Што су борци смешнији, Турнир је успешнији! Седморица младих
Пише: Душан Ковачев
Сфинга, Диоклецијанова палата, Сплит
Пораз Ферал Трибјуна у борби за сопствену уређивачку аутономију
Предложени Статут АП Војводине се нашао у стању агоније[1] пред сам почетак сезоне годишњих одмора. Током лета су Срби (и остали
народи и народности из Србије) отишли на одмор или чак на море, на
кратко се опростивши од актуелне политике. За ово време се чинило да је
престала кампања форсирања Статута АПВ-е кроз медије.
Међутим, тада су кампању подршке Предлогу Стута АПВ-е повеле „Електронске новине"[2]. Чим је „Охладнела љубав многих", хитро је у помоћ прискочио електронски портал који окупља импресиван број угледних сарадничких имена[3].
Главни колумнисти „Електронских новина"[4] углавном не учествују директно у борби за Статут АПВ-е. Ипак,
колумнисти медијима дају основни тон, они су ти који стварају
„атмосферу" и утичу на „мејнстрим" вредности своје публике. Главни и
одговорни уредник[5] и неколико колумниста[6] овог електронског портала су добар део своје претходне каријере
остварили у сплитском штампаном часопису „Ферал Трибјун", изниклом из
делатности сплитског трговачког друштва „Вива Лудеж[7]", основаног још давне 1983. године.
У самој Хрватској, Ферал је уживао знатну, мада никад „опћу"
популарност. Након Туђмана на овоме свету, у доба владе Ивице Рачана,
„Ферал Трибјун" је запао у велике финансијске проблеме. Они су се
окончали тако што је овај часопис престао да излази 23. 6. 2008. године[8]. Наиме, екипа искусних публициста „Ферал Трибјуна", тада се „упустила ношена наивном вјером" у преговоре са „Еуропапрес холдингом"[9], наивно се надајући да ће продавши часопис новоме власнику, ипак, „задржати уређивачку аутономију".
Осећајући горућу потребу за новцем, уредништво„Ферала"
је прихватило транзициону „истину" да се новчани проблеми решавају
приватизацијом, при чему је, „бољи" или „наивнији", део редакције држао
да ће уређивачка политика уредништва остати аутономна.
Савременим језиком политичке коректности речено: они „нису имали снаге да се суоче с реалношћу транзиције".
Захваљујући редакцији „Ферала", јавност је сазнала [10] у чему је био стварни проблем: „Уређивачке политике више и не постоје као иоле аутономне чињенице[11]." „Ферал
Трибуне, јасна ствар, није био спреман на такву прилагодбу. Није
правилно ослухнуо дух времена, што би рекли они аналитички злобници[12]." „Сви
су се ти елементи кристално јасно показали и код трагикомичних
преговора с Еуропапресс холдингом, у које смо се упустили ношени
наивном вјером да је унутар сустава, без огласних оптерећења, могуће
задржати уређивачку аутономију, те да би моћна медијска компанија -
једна од двију које су запосјеле практички цјелокупну сцену - могла
исказивати становиту склоност према еманципацији друштва[13]." „...будући
да с Фералове стране током преговора није инзистирано ни на чему
другоме осим на уређивачкој аутономији редакције, јер су нам сви остали
увјети били више-мање ирелевантни, једино је логично да се баш та
уређивачка аутономија испоставила као проблем за ЕПХ...[14]"
„Ферал" је опстао, али без уређивачке политике аутономне од власникове
воље, што је из њега удаљило онај део сарадника који је спозно
сопствену наивност.
Осећајући горућу потребу за новцем, уредништво„Ферала" је прихватило
транзициону „истину" да се новчани проблеми решавају приватизацијом,
при чему је, „бољи" или „наивнији", део редакције држао да ће
уређивачка политика уредништва остати аутономна[15]. Савременим језиком политичке коректности речено, они „нису имали снаге да се суоче с реалношћу транзиције".
Узалудно се редакција позивала на некакво право „уређивачке
аутономије",које би ограничавало вољу власника у њихову корист.
Наивни, поражени у борби за уређивачку аутономију, уредили су нови
часопис који сада подржава још наивније од њих - војвођанске аутономаше.
