CRKVA I TRANZICIJA

SLOBODA ZA SEBE I DRUGOG

Kako urediti crkveno-drzavne odnose, dokle sezu religijske slobode, u cemu je razlika izmedju ljudskih i prava coveka kao licnosti, samo su neka od pitanja na koje su odgovor pokusali da daju eminentni ucesnici medjunarodnog okruglog stola "Crkva, drzava i gradjansko drustvo"

Pise: Gordana JOCIC

PROCES tranzicije zahvatio je i Srpsku pravoslavnu crkvu. Kao i u ostalim segmentima drustva, i ovde se odvija pod patronatom inostranih institucija, sto predstavlja izazov za Crkvu, u kojoj su odredjeni krugovi izrazavali krajnje zilotske stavove o "novom svetskom poretku" kao ogromnom, pa i najvecem, zlu protiv pravoslavlja. Otuda je tema medjunarodnog okruglog stola "Crkva, drzava i gradjansko drustvo", odrzanog na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu proslog vikenda, bila veoma zanimljiva i provokativna. Pokrovitelj ovog skupa bio je Savezni sekretarijat za vere, a ucesnici "mesoviti" - iz Srpske pravoslavne crkve, predstavnici drzave, kreatori nacrta novog jugoslovenskog zakona o verskoj slobodi i gosti iz inostranstva, uglavnom predstavnici onih "snaga" koje danas ucestvuju u tranziciji verskih zajednica.
Najznacajnije ime medju stranim gostima bio je ugledni grcki teolog Hristo Janaras, ali gostovali su i profesori sa univerziteta koji nisu iskljucivo crkveni: prof. dr Kol Durham sa univerziteta Jutah u SAD, prof. dr Gerhard Robers iz Nemacke, prof. dr Karalampos Papastatis iz Grcke, prof. dr Silvio Ferari iz Italije, katolicki nadbiskup Stanislav Hocevar...

Izjednacavanje nacije i vere

Domacin, prof. dr Radovan Bigovic, rektor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, kaze da u nasoj sredini, ne samo crkvenoj, postoje tri stava prema demokratiji: ona se shvata kao najveca vrednost, kao najvece zlo ili se prihvata, ali pod odredjenim uslovima. Postavlja se pitanje da li su Crkva i pravoslavlje nespojivi sa demokratijom? - Crkva i drzava su dva razlicita nacina postojanja medju kojima uvek postoji napetost i protivurecnost. Na jevandjelju Hristovom, koje uslovno predstavlja "program" Crkve, ne moze da se izgradi nijedna crkva. Ipak, hriscani ne mogu da budu ravnodusni u kakvom tipu drzave zive. Crkva svuda trazi "modus vivendi", kaze Bigovic.
S tim u vezi on je "priznao" da su se hriscanska drustva srednjeg veka mnogo ogresila o slobodu duha i slobodu drugoga, netolerancijom prema neistomisljenicima, odnosom prema jereticima i slicnim, iz cega se izrodila "prometejska pobuna protiv Boga dzelata", ali je isto tako konstatovao da i danas postoji "na direktan nacin napetost izmedju liberalnih demokrtskih drzava, crkve i religijskih zajednica".
- Moderna Evropa nije antireligiozna, vec sekularna. Civilno drustvo, demokratija, ljudsko pravo, iako imaju hriscansko poreklo, u sustini su usmereni protiv crkvenih ustanova i ja se tom utisku tesko mogu odupreti, kaze prof. Bigovic. On navodi i razloge za taj utisak, pre svega hiperindividualizam - antropocentrizam, a i to sto je "Bogu zabranjeno da se mesa u istoriju".
Prema profesoru Bigovicu, iako Crkva ne moze da ozakoni bilo koji tip drzave ona moze i treba da podrzi svaku drzavu utemeljenu na pravdi i slobodi, pravima, postovanju ljudskog dostojanstva i ljudske licnosti. Sve konvencije o ljudskim pravima isticu ljudsku licnost i to se, po njemu, slaze sa hriscanskom antropologijom. Ipak, kaze da se drzava ne retko izdizala iznad licnosti i pojedinca koji je bio zrtvovan za bezlicne ideje nacije ili partija.
- Ljudska prava podriva diplomatija raketa, korporativna moc, razne medijske i finansijske moci. Govori se o jedinstvu Evrope, a ipak postoje dve: Evropa Evropske unije i Evropa ostatka. Tako je i psiholoski.
I za njegovog kolegu, dr Vladana Perisica, postoje "napetosti" izmedju savremenih kretanja srpskog drustva i Crkve. On je to izlozio kroz pricu o odnosu pravoslavlja i ljudskih prava.
- Pored ljudskih prava, koja su zapravo nov izraz za ono sto se nekada nazivalo prirodnim pravom, koja coveku pripadaju jer je ljudsko bice, Crkva smatra da postoji i neotudjivo ljudsko pravo koje ne pripada ljudskoj prirodi, a to je pravo na vecnost, obozenje koje bih ja nazvao pravom licnosti. Treba razlikovati prava individue koja stite coveka od drzave i drustva i pravo licnosti da postigne obozenje. Prava individue nisu neophodna za ostvarenje prava licnosti. Zato mogu da se ostvare u svakoj drzavi i drustvu. Moguce ih je ostvariti i u situacijama gde nema ljudskih prava. Recimo, nasim mucenicima i ispovednicima je bilo uskraceno elementarno ljudsko pravo na zivot. Ipak, svet bez ljudskih prava je uzasan svet, mada se i u njemu moze biti covek i to je zapravo izazov. Medjutim, ljudska prava su od vaznosti za dostojanstvo zivljenja, kaze prof. Perisic.
Govoreci o preprekama pravu licnosti na obozenje (koje inace ne priznaje nijedan evropski ili svetski zakon) on je istakao savremeni nacionalizam.
- Tokom prethodnih vekova sekularna ideologija nacionalizma rasirila se celom Evropom. Naciji, a ne veri, se iskazivala lojalnost. Cak i u vreme apsolutne monarhije kralj je imao nekoga iznad sebe, a usponom sekularnih nacionalnih drzava subjekt - nacija nije podvrgnut nikome, ali trazi da svi budu podvrgnuti njemu. Posledica ovog je uklanjanje hriscanstva iz javne sfere u privatnu.
U najdemokratskijim drustvima danasnjice Crkva je deo gradjanskog drustva. Od nje se ocekuje da vrsi drustvenu ulogu koja joj je namenjena u politickoj sferi, odnosno da bude grupa za pritisak koja ce usmeravati javno mnjenje, a ne da se ponasa po svom usmerenju. Krajem 19. veka nacionalizam se siri i na Balkanu, samo ovde za razliku od nacionalizma Zapadne Evrope - kao potvrda pravoslavne vere. To opasno priblizavanje vere i nacije do poistovecavanja u svim pravoslavnim zemljama dovodi do toga da kada se kaze Grk, Rus, Rumun, Srbin, automatski se misli da to znaci i pravoslavan. To je tudje pravoslavlju i mnogo ga je kostalo u proslosti, a i u buduce ce ga kostati ako se to ne promeni, kaze prof. dr Vladan Perisic.
Za njega nacionalizam ne doprinosi ni ostvarenju prirodnih - ljudskih prava individue, a vise nego steti pravima licnosti.
- Nacionalizam je na Zapadu uklonio Crkvu iz javne sfere, dodelio joj drustveno-politicku i moralnu ulogu, a na Istoku nacionalizam i Crkva se nalaze u samrtnom zagrljaju iz cega se ona mora izbaviti ako hoce da ispuni svoju misiju, da slobodnim svedocenjem privodi ljude Hristu u kome nema ni Grka, ni Srba, ni Evropljana, nego je Hristos sve u svemu.

