„НЕКО ТО ОД ГОРЕ ВИДИ СВЕ”
Др Светозар Радишић

У српском народу се много пажње посвећује моралу. Разлог за то јесу и релативно честе ситуације када се српска деца не жалећи свој живот жртвују за одбрану својих идеала, тековина и интереса. Није чудно што експерти за одбрану прате развој војних доктрина и проучавају евентуалне непријатеље њихове вредности и њихов морал.
Можда делује политизовано, али, тешко је мислити о моралу на почетку 21. века а испустити из вида да ЦИА издваја годишње 27,7 милијарди долара за буџет и да га тежишно усмерава према кризним подручјима – у последњих петнаестак година према Балкану. При том су у жижи Србија и Косово и Метохија. Уосталом, познато је да је ЦИА један од кључних инструмената „новог светског поретка”.

Познат је и циљ глобалиста. Теже да ситњењем националних (посебно федералних) држава формирају „бонсаи државе” с марионетским режимима. Према речима Бутроса Галија, планирају да свет исцепкају на 400 државица. Стога, није чудно што се сумња или верује у њихову успешност да „куповином људи” пронађу ослонце на просторима претходне Југославије. И пријатељи и непријатељи америчке администрације, верују у сваковрсну моћ Савета безбедности УН, Централне обавештајне агенције САД (ЦИА), НАТО-а, Оебса и њима потчињених организација. Они су оружје у рукама светских владара. Истовремено, примера моралне деградације, која је постала планетерни проблем, препуни су филмови, књиге и сва средства јавног информисања.

Србија је стигла до фазе у којој организације настале изван Србије држе моралну придику српском народу, грађанима и држави, а финансира их доскорашњи непријатељ, а још увек неоружани агресор, преко својих институција. Срби, при том, не могу, немају услова, или немају права (будући да и права агресори, односно окупатори, прописују) да се боре против таквих парадокса. Да ли заиста постоји неко ко верује да ЦИА није успела да врбује људе на српском простору? После свега што се догодило и што се свакодневно збива, добро је што је српски народ толико морално снажан да до сада није сасвим ушао у „врзино коло” зазирања једних од других – што је један од циљева ствараоца „новог балканског поретка”. Неко ће рећи ево опет „теорије завере”. Наравно, то неће рећи нико ко је прочитао војне доктрине САД и НАТО-а, ко зна садржај Директиве 20/1 усвојене у Савету за националну безбедност САД 14. августа 1948. године и ко је проучио пентагонов документ "Заједничка визија 2010". У тим обавезујућим актима пише шта ће се догађати у свету до 2015. године.

С војног одбрамбеног аспекта намећу се два питања: 1) зар ништа нису на „пројекту регионализације” (цитај: распарчавања СРЈ, СЦГ и Србије) успеле бројне невладине организације, које у свом извештају спомиње Хелсиншки одбор за људска права у Србији, и 2) зар ништа нису на денационализацији и пацификацији народа учинили новинари које су поставили „нови левичари”, који су заборавили да су Титови следбеници и да је Тито само јавно подносио Србе. Те организације, сваке године, плански и условљено, али редовно, на основу РСС програма, формира и финансира у Сорошев „Фонд за отворено друштво”. Право новинарско питање је: да ли је тачно да је Ђерђ Сорос потписао уговор с америчком Корпорацијом за приватне инвестиције у иностранству, према којем се издваја још 150 милиона долара за формирање нових невладиних организација. С обзиром на то да ће регионализација бити, највероватније, верификована и новим уставом, невладиним организацијама и новинарима придружују се и они који одлучују о судбини српског рода. Креатори новог транзиционог устава настојаће да поново одузму Србима простор и државу и да Србија, у којој још увек живе претежно Срби, не буде српска, него као за време Слободана Милошевића грађанска, а то значи свачија и ничија. Када се Србија регионализује, на чему упорно раде политичари – глобалисти (тзв. демократе), разбиће се (не)намерно српско национално биће. Омча око врата српском народу који убрзано стари, због беле куге, биће још више стегнута.