Председник и потпредседник ЛСВ су одржали званични сусрет са шефом државе Хрватске.
Јављање аутономашких идеја у Слободној Далмацији
„Слободна Далмација" је најпре била партизанска новина, штампана на
Мосору током фашистичке окупације. Одмах по ослобођењу, редакција тих
новина је пребачена у Сплит. У „Слободној Далмацији" су почетком
осамдесетих година двадесетог века, „испекли" новинарски занат оснивачи
„Ферал Трибјуна". Ипак, током бурних деведесетих, „Слободна Далмација"
није попут „Ферала" одржала критички однос према Туђмановом режиму.
Иако су се међу сарадницима тог листа налазили новинари различитог
профила, од тзв. „десничара" до „левичара", ово стање се није могло
задуго видети у уређивачкој политици.
Већ 1992. године је Туђманов режим уклопио „Слободну Далмацију" у
националистичку издавачку политику, користећи механизам приватизације.
Херцеговачки тајкун „близак режиму", Мирослав Кутле[16],
постао је власник овог листа. Како је „Глобус група" Мирослава Кутле у
новинарству, током деведесетих, углавном производила национализам и
огромне дугове, већ 1998. године је постало јасно да Кутле не може
одржати „Слободну Далмацију" у свом власништву[17]. Ипак, националистичка политика у „Слободној Далмацији" је и после 2000. године наставла исти курс[18].
Власнички проблеми у вези „Слободне Далмације" протегли су се и на
период после двехиљадите године да би, поновном приватизацијом овог
медија, нови већински власник „Слободне Далмације" 2005. године постала
фирма „Еуропапрес" Нинослава Павића. Ових дана „Еуропапрес" је управо
постала стопостотни власник овог медија[19].
Јасно је, дакле, да се ради о хрватском националном
признању које се из политичких разлога, „да се Власи не досете",
додељује под фирмом „регионалне сарадње", односно грбом истарске
жупаније.
Променом власника листа, већ после 2000. године се могла „очитовати"
појава новог политичког говора у „Слободној Далмацији". Већ 2003.
године смо на њеним страницама могли прочитати овакве праве аутономашке
ставове у погледу статуса Далмације: „Свака част равници Славоније.
Волим је и цијеним, поносим се њеним људима, али то је други свијет,
други ментални склоп. Љепота је Хрватске у нашим различитостима, како
земље, тако и људи. Пустите нас да владамо својом земљом неоптерећени
глупостима државотворних и оних других. Сада више стварно нема разлога
да се у властитој земљи бојимо било кога. Како да ја схватим Панкретића
или он мене кад је њему панонско блато до кољена, а мени слано море до
грла. Чиме би то далматински парламент могао нашкодити Хрватској.
Својим големим предностима пред остатком Хрватске, правилном политиком
одрживог развоја и рационалним кориштењем својих немјерљивих ресурса,
Далмација би Хрватску у једно десетљеће повукла у врх развијених земаља
Еуропе (...)Хрватска мора имати пет регија насталих на повијесној,
природној, културној и медитеранској основи. Тих пет регија требају
имати по 10 жупа и тек тада ће ова земља почети дисати свом снагом
(...)Истра је најбољи доказ што значи искористити све предности једне
регије. А Далмација има све што и Истра, и далеко више. Зашто у Истри
стандард може бити два-три пута већи од хрватског просјека? Зашто је
стопа незапослености 3-4 пута мања него у остатку Хрватске? Зашто је
извоз два пута већи? И још стотину пута зашто. Нитко се у Хрватској
није напатио кроз стољећа колико наши влаји и бодули. Села у загори и
на шкојима су опустјела [20]".
Скоро истоветно ономе што смо већ навикли да слушамо о Војводини.
Једино је недостајало да се аутор запита у име свих Далматинаца: „Ди су наши новци".
Почетком 2009. године је АП Војводина послала делегацију
у посету Хрватској и то на нивоу председника Скупштина. У
(Цветковићевој) Влади Србије нико се није успротивио томе да
покрајинска делегација мимо Владе ступа у спољнополитичке односе са
важним органом стране државе.