Evropski i americki obrazac

Zapadne drzave crkveno-drzavne odnose uredjuju uglavnom na osnovu dva obrazca: evropskog i americkog.
Moguce je identifikovati tri glavne strukture evropskog obrazca, kaze prof. dr Silvio Ferari iz Milana. Po njemu, to su: pravo na religioznu slobodu, nekompetencija drzave odnosno autonomija religijskih grupacija i selektivna kooperacija drzave i religijskih grupacija.
- Postoje znacajne diferencijacije u projavi verske slobode, ali na nivou nacela Evropa je usaglasena i to se nalazi u zakonima zapadnih zemalja. Svako ima prava da projavi svoja verska ubedjenja, bez ikakvih ogranicenja, ali uz uslov da se cuva verska sloboda drugog. Zabranjeno je ogranicavanje izrazavanja verske slobode i osudjivanje ljudi zbog onoga u sta veruju. Ta prava moraju da se garantuju ne samo pojedincu vec i religioznoj zajednici. Zapravo, svim religijskim zajednicama moraju da budu garantovana neka osnovna prava, sto ne treba da zavisi od prethodne registrovanosti - pravo na okupljanje, na manifestovanje obredima, objavljivanje, izdavastvo, pravo na sopstveno ucenje, na dobijanje donacija...
Kako kaze prof. Ferari, religijske zajednice nisu obavezne da imaju unutrasnju demokratsku strukturu i ne moraju svojim clanovima da garantuju slobodu misljenja u okviru doktrina. One moraju da imaju i veliku autonomiju u organizaciji. Drzava, dodaje, ne moze zabraniti ili izbaciti iz zemlje neku religijsku zajednicu zato sto je njena doktrina u suprotnosti sa drzavnom doktrinom.
Najznacajnije je sto Evropa priznaje selektivnu kooperaciju drzave i religijskih grupacija, a to znaci da neke dobijaju vise prava, neke manje. Rec je o piramidalnom odnosu sa verskim zajednicama: drzavne i nacionalne crkve su u u prvom stepenu i imaju dominantan polozaj kao ustanove od nacionalnog znacaja i to se odredjuje narocitim odredbama, mada to nije prihvaceno svuda u Zapadnoj Evropi. Postoje i drugi stepeni koji ogranicavaju pristup prosveti, medijima ili gde sasvim izostaje finansijska podrska drzave.
Americki profesor dr Kol Durham izneo je sasvim drugacije vidjenje Amerikanaca - "modernije", po kojem su sve religijske zajednice izjednacene i nema selektivne kooperacije sa drzavom.
- Religijska sloboda je pecat demokratije, lakmus test, uz recimo slobodu govora, kojim se proverava koliko je neka drzava demokratska. Posebno je tako u SAD gde su preci, prijatelji, cesto drugacije vere. SAD su visoko pluralizovane i postoji osecanje koegzistencije, povezanosti sa drugima. Ako neka verska zajednica trpi - to je vest za naslovnu stranu. Pravi test je kako se manje grupe tretiraju, jer ce se vece grupe vec zastititi kroz demokratski sistem.

