ТЕРМОПИЛСКИ КЛАНАЦ У БАНАТСКОЈ РАВНИЦИ

Фото репортажа

Глас о Александру Мартону, председнику Скупштине општине Зрењанин, чуо се и чује се (по народној пословици да се добар глас далеко чује, а зао још даље) широм Хрватске и (још шире) Србије. Наречени градски функционер, један од челних људи ЛСВ, партије коју непрекинута коалициона нит повезује са ДС-ом од локалног до републичког нивоа, постао је познат у Хрватској и још познатији у Србији када се заложио да хрватско удружење ратних ветерана „Вуковар 1991." постави спомен плоче у Стајићеву и Бегејцима, где су, по том удружењу, а очигледно и по Александру Мартону (али не и по мисији Међународног црвеног крста која је тај «логор» обишла), пуна тридесет два дана, а вероватно и ноћи - од 20.11.1991. до 22.12.1991. заробљени Хрвати и Хрватице били «изложени мучењу, силовању и убијању». Хрватско «право да се зна и види све» (ХРТ 1), кроз уста бившег „заточеника" овог логора и председника поменутог удружења, Зорана Шангута, обавестило је своју јавност о тој „тортури" и «палим жртвама», као и о намери да се место «страдања» обележи постављањем спомен плоча у „концетрационим логорима". У истој емисији је и Александар Мартон дао подршку тој намери, као и неизбежна Наташа Кандић у изјави Недељном телеграфу, од 21.10.2009.године.

Споменик бранитељу отаџбине који је страдао у борби против НАТО пакта 1999. Спомен чесму су подигли захвални мештани, а не општина

Споменика у Србији никад доста, они су спомен историје и културе народа на овим просторима, и с те стране може бити логично «душебрижије» зрењанинских власти, оличено у Александру Мартону, да се поставе и ове две спомен плоче. Није нам било тешко да одемо до Зрењанина и проверимо ову претпоставку. На путу Београд - Зрењанин налази се и «озлоглашено» село Стајићево. Покрај табле са називом места, постављена је тракторска гума. Наивни би можда помислили да је то реклама за вулканизера, али «истинољубивом» Зорану Шангуту то би се, вероватно, учинило као средство за мучење заробљеника, које су Срби поносно изложили погледима возача који туда пролазе. Непосредно пре Стајићева је споменик југословенском војнику из тог места, који је погинуо у агресији НАТО- пакта, бранећи своју земљу. Споменик су подигли захвални становници Стајићева. Сличан споменик постоји и у Ечки.

Латиничним писмом обележена улица Светог Саве, на зиду најстарије куће у граду.

У Зрењанину, за пола сата лагане шетње кроз центар, може се видети кућа за коју тврде да је најстарији стамбени објекат у граду. Налази се у Светосавској улици (назив улице написан латиницом). Неки сматрају да је постојала још у доба Мехмед паше Соколовића. Дошли смо да видимо призор ради којег је један зрењанински уметнички фотограф хвалио родни град, назвавши то јединственом „урбаном визуром" какве нема више нигде у Војводини. Данас, њен изглед „украшава" гомила шута у дворишту.

Зрењанинској општинској власти баш не иде с уклапањем споменика у архитектуру. Градска фонтана не ради, пуна је отпадака, а скулптуре коња остале су кусе.

У једном пролазу начичканом бутицима се налазе бронзане скулптуре коња, којима су неки нови џамбаси одсекли репове, пошто коње нису могли да „одведу". Мала фонтана која у главној улици служи као корпа за отпатке (срећа да је мала, јер да је већа очигледно би служила као контејнер), појела је много општинског новца, најављивана је као «чудесна игра светлости и водоскока». Данас није у функцији. Једини ћирилични натпис неке фирме се налази на руинираној фасади Робне куће „Београд", која је пропала баш као и зграда.

"Успешно приватизована" зграда робне куће Београд, последња зграда на којој су натписи истакнути на српском писму, ћирилицом.