Како је војвођанско аутономаштво, преко Главашевог „територија", кренуло да летује у Истри, па завршило у Београду
Генеза и политички развој аутономашког покрета у Далмацији посебне
су теме. Оне се не тичу директно подршке хрватског аутономаштва српским
аутономашима у Војводини. Међутим, војвођанским аутономашима
наклоњенији медији дискретно представљју сарадњу са хрватским
„регијама" као почетак некаквог будућег економског развоја Војводине.
Однедавно, војвођански аутономаши су утерали АПВ-у у директне политичке
контакте и са централним властима Хрватске. Ово је обављено у јеку
аутономашке борбе за натурање Предлога Статута Војводине.
„Сурадња" војвођанских аутономаша са политичким „чинбеницима" у
Хрватској, била је опште позната још знатно пре. Међутим, пре
предлагања Статута се она јавности представљала еуфемизмом „регионална
сарадња", при чему су аутономаши догматски истицали како ће њено
„развијање" донети „економски развој" и „привредни напредак". До
званичне посете скупштинске делегације АПВ-е Хрватској[21], у Србији се слабо помињала сарадња српске регионалне аутономије са хрватском централном државном влашћу[22].
Када је шеф ЛСВ отишао у Истру да прими „грб истарске регије", то је
звучало као признање због регионалне сарадње. Међутим, радило се о
потреби да се шеф ЛСВ лично награди: „У време рата у Хрватској
Чанак се истакао антиратним ангажовањем, а за време његовог мандата
хрватски језик је уведен као један од службених језика у Војводини",
наводи се у образложењу и додаје да је допринео и афирмацији и заштити
хрватске мањине у Војводини[23]." Јасно је дакле, да се ради о хрватском националном признању, које се из политичких разлога, „да се Власи не досете", додељује под фирмом „регионалне сарадње", односно грбом истарске жупаније.
Након званичне посете АПВ-е Хрватској, почела је и
званична „сурадња" АП Војводине са Истарском жупанијом, која је
представљена јавности као „привредна." Председник скупштине АП
Војводине, Шандор Егереши, је ове године летовао у истарском Ровињу,
дискретно промовишући истарски туризам Војвођанима кроз покрајинске
медије. Нешто слично је покушао и председник зрењанинске Општине,
Александар Мартон, који је по политичком опредељењу новосадски
аутономаш, , али се то завршило ни мало дискретним скандалом.
Кад је „пробијен лед", и председник и потпредседник ЛСВ су одржали званични сусрет са шефом државе Хрватске[24].
Иначе, хрватски Закон о локалној и подручној самоуправи уопште не даје
својим регијама право да ступају у односе са другом државом, већ само
да одлучују о сарадњи са другим локалним заједницама и регијама. Уз то,
постоји врло слободна могућност да хрватска Влада, по предлогу
надлежног управног органа, одбаци овакву одлуку[25] локалне или подручне самоуправе.
Почетком 2009. године је АП Војводина послала делегацију у посету Хрватској и то на нивоу председника Скупштина[26]. У (Цветковићевој) Влади Србије нико се није успротивио томе да покрајинска делегација мимо Владе ступа у спољнополитичке односе са важним органом стране државе. Председник СДСС Миодраг Пуповац, одмах је дао изјаву да „Статут Војводине не цепа Србију[27]".
Ни српска Скупштина се није бунила. Домаћа јавност скоро ни не зна да у
српској Скупштини постоји „Посланичка група пријатељства са Хрватском".
„Посланичка група је основана на принципу добровољности и чини је
18 посланика из Коалиције за Европску Србију, Г17 плус, ПУПС-а,
странака мањина и Либерално демократске партије. Њен циљ је, како је
наведено, јачање сарадње са хрватским Сабором који је такође основао
посланичку групу пријатељства са Србијом[28]."
Жалосно је то што су Војвођанима аутономаши показали
како је економски смисао „регионалне сарадње", пре свега, у јефтином
летовању војвођанских бироктата у Истри. Да ли Војвођани могу да
уживају у хрватском приморју тако што се на њему брчкају поједине
војвођанске бирократе?
