педера по градским улицама није далеко нека српска кристалне ноћ у којој ћемо недозвољеним средствима очистити државу од издајника и тако заувек бацити мрљу на освојену слободу, која као тако настала неће имати дуги век.

Ја хоћу слободу и моја земља није слободна, већ jе војно, политички и економски окупирана. За слободу ћу се и наставити да борим, против политичара политички а против наоружаног непријатеља било ког узраста и пола оружјем, али против ненаоружаног непријатеља, ни камен нећу да дигнем па био он ма које боје коже, вере, нације и сексуалне оријентације.