СМРТ ДРУШТВА, СМРТ ПОЈЕДИНЦА

 Када је загребачки састав Прљаво казалиште, давне 1979. године објавио свој култни ЛП првенац истоименог назива, вероватно нису очекивали (као ни аутор ових редова) како ће га нека, сада већ анонимна идеолошка комисија сврстати у шунд, те да ће тако опорезован коштати знатно више од осталих грамофонских плоча. Срећом и упркос, љубитељима музике то није била особита препрека да уживају у песмама тада авангардне а потом афирмисане мејнстрим групе.
 Да су имали несрећу да почињу неких тридесет година касније, момци из Казалишта би се суочили са ситуацијом да буду потпуно непримећени, што због очитог талента који више није на цени нити у моди, као и због тога што би њихов тадашњи ''безобразлук'' данас био оцењен као узор пристојности и културе. Поставимо изнова оно чувено, досадно питање – шта се то за релативно кратак историјски период догодило, па су ствари такве какве јесу? Слутим да је одговор многима познат, барем онима који су гледали документарац Сретно дијете, Игора Мирковића, где један од актера ''новог таласа'', у опису климе која је тада владала у (њиховом) друштву каже: ''Све је било модерно. Могли сте фурати било какав фазон ако сте били оригинални и аутентични. Једино лова није била у моди''.
 Година je 2009., прослава јубилеја некаквог ''сервиса'' који се некада поносно звао радио-телевизија. На питање присутних зашто у телевизијском програму више нема по квалитету надалеко чувеног школског и образовног садржаја као у седамдесетим или осамдесетим, особа, пуким случајем на месту првог ''сервисера'' одговара: ''То је због тога што је то било време креативаца''... (А сада је, логично, време тутумрака, не-креативаца, послушника (?) – прим. П. А.).
 Дакле, шта је (осим рата) коинцидирало са временом у којем је све постало другачије?
 Промена друштвене парадигме и усвајање потпуно другачијих вредности од дотадашњих. Лова је, нажалост, ушла у моду. Од поретка у којем су друштво - socies, и друштвене потребе биле на пиједесталу, сишло се до нивоа појединца, његових права (не и друштвених обавеза), до концепта у којем је ''свако ковач сопствене среће'', што имплицира да ја имам право на срећу и да је моја срећа важнија од било чије друге. Дошло се до поретка ствари у којем је завладао беспоштедни рат свакога против свих, на позорници која се назвала тржиште. У тој арени борбе све је понуђено на продају – роба, услуге, идеје, људи. У свему се сагледава и тражи скривени капитал који би се могао опредметити и тиме остварити ново (егоистично) поимање среће.
 Мало ко је тада, а то су углавном били повици вапијућег у пустињи, схватао да ће са смрћу демоде колективистичког устројства и појединац доћи на ред. И то од стране свог ближњег, другог, компетитивнијег појединца. Данас, заправо, живимо у свету у којем је све удешено за добробит неколицине наспрам већине, којој та већина поклања своју слободу, власт, имовину, и при томе се такав неред еуфемистички и цинично назива демократија (владавина већине!) и систем слободног предузетништва. Трка је пуштена ових дана пре двадесет година, када су грамзиви а лакомислени, заведени бљештавилом капиталистичких излога из западног суседства ушли у њу.
 За ово време, невидљива рука тржишта учинила је своје. Надрицензорско тело, чији је председавајући један православни Владика, опомиње најкомерцијалнију од свих приватних телевизија због скандалозно скарадног програма који ова у циљу што веће гледаности и зараде емитује. Будући да се погрешан концепт не сме доводити у питање, стало се на препоруци да се такви садржаји помере за емитовање у касније, ноћне термине. Занимљивији је и цинично савршено тачан, међутим, био одговор емитера. Они, наиме, кажу како никога не присиљавају да седне на столицу из које се (за обећање новчане награде) дају одговори који се тичу не само интимне сфере него и патологије. Тако су тржиште и чувени ''узајамни интерес'', ујединили две стране на истом задатку: оне који се зарад обећане зараде праве да их није срамота, и оне којима брига о моралу није у опису посла већ гледаност и зарада. Али, ако би били до краја консеквентни, у свакој, па и у овој земљи, нашло би се барем двоје који би се сагласилили у трансакцији ''сексуална услуга за новац'', на потпуно добровољној основи. Колико је познато, таква делатност назива се проституција која је у многим земљама, па и код нас, недозвољена и кажњива. Једнако тако ни промет опијата званих лаке и тешке дроге на тржишту није препуштен заинтересованим странама. У чему је разлика?
 Од почетка златне, капиталистичке грознице, па до формално добровољног учешћа у борби за обећани добитак у блату неког егзотичног острва, сточне фарме, контејнера званог ''Велики брат'' или столице срама, историјски није пређен дуг временски период али епохалан јесте. Заједничко новом друштвеном контексту и горепоменутим програмима су осећај привидне добровољности суделовања, демонска правила и суровост, понижавајући ниво егзистенције уз навикавање на тоталитарни технолошки надзор, и најважније - обећање награде, али не за све, него за појединца који мора победити оног до себе.
 Данас, тридесет година касније, некадашња ''диверзија'' Прљавог казалишта неби била примећена нити кажњена. Етикете шунда се на производе више не лепе, и то је потпуно демократска тековина. У свеопштем шунду, ко би је залепио?

 Ја сам одрастао уз ратне филмове у боји
Уз честе тучњаве у школи
Уз народне пјесме пуне боли
Ја сам стварно сретно дијете.

Ја сам одрастао уз предивне војне параде
Уз студентске демонстрације
Изгубио сам слику из легитимације
Ја сам стварно сретно дијете.

 Прљаво казалиште, Сретно дијете

Лепо рече пандур из ''Булевара револуције'', ко је гледао филм, схватиће.

 
Предраг Анђелић 

www.predrag-andjelic.com