Granice religijskih sloboda

Profesor Durham je predstavio "stereotip neoreligijskog pokreta" i rekao sta je americko misljenje kako se treba odnositi prema njemu. - Zamislite grupu sa mladim harizmatskim vodjom, ne starijim od 30 godina, koji je privukao znacajnu publiku i paznju. Ta grupa se, na primer, bavi prozelitizmom, a posebnu brigu zadaje i to sto deca koja joj pripadaju vise ne dolaze u porodicu - harizmatik trazi vise paznje od one koju dobijaju roditelji. Izbegava se odlazak lekarima, jer tako sugerise vera, postoji i praksa deljenja imovine. Onda se, recimo, dogadja da se otvaraju bankovni racuni, pa i da neko umre od soka kad docnije shvati da novac koji je ulozio ne moze da povrati. Ili imaju u kultu ljudske zrtve.
Sta uraditi sa njima? Mene uvek iznova uzbudi misljenje koje je o tome izneto u Svetom pismu, tamo gde se govori o sudjenju apostolima Pavlu i Petru pred Sinedrionom, jer su i hriscani tada bili neoreligijski pokret. Tada je ustao Gamalilo i rekao da treba da ih ostave da propovedaju "jer ako bude od ljudi ovo poduzimanje ili ovo delo pokvarice se, ako li je od Boga, vi ga onda ne mozete pokvariti". Bitno je da li su temeljne slobode ono sto branimo za sve ili selektivne.
Ipak, i on je priznao da religijske slobode moraju imati neke granice koje bi gradjane zastitile od, kako je rekao - ludackih ideja, ali se nije izjasnio za koje vrste limita je.

Sta ce biti u Zakonu

Da ce Crkva morati da sledi neko od zapadnih stanovista bilo je jasno iz izlaganja mr Milana Parivodica, jednog od nekolicine kreatora nacrta novog jugoslovenskog zakona o verskoj slobodi. Iznoseci polazista i nacin rada na izradi ovog zakona, u atmosferi koju je savezni ministar vera Bozidar Sijakovic nazvao "minotaurovim lavirintom izmedju onih koji donose odluke i onih na koje se te odluke odnose", magistar Parivodic je rekao:
- Ovo je za nas bila novajlijska pozicija. Prvi put smo sedeli sa ministrom i sami kreirali zakon o odnosu Crkve i drzave o cemu, inace, nismo mnogo znali. Mnogo nam je pomogla knjiga prof. dr Gerharda Robertsa o uporednom pravu odnosa drzave i verskih zajednica u Evropi, a docnije su on i prof. dr Papastatis dosli da nam pomognu. Treba napomenuti i to da je nas nacrt pusten u medjunarodni opticaj. Najpre je proveravan u Italiji, na medjunarodnom skupu o pravu i religiji u postkomunistickim drzavama, pa na kongresu u Berlinu o odnosu Crkve i drzave u Srbiji, konferencijama u Hagu, u Jutahu, u Madridu... Predstavljen je i svim verskim zajednicama na dve sesije i mislim da sada on predstavlja izraz simfonije izmedju nase zemlje i standarda u Evropskoj uniji i da ce stoga potrajati.
Rektor kragujevacke Bogoslovije "Sveti Jovan Zlatousti", dr Zoran Krstic zakljucio je razgovore o Crkvi, drzavi i gradjanskom drustvu recima da je Crkva neizbezno revolucionarna u drustvu i da "ako ne zelimo da budemo etiketirani kao konzervativci" moramo da uvazimo cinjenice na kojima se danas gradi evropsko drustvo". To, po njegovim recima, znaci da se teolosko misljenje mora i drustveno angazovati.
- Jos se razmislja u kategorijama dva bloka, Istocnog i Zapadnog. Jos mnogima Zapad izgleda kao obecana zemlja. Mnogi misle da je dovoljno samo promeniti sistem i sve ce se srediti samo od sebe. Moramo se osloboditi i uverenje da Crkva treba da se vrati u srednjovekovnu formu da ne bismo na tome ispustili sadasnju stvarnost, zakljucio je dr Krstic.

Nezavisna svetlost