Нажалост, на стезању омче не раде само српски непријатељи. Новинари у кампањи имају можда и пресудну улогу. Посебно због затварања очију пред истином и не реаговања на антисрбизам. То је наравно могуће само због „менталног лавиринта“ у који је запала „руља“ скоро целог света. Како изгледа „планетарна излуђеност“ настала у „мору лажи“ најбоље се може схватити из средстава јавног информисања. Лондонски „Индипендент” промовисао је 10. априла 1999. портпарола НАТО-а, Џејмија Шеја, у шампиона лажи. На моменте смешни мондијалистички Минхаузен оптужио је три месеца касније, саветнике за штампу Тонија Блера да су „формирали пропагандну машину, за креирање светског јавног мњења, заинтересовану искључиво за манипилације, уместо за истину о агресији – 'чиме су' – како рече портпарол Атлантске алијансе – 'НАТО-у нанели велике штете'”. Прави „ментални лавиринт”. Наравно, његово „(о)правда(ва)ње” било је провидно, будући да се зна да није говорио своје лажи, и, исто тако, да политичари Запада имају навику да се не стиде нечасних поступака када (по сваку цену) остварују своје „виталне интересе”.

Уосталом, аустроугарски генерал Алфред Краус је у анализи пораза своје војске забележио лозинку сваког енглеског политичара: „Право или неправо – моја отаџбина”. Таква лозинка може се замислити код Латина, Хрвата, муслимана, Словенаца и Шиптара, али не и код Срба. На истој мисли заснована је и изрека Винстона Черчила: „У ратним временима истина је тако драгоцена да би увек требало да је прати телесна стража лажи”. Тим речима треба додати и исказе из његовог говора, у којем је, обраћајући се англофилима из Сједињених Држава рекао: „Наше две земље су те које контролишу судбину света; које контролишу науку и технологију; које контролишу културу. То су оружја далеко моћнија од војне силе. Контролисати оно што човек мисли нуди много веће добити од одузимања земље или провинција других народа или њиховог исцрпљивања експлоатацијом”.

Демократске јуноше и „отпораши”, већином супротстављени српском народу и осталим грађанима Србиоје, који су се волшебно домогли незахвалне политике, изгледа нису разумели да Срби треба да опстану у свету препуном тајних и јавних катехизиса. Не знају и не разумеју, да ће бити забележени као гробари, јер су послушни на семинарима у радионицама, а необразовани, будући да им знање почиње и завршава недовољним знањем енглеског језика. Знање енглеског језика свакако је неопходно и довољно за пренос захтева, сугестија и наређења. Најбољи пример катехизиса, који одгонета и савремени латински (читај: ватикански, хрватски, албански, муслимански...) приступ животу, јесте књига Извор мудрости, или правила за живот, коју је још 1653. године објавио Балтазар Грациан. Шта у „катехизису” пише може да се схвати на основу два карактеристична цитата:

„Своје намере остави у неизвесности. Већ тиме, што се чуде новоме, цени се твој успех. Играти се отвореним картама није корисно ни угодно. Не казујући своје намере одмах, изазиваш очекивање, особито ако си по висини свога положаја предмет опште позорности. Увек остави, нека се назире нешто тајанствено и самом својом затвореношћу побуђуј страхопоштовање...
... Мисли као њих мало, а говори као већина. Обмана се на да разбити тиме што ћемо да пливамо уз воду; ово нас напротив доводи у опасност. Једини је Сократ, који је то могао... Брзо се множе они, који се љуте и због покуђеног предмета и због онога, који је тај предмет хвалио. Истинитост је за њих мало, а превара је тако општа, као да је свима заједничка. Мудраца не можеш познати по оном што говори на тргу, јер он тамо не говори својим гласом, већ гласом опште глупости, макар он ту глупост порицао из дубине душе...” На „истини“ Балтазара Грацијана и лажима и безверју римских папа засновано је српско и светско окружење и наивно ишчекивана правда.

Срби би могли да се присете књиге Велимира Терзића Слом Краљевине Југославије. У тој књизи забележено је како је нестала Краљевина Југославије, а објављено је, пророчки, како ће бити разбијена СФРЈ и како ће се понашати хрватске власти и западни политичари при том разбијању.

Србима су, после свега, остали само наивност и ишчуђавање. Најпрозирније и најнаивније за Запад су „српске демократе” које хвале поступке НАТО-а и Хашког трибунала. Прво, Запад зна да је свака хвала неистинита и лицемерна, будући да знају шта су учинили, и шта и зашто чине. Друго, знају да их подржавају најзаплашенији, а кукавице су, пословично, неискрене, непоуздане и подле. Треће, ко може да се поузда у оне који су спремни да, из било ког разлога, свом народу навуку и стегну омчу око врата.

Како поседници мегакапитала („велики брат”) намеравају да убудуће остварују своје замисли може се закљуцити на основу изјаве Џона Дојча, бившег директора централне обавештајне службе Сједињених Држава: „ЦИА има право да не узме у обзир забрану злоупотребе новинарске професије у изузетно осетљивим случајевима, па да ангажује професионалног новинара као агента, или да одобри професионалном обавештајцу да се званично представља као новинар. Исти принцип може се применити и на припаднике мировних мисија и – свештенство”. Укуцао је безбожно колац у срце истине.

