„Будимо људи..."

Патријарх српски Павле

Nomen est omen, каже древна латинска пословица. Име је знак, знамење. Име није просто симбол који служи да се у говору раздвајају и разазнају предмети који се именују; оно у себи крије истину онога што именује. Име указује смисао постојања именованог. Име и именовани се поистовећују. Отуда је именовани достојан свога имена само онда када свој покрет, своје животно делање усмерава ка смислу који је уткан у његово име.
„Будимо људи", речи су нашег покојног патријарха Павла. Ове његове речи су најчешће и најрадије цитиране. Но, шта значи порука „Будимо људи"? Заиста, многи тако говоре. Још нико није чуо поруку „Будимо нељуди". Сви желе да буду људи, али ипак постоје нељуди. Како то? Чине ли то људи нешто насупрот својој вољи, те желећи да буду људи, ипак бивају нељуди? Или, пак, искрено желе да буду људи али им је скривена тајна човека, те у незнању бивају нељуди? Знају ли људи шта уопште значи бити човек и каквом то циљу треба да нас усмери позив „Будимо људи"? Управо разоткривање тајне коју крије створења које се именује човеком, даје одговор на ово питање. Бити човек значи бити достојан онога што то име значи. Зато је мало правих позива „Будимо људи", који воде ка томе да човек заиста буде човек; зато јер истински позив „Будимо људи" значи позив на остварење властитог назначења, позив на досезање достојанства имена - човек.
Покојни српски патријарх је, живећи своју веру, показао ту истиниту антропологију, истину коју казује величанствено име - човек. Шта у себи крије то име? Реч „човек" (старословенси „человјек"), етимолошки гледано, казује да је човек биће окренуто ка вечности, ка будућем веку („чело" + „вјек" = „чело", „глава" + „вечност"). Сличну овој етимологији казује и грчка реч „антхропос" (човек). Овде етимологија говори да је човек онај који свој поглед управља ка горе, ка висини, у коју не само да гледа већ је и схвата, разумева, созерцава. Дакле, човек је биће које гледа навише, у вечност. Тамо окреће своје чело, своју главу - ка будућем веку где види смисао свог постојања и назначења. То је мудрост која је уткана у само човеково име. Човеку ваља да буде достојан имена које носи - ваља му да позна истиниту мудрост, истинити смисао свог постојања.
Nomen est omen. Зато, „Будимо људи" не значи свести своје деловање на рационални морал као норму и меру истинитог, правог делања. Да је тако многи би позиви „Будимо људи" били истинити, те, због своје многобројности и учесталости, не би ни били вредни помена. Шта више, патријархов позив „Будимо људи" често искључује робовање рационалном моралу и рационалној правди. Ако је идеал истинитог човека да следи рационалне норме морала и правде, како би онда било могуће остваривати еванђеоске норме - љубљење непријатеља, безусловно праштање и човекољубље, благосиљање оних који куну? Како, када рационални морал и рационална правда захтевају да се свакоме да оно што заслужује? Како онда дати и хаљину ономе ко тражи да отме кошуљу и како уделити просјаку милостињу - дати свима њима оно што не заслужују, а остати праведан? Но, ово је морал и ово је правда која се налази и види очима и умом обореним ка доле, ка смртном и пролазном, ка лажном. Такве по-нижене очи, очи које гледају у ниско уместо у високо и такав по-нижени ум, ум који мисли о ниском уместо о високом не могу да појме патријархово узвраћање бомбонама, благим речима или ћутањем на нељудске каменице, псовке и увреде. „Не узвраћајмо на туђе зло, злом у себи", саветује наш патријарх. А правда људска није ништа друго до немоћ праштања и огањ који тиња у души жедној освете. Свака је људска правда парадокс. Будући да је њено начело да свакоме да оно што заслужује, нужно ће и злима давати зло. Зато су људској правди лудост еванђеоски идеали. „Будимо људи", значи одрекнимо се удобности људске мудрости и прихватимо лудост Еванђеља. То је позив да одбацимо лакоћу праведног осуђивања а да прихватимо тескобу праштања - да на камен одговарамо хлебом или, као патријарх, бомбонама. За такво делање потребно је управити главу, чело и поглед ка горе - потребно је бити антхропос - человјек - човек.
