Милосављевић је током четири деценија рада у новинарству стекао мноштво прилика да се осведочи у уздигнућа и клонућа, сјај и беду новинарског заната. .
*
Дуги боравак у Африци, у Акри и Најробију, а потом и у Европи, у Риму и Женеви, омогућили су Милосављевићу поглед искоса и издалека, бројна поређења, те препознавања сличности и разлика између догађаја у сопственој земљи и земљама у којима је боравио. Узбудљиво афричко искуство уденуто је у први део књиге под насловом „Афричка предсказања"..
*
У књизи Дневник српског журналисте пружени су нови не мање сликовити детаљи закулисне политике западних постколонијалних сила, у тобоже независним и несврстаним а, у ствари, поданичким и клијентистичким режимима. .
Било како било, а било је врело и узаврело, пажљиво проматрање афричких прилика упутило је Милосављевића на начела изворног политичког тумачења. .
*
Ношен интуицијом потуљених намера политичких конспиратора, манипулатора и демагога, Милосављевић из странице у страницу показује да слути „шта се иза брда ваља". Не може се рећи да аутор не воли перипетије, искакања и ексцентричности које ствара необуздани живот. Штавише, управо у живоописаном афричком бивању Милосављевић се од пуког извештача са одмерене дистанце спорадично преображавао у актера.
*
Милосављевићево афричко место збивања је накратко земенила европска новинарска дестинација. После Најробија уследио је вечно лукави Рим, а потом дипломатски уштогљена и опрезна Женева. Немир, међутим није престао. Афричка ратишта и стратиша заменило су она, можда и грознија, у Европи, на Балкану, на југословенском простору. Мозаик извештаја и коментара из европских престоница сабран је делу књиге „Тобоган за пакао".
*
Милосављевића књига је у, у ствари, од корица до корица интонирана дијаболичним садржајима два каснија и жешћа раздобља. Африка осамдесетих дошла је некако као горки шлагворт за све оно трагично што се догађало на Балкану мрачних деведестих, на ораћено ојађеним просторима насилно разложене Југославије. Муњевиту историју могао је да забележи само оштровиди брзопис коме је Милосављевић у пређашњој извештачкој растрчаности био вичан. За југословенску разбираспадну трагедију није била потребно одвише разбокорено измаштавање. Уместо домишљања било је довољно само сталожено праћење стварности која се у мракуљавим токовима сецесије постарала да надмаши и најцрњу уобразиљу.
Вулгарни облици завера и заверавања, који су обележавали животарење трибалистичких афричких режима, одменили су арогантни облици постмодерне деструкције и територијалног и национаног „редизајнирања". На мети кројачких страсти „мацана са стране" били су убоги народи и раслабљене државе са инфериоризоване светске периферије. Срби су се, по навици рђаве историје, опет обрели међу њима. Велике силе и амбициозни политичари, технократи и медиократи из Брисела, Лондона, Берлина и Вашнгтона, са необичном острашћеношћу, дискриминаторски и неоимперијално, натоврзали су се на „празно место Европе", на „балканизовано" средиште Балкана.
*
Југословенска криза је без икакве нежности истргнута из руку јужнословенских народа, дубоко интернационализована и тиме геполитизована. .
У стварности моћ уопште није била толико мека, колико отврдла и наоружана сила „која Бога не моли"! Миротворне акције су заправо биле планирано војно ангажовање које се „законито" изопачавало у узастопне војне интервенције. Ничег законитог у споља генерисаном милитаризму и белицизму на јужнословенском делу Балкана није било. На делу је, заправо, била видљива само реалполитика, гола сила, тачније речено, вулгарна геополитичка порнографија. Зар на правни и етички нихилизам, уосталом, не упућује она латинска Inter armes silent leges!
Обесхрабреност и безнађе који су произвели неутужени и некажњени злочини против мира, почињени западном геополитичком зловољом растакања југословенске федерације. О томе Милосављевић пише у делу књиге под хуморним насловом „Рачунајмо НА ТО".