После свега, треба ли објашњавати откуд толика подозривост према новинарској професији данас? Посебно у условима када следбеници и послушници креатора „новог светског поретка” и бескомпромисни ловци на рекордне тираже утичу, каткад недовољно промишљено, на дневну политику. Чине то  тенденциозним, карикираним, сензационалистицким и провокативним садржајима. Они преуређивањем и, наводно, меркетиншким преламањем ауторских текстова и интервјуа суштински обликују искривљену слику стварности. Непрецизним формулацијама и (не)намерним неистинама доприносе информационом, а последично и менталном „лавиринту”, односно интелектуалном хаосу планираном у специјалним лондонским и њујоршким институтима и центрима (попут клинике „Тејвисток”).

До пре неколико деценија назив „плаћеник” био погрдан и односио се само на војнике. Сада се плаћеник у војсци назива културно – професионалац. При томе се заборавља да је најбољи професионалац – џелат. Он је спреман да убије рођену мајку а да не трепне, јер је професионалац – ту нема душе – само интерес. Међутим, Запад је научио и „квалитативне цивилизације“ да плаћеник може бити новинар, лекар, правник... Професионалци, природно, не чине само добра дела и нису увек регуларно плаћени, а често су корумпирани.

Правницима је тешко ући траг. Мајстори су да подједнако бране добро и зло. Новац је пресудан. Правде нема – више о њој и не уче. Новинари су изложени на јавној сцени и за све слушаоце, посматраче и читаоце веома прозирни. Лако се препозна ко их плаћа: власт, тајкуни, мегакапиталисти, партије, мафија... Осиромашени и обесправљени народ („руља“) више нема где да пише, нити где да говори – за објављивање и појављивање нема новца. Новац је код оних који су за уторавање народа. Смањен је број контакт емисија, а у њима су већином они који би да нешто науче народ, да му мењају свест („преводе народ жедан преко воде“) и да га оцене.

У сред Србије на телевизији нема Срба, јер би „прости људи” пореметили односе са суседима и Европом. Замерили би им почињене и прикривене злочине. Поменули би историјски прогон или неправедно ракетирање са дистанце. Не може се ни замислити да обичан човек седи у студију и нешто упита устаљене новинарске умнике. У демократији није дозвољено човеку ни да буде глуп и припрост, да не би обрукао целокупно иначе веома умно друштво. Посебно ако је реч о Србину у Србији. Наравно, није то цела истина. Нема право ни Немац да помене да је Намац на немачкој телевизији. Исто је и са Мађарима, Французима, Грцима, Шпанцима... Такав је демократски „нови светски поредак“. Таква је хуманоидна глобализација.

Зато новинари стварају ТВ програме исте као у целој Европи. Исти су квизови („Милионер”, „Последња карика”, „Трострука шанса”, „Да вас чујемо”, „Тренутак истине“...), исте серије (венецуеланске из ЦИА репертоара), исти филмови (и цртани), иста музика (реп), исте контакт емисије („Пирамида”), исте утакмице (без престанка) у целој Европи. Сви имају свог „Великог брата“. Грађани више не морају да мисле – посебно не различито, а народима је то забрањено. Када не би били темељно индоктринисани како би Срби постали Европљани и грађани света? Уосталом, сви су све равноправнији и све безличнији, будући да Грци, Мађари, Хрвати, Бошњаци и сви народи у транзицији, гледају исти програм. Кад се новинар домогне новаца, или заузме радио и ТВ столицу, посебно ако је правовремено смештено, луцидно „чедо револуције”, постаје свима јасно да је самозвани сатаниста Карл Маркс био бар једном у праву: „Не одређује свест људи њихово друштвено биће. Напротив, њихово друштвено биће одређује њихову свест”. У вези с новцем, у свим наведеним професијама, а посебно међу политичарима, постоје и они који нису плаћени, а упорно и вешто раде против свога народа. На Западу их популарно зову „корисни идиоти”. Зато није чудно што надлежни у медијима не схватају шта траже „службеници“ двадесеточлане, слободно-зидарске, вавилонске Европске комисије, када кажу да Србија треба да испуни само три услова за улазак у Европску унију. Потребно је да измени Устав, боље сарађује са Европском унијом и Хашким трибуналом. Дакле, треба да прихвати одвајање Војводине, сваковрсно ропство и призна да су Срби геноцидан народ. Када Србија испуни све услове, језуити ће моћи да одлуче када и како ће угасити последњу искру српског националног бића.