„Будимо људи" значи - узмимо на себе крст свој. Крст је човекова реалност у овој „долини плача". Будући да је своје очи и своје надање окренуо ка горе, човек је као странац у земљи туђој. Он је онај који смисао свог постојања не остварује овде, као многи. Он стрпљиво чека оно будуће, оно што му је обећано. Тамо је и његова правда, и његова срећа, и његово радовање, и његов смех, и његова храна, и његово пиће. Тамо је смисао свега чему се нада и зашто постоји. Зато је на овој, садашњој земљи истинити човек као сенка. Он је тих, повучен и готово неприметан. Не радује се храни од које се гладни нити пићу од којег се жедни. Зато му је пост животни сапутник - једе да би живећи чекао, а не живи да би јео. За смех нема разлога у „долини плача", али ни очајању места нема јер човека греје нада у обећано. Зато његово лице пребива негде између радости и туге. Не смеје се, већ се благо осмехује. Строг према себи а благ према другима. Чува друге од себе, са вером да о себи не треба да брине, јер ће њега сачувати Бог. Оно што верује то и говори. А оно што говори то и чини. То је биће које гледа у вечност, у висине, очекујући Долазак свог најдражег Госта. Човек је биће загледано у Бога. Човек је пријатељ Божији. Зато је човек, човек само са челом окренутим ка вечности, само са погледом који созерцава висине, који познаје Бога. Човек је човек само када је окренут ка Богочовеку. Nomen est omen: човек - человјек - антхропос. Будимо људи!
„Будимо људи" значи покажимо Бога, покажимо Царство Божије унутра у себи. То значи „будимо светлост свету", „со земљи". „Када се човек роди сви се радују а он једини плаче. Треба живети тако да када човек умре сви плачу, а само се он радује." Тихи и верни пријатељ Божији, патријарх Павле, управо је овако и живео. Заиста, напуштајући овај привремени живот он се једини радовао а сви остали, окупљени око његовог одра, су плакали. Он се радовао јер се сусрео са Оним у Кога је његов поглед био усмерен - са Богочовеком. Плакали су сви, јер одлази неко ко им је заиста био „светлост" и „со". Показујући истинитог човека у себи, патријарх је показао и истинитог Бога. Људи који су плакали око његовог одра, управо су то и видели у читавом његовом еванђеоском животу. Они нису видели само једног од многих моралних и честитих људи. Много је таквих било и биће, а да их се нико више и не сећа. Људи су у патријарху Павлу видели много више од смртног морала и честитости - видеше људи Бога живљеног, исповеданог и показаног. Бога распетог али и Бога васкрслог. Зато њихове сузе нису биле сузе неутешних очајника. То су биле тихе и достојанствене сузе које уједињују многе око једног. Тако се и Српска Црква показа као верна икона Царства Божијег. Мноштво народа окупљеног око пријатеља Божијег, око патријарха, заиста је личило на царско, Христово сабрање - на Царство Небеско виђено очима светог апостола Јована Богослова:
„Потом видјех, и гле, мноштво народа којег не може нико избројати, од свакога племена и рода и народа и језика, стајаше пред престолом и пред Јагњетом, обучено у хаљине бијеле, и палме у рукама њиховим..." (Отк 7, 9).
Многи се чудише што то сабрање прође мирно и достојанствено. Том миру и достојанствености нису били потребни никаква репресивна правда и никакви закони који присиљавају на мир. Људи беху мирни и достојанствени јер своје главе окренуше ка висинама, ка Богочовеку Христу, Кога препознаше у свом патријарху. Окренувши главу ка горе, сваки човек на том сабрању поста достојан свога имена - човек, человјек, антхропос. Људи додирнуше истину свога постојања, отуда и мир и достојанство на њиховом сабрању.
Nomen est omen. Дакле, „Будимо људи..."

Текст је објављен у Православном мисионару