СПАС ЋИРИЛИЦЕ У ДОСЛЕДНОЈ ПРИМЕНИ УСТАВА

У чланку новинара С. Миловановића Ћирилицом се ређе пише, објављеном у Правди 12.11.09., наведена је и следећа изјава лингвисте др А. Милановића :
„ У свему томе се ми, језички стручњаци и лингвисти, најмање питамо. И ћирилица и латиница су богатство нашег језика, али никако не би требало да једно писмо, овога пута ћирилица, буде потиснуто другим писмом, односно латиницом."
Прво о улози лингвиста. Да се њих много пита доказујемо најочигледније јавним иступима Чанка и његове следбенице Јерков. Они правдају несагласност решења питања писма у Статуту Војводине са Уставом Србије тиме да је неправописно уставно решење, по којем српски језик има једно писмо ћирилицу, па треба мењати њега а не правопис. По њима, зато што према постојећем правопису из1993.г. српски језик има два писма, било је потребно исто решење уградити и у Статут Војводине. Тако је тај статут добио „научну подлогу". А правописе пишу лингвисти, зар не ?
Показаћемо да лингвисти сами себе саплићу и да никог другог не могу оптужити за суноврат ћирилице. Најодговорнији међу њима је проф. др Мато Пижурица. Он је у Матици српској секретар Одељења за књижевност и језик ( без придева српски ) , а у Одбору за стандардизацију српског језика је члан правописне комисије и главни редактор за правопис. Ево шта је он у својству руководиоца пројекта Припрема измењеног и допуњеног издања правописа српског језика написао у Извештају о четврогодишњем раду Матице српске за Скупштину одржану дана 12. 04.2008.године :
а) Писмо . Задржана је концепција постојећег текста М.Пешикана да редакторска група не би на себе узела улогу неовлашћеног арбитра још нерашчишћених проблема у вези са писмом. Преузима се, наравно, формулација из Устава према којој су у Србији службеној употреби српски језик и ћириличко писмо."
Лингвисти нису разумели да они у вези определења за писмо у Србији немају шта рашчишћавати jер то учинио народ. Напротив, они показују толику моћ или неозбиљност да годинама неће да ускладе правопис са Уставом . Наспрам воље неколико милиона живих Срба у виду определења за једно писмо у свом језику, записаног у Уставу, ставили су определење једног почившег лингвисте, записано у правопису из 1993, да српски језик има два писма ! Сви су они, заједно са њиме, веровали да ће Хрвати остати у језичком заједништву, иако су њихови лингвисти још од 1967. звали свој језик хрватским , а не хрватскосрпским.Они се заправо крију иза М.Пешикана, иако се не зна да ли би и он остао при двоазбучју после референдума на којем је српски народ, а не лингвисти, вратио српско име свом језику. Можемо ли и после овога веровати да се „ми, језички стручњаци и лингвисти најмање питамо"?
Лингвисте се питало и пре појаве комунистичког режима па је тадашњи и поратни председник САНУ Александар Белић одвратио краља Александра од намере да у Србији ћирилицу замени хрватском латиницом зарад додворавања Хрватима и Словенцима, а у својој граматици из 1940. направио је разграничење :
Срби се служе својом ћирилицом а Хрвати и Словенци латиницом. Чак и да он то није написао , сваки српски сељак је пре доласка на власт комуниста знао које је српско писмо. Тумачења учених су постала потребна када су српски лингвисти, који су били комунисти, прихватили налог своје партије да Новосадским договором из 1954.г. српско име свог језика промене у српскохрватско и у свој језик уведу хрватску латиницу.

- 2 -
Донедавно су српски лингвисти имали Друштво српскохрватског језика које је јавно истицало да такво име језика није резултат ничијег притиска, него њиховог научног уверења. Ту њихову утопију срушио је народ на референдуму.
Само по себи се подразумева да у условима битисања два српска писма ћирилица губи значење националног симбола, а лингвисти јој то својство одузимају писањем и јавним иступањима. У томе предњаче Ранко Бугарски и Петар Милосављевић, Радмило Маројевић и други. То је уродило опасним плодом, па се данас чак и у најзабитијим селима може чути овакво реаговање : чему толика брига због нестајања ћирилице када је Вук нама смислио и нашу латиницу па ће нам она остати.
У свом чланку С.М. оправдано спомиње капиталну књигу Драгољуба Збиљића Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу. Види се и из самог наслова ко и како затире ћирилицу, а у књизи је то маестрално доказано. „Службене" лингвисте је истерала на чистац и оставила без текста.
А сада о богатству нашег језика двама писмима. Теза о том богатству нема смисла већ по чињеници што ће оно ускоро нестати када латиница потпуно замени ћирилицу, ако се Срби не призову памети. Лингвисти су покушавали спашавати ћирилицу у оквиру двоазбучја уз овакав рецепт : „чувати ћирилицу без потискивања латинице". Ни то нема смисла јер ћирилицу није угрозило никакво друго писмо осим латинице, па таква брига за ћирилицу је само замајавање народа док она потпуно не малакса.
Међутим, лингвисти којих се пита, и који су плаћени од државе за посао чувања српског писма, никада нису објаснили како се Србима десило богатство двоазбучја на које су они толико поносни , а којег су се клонили сви други народи.
А све је веома једноставно. Садашње стање је финале вишевековног насилног продирања римокатолицизма у православне земље. Оно подразумева и замену ћирилице латиницом. Докле је данас стигао католицизам, или макар унијатство, стигла је и латиница. То је почело и пре него што су Срби примили ћирилицу , непосредно после великог црквеног раскола. Тако је 1060.г.синод у Салони (Сплиту) ћирилицу прогласио ђаволовим изумом а Методија јеретиком. Запретио је искључењем из цркве онима који не одустану од ћирилице. Попустили су Чеси, Пољаци и Хрвати. Забране Србима ћирилице у време Марије Терезије, цара Фрање Јосипа, Хитлера, Павелића, Туђмана и других силника само су сегменти те политике. Несрећна околност је била и то што су и српски комунисти дували у једро Ватикана , с обзиром да су свој народ кривили за угњетавање других народа, па је било потребно рашћириличавање као најочигледнији вид расрбљавања. Као средство те политике готово генијално је смишљено лажно српско богатство двоазбучја, којим се руши ћирилица као један од темељних националних симбола и последња брана пред продирањем римокатолицизма.
Да је српска Влада хтела да брине о интересу и српског народа, а не само о интересима националних мањина, за које министар Љајић јавно рече да су заштићени као нигде у свету, она би плаћала лингвистима писање само оног правописа који је усклађен са Уставом, односно, у коме се латиница ни не помиње. Српски ученици и студенти би учили из буквара и правописа да српски језик има једно своје писмо ћирилицу, као што је једно писмо и у језицима свих осталих народа. Тада не би ни била потребна удружења грађана за заштиту Ћирилице.

Немања Видић
Председник Удружења „Ћирилица" Београд