Много је доказа о томе како новинари „искривљују” реалност. На пример, на насловној страници недељника „Дуга” бр. 521, објављен за период од 19. фебруара до 4. марта 1994. године, осванула је и најава једног од текстова „Најчуванија тајна српске војске”. Трагачи за текстом морали су да се запитају шта је био циљ уредника и редакције. У ниједном објављеном тексту у том броју није било тајни, нити су оне спомињане. Српска војска још не постоји, нити је тада постојала. Српска војска тада нису биле ни Војска Југославије ни Војска Републике Српске. Питање је да ли је тај број „Дуге” распродат  невероватно брзо захваљујући конструисаним новинарским лажима, или је реч о некој новој врсти несхватљивог маркетинга? Нормалним људима се чини да је то најбољи начин да се изгубе читаоци, али, по свему судећи, с новинарског становишта – није.

Такви текстови прилика су за подсећање на анализе Алфреда Крауса и на поменуту „енглеску логику”. Када се из аспекта морала одређује снага мотива, код Енглеза би преовладао мотив да се заштити отаџбина и војска, над мотивом да се повећа тираж и зарада. Да ли су разлози за то, немар за државу и њене институције или непостојање осећаја за опште циљеве? Руски философ Иван Иљин је још 1935. године тврдио да „што већи број грађана губи из вида јединствени и објективни задатак државе, и почиње да следи не општи циљ, већ мноштво посебних циљева – свеједно да ли личних или класних – тим јаче политика почиње да се изрођава и распада, држава постаје тим слабија...”, јер како наставља он, „суштина државе састоји се у томе што сви њени грађани имају и поштују – поред различитих и посебних интереса и циљева – још један интерес и још један циљ, заправо: општи интерес и општи циљ, јер је држава својеврсна духовна и правна заједница којом управља јединствена врховна власт и која је повезана јединством живота, стваралаштва и историјске судбине... Без општег интереса, без свеопштег (тј. свима заједничког) циља, без солидарности – држава не може да постоји”.
Пре избацивања наслова на прву страну, новинари (не)плаћеници, требало би да промисле ефекте и критеријумиме као што су, на пример, добротољубље, истинољубље, частољубље, а што да не, и да размисле о родољубљу и патриотизму. Сензације, ради чувања сопствене душе, не треба правити (зло)употребом светиња (Бога, својих родитеља и предака, отаџбине, сопствене војске итд).

Јасно је да не постоје независни медији. Аналитичари средстава јавног информисања знају да је Конгресна истраживачка служба у САД установила да су 1983. године штампане свега 531 дневне новине с независним власништвом. То је забрињавајуће мало, с обзиром на то да је таквих новина 1945. године било 1.381. Стварно независне новине излазе, већином, у мањим градовима.

Занимљиво је да је, на пример, „Њујорк тајмс” под контролом Савета за иностране односе у којем Дејвид Рокфелер има пресудну улогу, а да је управо он обележио почетак југословенске ратне кризе и рушење Берлинског зида. Његов лист је 16. новембра 1995. године објавио да је „бомбардовање Срба у Босни било по жељи америчке глобалне ТВ мреже Си-Ен-Ен”, што је својеврсна оцена опасног утицаја медија на политику. Још је у свежем сећању да су се у извештају о бомбардовању, из студија Си-Ен-Ен, више него обавештени новинари похвалили да су сви авиони неоштећени слетели на НА „Рузвелт” у Јадрану, те да су коришћени електронски системи који су тотално збунили српску противваздушну одбрану.

Ако су тада говорили истину у току агресије на СРЈ, која је била још једна фарса Си-Ен-Ен-а, морали су, ради свог морала, да снимају полетање једних а слетање других пилота. Наиме, Малте Олшевски, уредник аустријске државне телевизије ОРФ и аутор више књига о Југославији је на предавању у Бечу, између осталог, указао на тезу о губицима НАТО авијације, који су знатно већи него што је званично објављено. Тврдио је да су „америчке службе обарање својих авиона над СРЈ приказивале као несреће авијације у Турској, Израелу или неким другим државама, а оборене летилице су пилоти НАТО-а уништавали одмах по обарању, како Војска Југославије то не би могла да прикаже камерама”. Можда би господин Олшевски могао у независним медијима да објасни од кога је све то сазнао. Но, тада би српски новинари морали да објасне зашто толико навијају против Срба, јер како каже Ђорђе Балашевић и једној својој песми „Неко то од горе види све”.

 www.svetozarradisic.com