Са споменика Краљу Петру (још увек) нико коњу није украо реп. Иза репа је балкон зграде општине Зрењанин. На њему је некад била истакнута спомен плоча у част ослобођења града, које је извршио официр српске војске, ослободилац Баната, бригадир Драгутин Ристић. После «петог октобра» је уклоњена, незнано где. Данас ту срамоту прикривају истакнуте заставе, од којих је једна државна, друга градска, трећа покрајинска, иако је на иницијативу једног Зрењанинца Уставни суд донео одлуку да Покрајина нема право на заставу. Власт у Покрајини Војводини и даље истиче те заставе, Уставни суд, на сваких шест месеци, доноси одлуку да је то незаконито. На балкону градске општинске зграде је, дакле, велика срамота заклоњена још већом бруком.

Споменик Краљу Петру ослободиоцу, чуди се рекламама продаје јавне имовине (Реп са краљевог коња још није украден)

Савремене градске власти су са балкона општине Зрењанин уклониле спомен плочу ослободилаца града, уместо које су општинско здање украсили заставом коју је измислила Лига социјалдемократа.

Видели смо и спомен бисте народним херојима у дворишту школе Вук Караџић, на обали Бегеја, у центру града. Биста храбре Зрењанинке, Соње Маринковић, која се пркосно наругала нацистима на стрељању, више не постоји. Остао је само постамент, ишкрабан графитима, тако да се једва може назрети њено име. Поред је вандализована биста Јована Туринског - Жарка, народног хероја, који је организовао атентат на злогласног команданта Гестапоа - Шпилера. А нит антифашистичке борбе је непрекинута, како су изјавили челници власти у Србији поводом посете председника Русије. У граду се такође налази кућа у којој је живео Александар Сандић, секретар Вука Караџића. Та кућа је под заштитом државе. Заштита је таква да је само још чудо држи да се не сруши, у сред „џунгле" која је израсла у њеном дворишту.

У самом центру Зрењанина, на Обали Соње Маринковић, уништен је споменик ове жене која се пред стрељање пркосно наругала нацистичким окупаторима. Споменик народном хероју Жарку Туринском "Арси", атентатору на злогласног Шпилера, унаказили су вандали.

Кућа Александра Сандића, писара Вука Караџића, налази се наКарађорђевом тргу у Зрењанину. Овај дотрајали споменик српске писмености и традиционалне војвођанске архитектуре никад није обновљен, па само што се није срушио у корову џунгле која расте у њеном дворишту, небригом власти.

Некадашњи «Ресторан друштвене исхране» претворен је у рушевину. У некад поносном и богатом граду, сред житнице Европе, раде сиротињски казани, иако нема ни рата ни санкција.

У Карађорђевом парку се налази алеја великана. Бисте углдних Зрењанинаца, су већим делом вандализоване. Биста највећег банатског сликара, Уроша Предића, не постоји. Неко је однео и бисту Слободана Бурсаћа, диригента чувеног зрењанинског хора «Јосиф Маринковић». Остали су само постаменти. Биста великог српског и америчког проналазача, Михајла Пупина, унакажена је плавом бојом. А да није било Михаила Пупина, тешко да би Зрењанин припао Србији на мировним преговорима после Првог светског рата.

Михајло Пупин, Урош Предић, др Васа Савић и Слободан Бурсаћ великани су Баната. Градску власт не брине како ће заштитити њихове споменике, већ како да подиђу странцима.

Властима у Зрењанину, које су истуриле Александра Мартона, ипак, су важнија она спомен обележја која и даље намеравају да поставе чланови приватног хрватског удружења. А што се тиче власти у Србији, та спомен обележја била би и постављена да није било удружења РВИ у Зрењанину и Житишту. Два пута се удружење у Зрењанину, отвореним писмом обраћало Борису Тадићу, Мирку Цветковићу, Вуку Јеремићу, Ивици Дачићу, Драгану Шутановцу и Милоју Милетићу - начелнику генералштаба, упозоравајући их каве последице може да има постављање ових спомен плоча. Између осталог, на страну брука и срамота, Србија би признала своју непостојећу кривицу за умишљене «концентрационе логоре», што би оснажило захтев за ратну одштету Хрватске. Одговора нема. Част Србије је одбранило три стотине војних инвалида, који су три дана и ноћи, окупљени у Стајићеву бранили ове «војвођанске Термопиле». Остављени од свих, игнорисани су и заборављени од државе за коју су лили крв, а њихови другови давали животе.