Након званичне посете АПВ-е Хрватској, почела је и званична
„сурадња" АП Војводине са Истарском жупанијом, која је представљена
јавности као „привредна[29]."
Председник скупштине АП Војводине, Шандор Егереши, је ове године
летовао у истарском Ровињу, дискретно промовишући истарски туризам
Војвођанима кроз покрајинске медије[30].
Нешто слично је покушао и председник зрењанинске Општине, Александар
Мартон, који је по политичком опредељењу новосадски аутономаш, али се
то завршило ни мало дискретним скандалом[31].
Војвођански аутономаши „сурађују" и с политичарима Вуковско-сријемске[32] и Осијечко-барањске жупаније[33].
При том, док у Војводини окапа педесет хиљада протераних Срба из
Хрватске, новосадским аутономашима ни у једном тренутку није сметала
чињеница да су суседне хрватске жупаније политичка упоришта
ултранационалистичке странке Бранимира Главаша[34].
Тако на пример, војвођанским атономашима не смета да „сурађују" са жупанијом на чијем је челу др Владимир Шишљагић[35], припадник [36] Главашеве ултранационалистичке ХДССБ. Не смета им ни „сурадња" са
Вуковарско-сријемском жупанијом на челу с жупаном Божом Галићем[37], чланом такође националистичке ХДЗ и „ветераном домовинског рата[38]". С Галићем је председник Скупштине АПВ-е, Шандор Егереши, лично потписао „Изјаву о намерама[39]".
Сам Галић је, као хрватски ратни ветеран, с оружјем у рукама бранио
територију своје будуће жупаније од ЈНА-е, ЈНА-е у чијем саставу је
било доста Војвођана, а међу њима и знатан број војних обвезника из
Зрењанина и околине. Отуд не чуди да један локални борац за новосадско
аутономаштво[40][41]. Било какав скандал[42] изазван на огаван начин, за неко време ће скренути пажњу јавности са
озбиљних економских проблема које изазива новосадско аутономаштво у
банатској регији[43].
Док у Војводини окапа педесет хиљада протераних Срба из
Хрватске, новосадским аутономашима ни у једном тренутку није сметала
чињеница да су суседне хрватске жупаније политичка упоришта
ултранационалистичке странке Бранимира Главаша.
Жалосно је то што су Војвођанима аутономаши показали како је
економски смисао „регионалне сарадње", пре свега, у јефтином летовању
војвођанских бироктата у Истри. Да ли Војвођани могу да уживају у
хрватском приморју тако што се на њему брчкају поједине војвођанске
бирократе? Тешко биће. Пре ће бити да јако потцењују интелигенцију
војвођанских гласача или им се ругају.
Економски ефекти сарадње с Хрватском и њеним регијама су у
војвођанским приходима мизерни. Међутим, тековине аутономашке „сурадње"
с Хрватском биће, вероватно, отварање нових редакција у аутономашким
медијима које ће се финансирати из покрајинског буџета, и запошљавање
нових покрајинских бирократа по новом „националном кључу".
Економски ефекти сарадње с Хрватском и њеним регијама су
у војвођанским приходима мизерни. Међутим, тековине аутономашке
„сурадње" с Хрватском биће, вероватно, отварање нових редакција у
аутономашким медијима које ће се финансирати из покрајинског буџета, и
запошљавање нових покрајинских бирократа по новом „националном кључу".
Најзад, можда је отвореност за „сурадњу" довела и до анкетног
окупљања војвођанских аутономашких ставова у „Електронским новинама".
Коначно имамо прилику да на једном месту видимо аутономашку идеолошку
грађу, колико год она била противречна. Овом задатку, очигледно, није
дорастао ни један војвођански медиј, јер су ставове војвођанских
аутономаша окупиле тек „Електронске новине" (са седиштем у Београду).
Александар Мартон је неуморно пред медијима демантовао да је
злоупотребио службено возило у приватне сврхе, да је у Пулу путовао
„службено", али до данас није на увид ставио путни налог ни у једном од
бројних демантија.
[32] Заједно јачају Европско јединство и дух, Грађански лист, 26. 7. 2009;
