Ако вам у мраку безизлаза поруче да се „види светло на крају тунела”, прислоните уво на шину. Готово извесно, чућете приближавање воза.Опет вас, дакле, спинују.
Немојте се ипак прерано радовати што сте препознали, мислите благовремено, лажни оптимизам (не)одговорног лица. Е неће вас, после свих “ружичастих“ искустава, обвезница, радних места…. поново жедног преко воде. Али, светло иза вас, такодје не мора бити излаз. Шта ако је и то захуктала композиција упаљених фарова, али из супротног правца.
Зар вам пријатељи, српска стварност не личи баш на тај тунел? Са два воза како један другом јуре у сусрет. А ваша судбина , већ је искочила из шина. Чују се, ту и тамо, јауци сапутника , сапатника, али глас који упорно допире у гротлу храбри, уверава да сте близу избављења. Звучи уверљиво таман колико и заклињање чувара плаже на осматрачници са четири стуба који певуши “и Европа и Косово”. И оданде бодри….. дављенике.
Немојмо у тренуцима тоталне унезверености бити љути на службено лице са пруге. Оног отправника у кућици на брежуљку, на самом улазу у гротло тунелско.
Није он ту постављен да се бави судбином сваког од нас појединачно. Његово је да брине о семафору и скретници . Да све иде по возном реду, о коме одлучују, хајд’ да кажем о и то, тамо где је главна станица. Она у коју би воз за Брисел требало да стигне. Једне године, не зна се које, једног дана…… не зна се којег.
Може ли он бити одговоран, морално, мислим, што је извршио дато му наредјење и дао зелени сигнал да уђемо у тунел, на чијем нас излазу, обећали су , чекају европски мед и млеко. Наравно да не може.
Морам свим неверним и завидним Томама, притом, да објасним све појединости посебних критерија за избор еуро отправника и то у условима када смо, је ли, постали од слепог колосека балканског, перспективни брзовозни еврокоридор. . Дакле, на међународној комисији, тако ми “рек’о један чо’ек“, а ја вама на реч, наш кандидат показао је завидни степен одговорности и сналажњивости .Као прво, из комисије упитали га, Кушнер ваљда, шта би радио да два воза , један у тунелу, а други на отвореној прузи, иду један другом у сусрет.
“Па пошао бих према оном на отвореној прузи, махао фењером.” “Али нема фењера, украден”, рећи ће Брамерц. “Онда бих дохватио заставицу, црвену. Махао.” “Али жена је то крпче ставила у машину”, диже прст Оли Рен. “Па она бих трком по црвену кошуљу”.”И она је у машини за веш”, упада неименовани, добро обавештени амбасадор. ”Па узео бих капу за црвеном поставом.” ”Пас однео капу у кукурузиште”, мало нервозно ће Дорис Пак.
Наше горе лист, будући скретничар на еуро коридору, тада ће мртав ладан.”Е па онда бих позвао свог старог, свог тату.” “Зашто тату?”, углас ће чланови комисије. ”Па рекао бих му, дођи ћале да видиш судар какав још нико није видео.” Комисија закључује да је то завидна доза хладнокрвности па и хумора и то баш пожељног, обећавајуће еуроциничног, а неопходног на претешком послу одговорног лица на прузи “еуро експреса”.
Показало се, наиме, да на тој траси, за посебно обележене возове, са класом оних који су возили знате већ где и знате када, има пуно стајања, укрштања, слепих колосека. Има и гладних и жедних и болесних. А на другој страни многи су баш том пругом, али у другом возу, они којима је очито било суђено, стигли сигурно до одредишта.
Дакле, само ведро, само оптимистично , према главној станици, поручује глас. Без обзира на застоје, искакања. После свега, нисмо баш сигурни хоћемо ли бити спасени, или прегажени. Али зар је некога брига како се заиста осећамо у мраку, забасали, заведени возним редом. По свему судећи, ако дође до судара сила из супротних праваца, биће то поново унутрашње питање затечених у балканском тунелу… .
А тата. Па шта би отац друго него подржава сина задуженог за правац кретања суграђана. Било је увек карамбола, чак и већих на траси међунационале, рећи ће стари, напрежући сећање. Важно је да си скретничар, а не путник, вели, из личног искуства. Оног, када је задња станица била Москва . А путници, они су певали и то колико их је грло носило. “У тунелу усред марака сија звезда петокрака “…..