Јованка Павловић, председница Удружења ратних војних инвалида из Зрењанина

Имали смо част да упознамо Јованку Павловић, председницу удружења РВИ из Зрењанина, која се борила и бори да се ова срамота не деси. Упознали смо Чонтош Имреа, добровољца који се борио за Србију на ратиштима у Крајини, Босни и на Косову и Метохији као педесетпостотни инвалид, пошто је у Босни био рањен, заробљен, а у болници у Сребреници добијао дупле батине од стране сребреничких муслимана. „Тукли су ме јер сам Мађар и католик", рекао нам је. Борбу је, са својих триста другова наставио деценију касније, у Стајићеву. У Зрењанину су се, за своју и част државе, борили штрајкујући глађу. Од опозиционих странака у граду стигла им је усмена подршка, у четири ока. Од оних на републичком нивоу - никаква, осим Јудите Поповић из ЛДП-е која је споменула лик и (не)дело Александра Мартона у Скупштини Србије. Међутим, Мартон је својевремено, током штрајка ратних војних инвалида испред његове канцеларије, радосно обавестио политичке истомишљенике преко «фејсбука», „кликћући" својим компјутерским мишем на подлози украшеној симболом НАТО-пакта: «Има нас више!» од ратних војних инвалида.

Имре Чонтoш - зрењанински ратни војни инвалид, добровољац у одбрани Југославије и Србије, са сарадником Видовдана и Јованком Павловић, председницом УРВИ Зрењанина.

Александар Мартон је сам себи доделио звање и стручну спрему политиколога, а кад му то досади повремено и социолога - зависно од тога како где и коме се представља, а заправо је завршио средњу школу и један од курсева на Западу за „сејање магле". Такође, познат је и као политички метеоролог - предвиђајући политичке ветрове доспео је на положај где се сад налази. У радној биографији забележен је његов приватни пут у Хрватску службеним колима, о трошку општине Зрењанин, такође и запошљавање његове жене у зрењанинском ЈКП-у Водовод и канализација, супротно одлуци Владе Србије о смањењу броја запослених у јавним предузећима, као и одлазак са супругом на поменути пут, током коришћења њеног годишњег одмора, на који није имала право по Закону о раду, јер је провела тек два месеца на послу. За утеху - није усамљен. Његов страначки колега Душан Јаковљев, члан Политичког савета ЛСВ и потпредседник Извршног већа Војводине, запослио је своју девојку у локалном радију, на руководеће радно месту, а Бојан Костреш, заменик председника ЛСВ (родом из Ечке), запослио је супругу у Дирекцији за уређење града. Град је, иначе, уређен „бистро" баш као и зрењанинска вода. Та је вода пуна арсена и забрањена за пиће.

Јованка Павловић у разговору са сарадницима Видовдана

У „Европском Зрењанину", у коме се зрењанински челници на речима боре за живот достојан човека, инвалиди су махом незапослени (град је иначе препун незапослених), а на делу поменуте перјанице ЛСВ су запослили супруге и девојке.

Одборничка група Српске радикалне странке покренула је иницијативу за опозив Александра Мартона. Седница Скупштине општине Зрењанин заказана је за 6. новембар 2009. године. Да ли ће непрекинута коалициона нит бити довољно јака да га одржи на власти, сазанаћемо убрзо. Себи је подигао „спомен плочу" још за живота, баш као и ратни војни инвалиди.

Петиција коју је покренуло Удружења ратних војних инвалида, којом грађани траже смену председника СО Зрењанин, Александра Мартона

Бројне афере зрењанинских политичара постале су познате у целој земљи. Ове политичаре данас највише цене они који су  се против њихових грађана последњих 18 година борили с пушком у руци!

Однос према споменицима, историји и традицији је и слика свих нас. Да ли је каријера лик и (не)дело Александра Мартона путоказ? Ко је и ко ће нам бити пример за углед, Александар Мартон или Јованка Павловић, Имре Чонтош и триста зрењанинских „Спартанаца"? Пут у Хрватску или пут за Стајићево? Пут бруке или пут славе? Поново бирамо између „царства земаљског и царства небеског".

Екипа сајта Видовдан

Редакција Видовдан-а: МАРТОН ЈЕ СРАМОТА ЗРЕЊАНИНА И СРБИЈЕ

Бранко Радун Ивалиди спасавају образ Србије