*
Милосављевићеву у луцидним анализама и коментарима није могао да промакне лицемеран и увредљиво неправедан однос западних сила према улози Србије у балканској и јужнословенској пометњи. Тај однос је аутор настојао да разуме и објасни у текстовима који су уследили из средишта еврократске и евроамеричке закулисе. Све до 1996, прве постдејтонске године, аутор је низао упозоравајуће реченице, дијагностикујући и прогностикујући стање збивене катастрофе. Чинио је то невољно али савесно, тихим алармом, почесто маниром резигнираног видовњака који је, додуше, много шта злокобног које је непогрешиво предвидео, већ одгледао на занемареном тлу „црног континента". Тек када су ти извештаји, коментари, оцене и најаве, сабрани на једном месту у књизи, читаоце и аутора је могла да запахне извесна меланхолија изазвана прастарим призором злехудог певца који је прерано закукурикао.
Управо у радозаборавном сецесионом раздобљу, по Милосављевићевим тачним увидима и ставовима створене су претпоставке за бројна потоња досманлијска сагрешења и постдосовске недаће.
*
Практично нема важнијне теме у протеклој деценији коју аутор није вично дотакао пером или типком на свом рачунару. Сви проблеми који су у постмилошевићевском, досовском и постодосовском раздобљу оптерећивали и замарали Србију нашли су своје место у Милосављевићевима електронским колумнамама на посећеном сајту НСПМ-а. Обузет често неподношљивим противреченостима неуљудне партијске и парламентарне сцене савремене Србије (гл. „Балканска шатра"), аутор је настојао да се снађе, равнајући се пре свега према координатама са мапе сопственог политичког uma Отуда су се кроз ауторову аналитичку призму преламале познате личности некадашње и садашње Србије.
Ипак, не може се рећи да је аутор опчињен једином па ни кључном улогом личности у српској политици. Исувше тога се нагледао да би поверовао да један човек, ма какав он био, може ишта пресудно да промени у таквом профилу унутрашње политике који, на жалост, за вратом има спољашњу наддетерминацију (гл. „Упокојење Милошевића").
И управо то је важна компонента коментаторске платформе аутора Драгана Милосављевића. Он, наиме, заступа поредак политичких вредности, боље речено идеала државне независности, аутентичне демократије и грађанске и националне слободе. Са тог чврстог основа, рекло би се првенственог мерила и примене морала у политици, аутору ниуком случају, не импонују посрамљујући облици овдашње скрушености и понизности, послушности и покорности, те удварања и додворавања платишама и газдама са стране. Овај, може бити, помало архаичан, а заступници грађанистичке идеологије и доктрине веле и наиван па самим тим и моралистички став, део је, у ствари, Милосављевићевог креда у разматрању српске политике и политике у Србији.
*
Милосављевић је критичар идеологије „отвореног друштва" и, у овом часу, у Србији раширене доктрине „сорошизма". Аутор се постарао да у поглављима „Нова стара елита", „Најамници 'Милосрдног анђела'", „Медијска лоботомија", „Узгајање понизности", „Стокхолмски синдром у Београду", скцира ненадмашну моралну и духовну мизерију представника и представничића тзв. Друге Србије..
*
Аутор, уистину, није толико наиван да помисли да су алиментирани добошари и стипендирани споукомени - ти надничари (на)страних интереса - кључни играчи продужетка овдашње кризе. Зато су у првом плану његових интернет колумни ипак главни проблеми узроковани и подгревани споља, са којима се Србија, са променљивом срећом, непрекидно суочава од 2000. године.
На послетку, књига Драгана Милосављевића Дневник српског журналисте придружује се оним не тако честим делима која не сведоче само о изопаченом карактеру једног бурног времена, него и о аутору који се својски потрудио да оцрта физиономију политике која је заводила лаковерне и невичне грађане.
