Председник Русије Дмитри Медведев је у прошлонедељној посети Србији осим економских и стратешких споразума, који су од значаја за обе земље, предложио и прихватање новог концепта европске безбедности који је лансирала Москва. Ова понуда се у домаћим проамеричким медијима крајње злонамерно представила као некакав војни савез са Русијом којим би ми гурнули прст у око Америци и НАТО-у. Ово је наравно све пропагандна лаж – то није први пут да Русија предлаже реформу полумртвог ОЕБС-а (који подсећа на последњу фазу „Друштва народа“), као што и друге земље имају своје виђење тог питања. О томе су летос на Крфу расправљале велике силе. Дакле и други европски лидери размишљају о реформи постојеће безбедносне политике Европе, па је Саркози изразио отворене симпатије према руској иницијативи али и попустљивост према америчком притиску па га није прихватио.
Дакле руски предлог није никакав војни савез, нити је упућен само Србији како нас обмањују проамерички медији и натољупци политичари већ једна важна иницијатива у времену када се води дебата о промени застарелог и неефикасног система безбедности. Може се рећи да је руски предлог оживљавања „раног ОЕБС-а“ то јест инсистирању на стабилности, мирном решавању конфликта и поштовању суверенитета држава. Оваквом позицијом Русија заправо принципијелно брани оне принципе европске безбедности које је НАТО предвођен Америком напустио. Тако се Русија поново настоји позиционирати као бранилац међународног поретка и на глобалном и на континенталном нивоу. Као што се одбраном суверенитета Србије на Косову у очима Москве бранио и међународни поредак од агресивне политике Вашингтона, тако се и овом иницијативом настоји одбранити принципи европске безбедности које је Америка са својим сателитима кршила, пре свега на подручју унесрећеног Балкана.
Кад се схвати принципијелност и умереност руског предлога нове европске структуре безбедности бива јасније што са америчке стране долазе брзе и нервозне реакције. Одмах је потпредседник САД Бајден имао мотива да реагује у источној Европи и да опомене своје клијенте на америчко присуство. Осим овог покренута је и опсежна медијска кампања блаћења или омаловажавања овог предлога, чију примитивнију и паланачку варијанту видимо и у нашим медијима. Одмах су стартовали тезу да овим Русија жели да малте не укине ОЕБС и НАТО, да избаци Америку из Европе и да спречи ширење НАТО-а на руске границе. Дежурне „паљевине“ из којекавих стратфора су ово одмах крстиле „војним савезом“ Србије и Русије, иако је убедљиво изостала војна сарадња, као и министар војни у потписивању споразума између две државе. Почетком године је председник Тадић говорио о томе, а сада је чини се „заборавио“ да је најавио потписивање и војне сарадње са Москвом.
Колико су будалаштине приче да предлог подршке руском концепту безбедности у Европи представљају војни савез, довољно би било проверити какве смо све уговоре потписали са НАТО-ом или „територијалном одбраном“ Охаја, па то нико да крсти, иако би имао основа, као војни савез.
Но занимљиво је откуд та и таква нервозна реакција код Глобалног Брата и његових колабораната у Србији. Није ваљда да више од шест деценија грађена НАТО структура, толико уложено средстава у пацификовање Немачке и Француске, и дисциплиновање осталих земаља може да буде уништено једним бенигним руским предлогом. Наравно НАТО или „америчка окупациона зона“ не могу бити разбијени ко што се десило са Варшавским пактом и СССР-ом. Појаве да један лидер попут Горбачова буде убеђен да са тако неподношљивом лакоћом толерише распад једну империју и војног савеза су изузетно ретке у историји, а у Америци је председник Обама који додуше говори о лепе речи о „миру и сарадњи у свету“ али у пракси ни за јоту не одступа од америчке глобалне хегемоније.
Чини се да нервозу у Вашингтону доноси пре свега њихова свест да се главни удар финансијског цунамија тек очекује и да би он могао за неко време донети приличну осеку америчке моћи у свету. Амерички стратези сматрају руски предлог за опасан јер је умерен и прихватљив многим европским државама којима је преко главе америчких захтева и „рекетирања“ преко НАТО-а. Стара Европа се побунила против Бушове инвазије на Ирак у чему нису ни учествовали, па су им Американци „вратили“ промовисањем сервилније „Нове Европе“ (звучи као нацистички пропагандни журнал). Сада рускa иницијатива може у перспективи да међу европским државама створи поделу – на оне који су потпуно под америчком контролом и на оне који би уз помоћ Кремља да ослабе пресинг Капитола на Европу. А то би у перспективи могло водити приближавању Берлина (можда и Париза и Рим) и Москве што је за Англосаксонце историјска и геополитичка ноћна мора.
Вашингтон се боји да би због очекивања великог финансијског колапса они морали да смање своје присуство у неким деловима света те да би то могле јачи геополитички играчи да искористе и да прошире своју сферу утицаја. Осећајући и европско незадовољство због тога што контрола нато-простора није ослабљена са пропашћу источног ривала – СССР-а, Америка мора да оцрњује сасвим принципијелан и позитиван руски предлог. Стога је он потенцијално опасан за америчку хегемонију јер је он јасно демаскира и јер против њега не може бити нико иоле поштен и нико ко жели европски мир и стабилност.
