БОРИСОВА СЕЛА

Својевремено у Русији царичин поданик у намери да владарку увери како држава којом она влада сваког дана и сваке ноћи напредује све више у сваком погледу, подигао је кулисе села које је царица могла да види из даљине, када је обилазила царство јој. Историја је добро упамтила творца ове Обамне, а израз „Потемкинова села" је постао синоним за oбману.

Напретком цивилизације која доноси и технолошки напредак ситуација се поправила. Који век касније Потемкинов шегрт, лажни цар Борис Мали такође изводи дунђерске радове подижући Борисова села, али је превара коју у Србији изводи делотворнија, јер је број преварених много већи. Његова села циљају да Обамну народ, док су Потемкинова села преварила само Катарину Велику. У овом удруженом дунђерском подухвату његови претходници и савременици су оставили траг, па су по једном назване улице и тргови, по другом хоризонтална пешачка обележија, па сходно традицији је заслужио да се оваква села назову по њему.

Набројао бих неколико најзначајнијих села, уз добро познатоу напомену да су пројектанти инострани, а извођачи радова домаћи трудбеници.

Прво село заправо није село, него пут који нема алтернативу. Уз тај пут иде други, паралелни који ће како тврди онај (кога зову председником) од оног (што зову државом) да изабере уколико се постави .питање приоритета та два паралелна пута. У овој тврдњи постоји једна нелогичност којом се црв сумње обилато храни. Наиме, по њој испада да пут без алтернативе ипак има алернативу и то у том другом паралелном путу. Шта је онда истина? Утисак је ипак да напредовање путем без алтернативе истовремено доноси удаљавање паралелног пута. По законима геометрије то није могуће, али у Борисовим селима владају другачија правила.

Пошто је пут без алтернативе дугачак, такорећи бесконачан, организатор и извођач радова се побринуо да путницима не буде досадно. За забаву је ангажовао белу шенгенску мечку. Невоља је међутим што мало ко има пара за улазницу. Већини остаје да у маниру војаера гледа ову представу, коју тако детаљно и ЕУфорично - а како би другачије, преносе медији. Међутим то је ништа друго до још једно издање „Велког брата" и „Фарме" где неки други долазе до великих пара, живе живот достојан човека, гајећи код посматрача наду (а та нада је такође још једно Борисово село ), да ће у „Тренутку истине" и они из приступних фондова добити паре баш као и учесници ових умотворенија за заглупљивање гледалаца.

Друго Борисово село је култ личности лажног цара Бориса Малог. Он је ту да решава све проблеме. Његове канцеларије раде за добробит свих житеља земље чуда, али ту добробит због неких разлога осећају само запослени у тим канцеларијама. Он јавно говори о колективној одговорности Владе, али таји појединачну одговорност. Он обећава да је спреман да преузме одговорност , али је не преузима, даје реч да ће оцењивати рад министара и минстарстава, али оцене остају тајна, ненајављено обилази градилишта о чему нам јавља ТВ екипа која се ту случајно затекла, одлази у Италију да убеди „Фијат" о неопходности поштовања уговора који је као посао века склопљен са „Заставом", при чему ће тих тричавих сто милиона евра великодушно да опрости. Недавно пре тога био у Италији, али изгледа од сликања није стигао да неизвршавање уговора потегне пред Берлусконијем, јер је то ситница када је у питању још једно склопљено стратешко партнерство. Свакако, изједначен по обавезма и правима са свим житељима ове земље, он плаћа и казне код судије за прекршаје, а судија који му је одрезао казну (гле чуда) се не плаши да ли ће задржати место, јер овде свако ради и гледа свој посао, осим оних који обављају туђа посла и осим оних који су без посла. Овај стваралац наше стварности брани слободу медија бринући се за улубљени аутомобил новинарке Б-92, док потписује закон којим се затире слободно новинарство, уједињује државу тако што је дели и поштује војну неутралност, хрлећи у НАТО. Он се бори против корупције тако што занемарује извештај ДРИ, који је у Влади јасно доказује и показује. Он преговара са бомбашем, а камере које су се ту опет случајно нашле снимају како одлучним кораком улази у зграду председништва и убеђује очајника да се преда. Он је тренутак пре тренутка када је бомбаш ушао, изашао на паузу да купи бурек, јер је баш тог дан добио визију о стратешком партнерству са Турском. Њега после Томпосна прима папа, а он га позива да посети Србију због услуга које Ватикан столећима чини Србији. Он одлази на комеморацију муслиманским жртвама, али брижљиво то избегава када су у питању српске. Као велики визионар и вођа нуди отварање исламског центра са све џамијом у Београду. Он је човек који све решава и одлучује, јер су му други рекли шта , када и како да реши и одлучи.

Треће Борисово село није чак ни кулиса која је параван за закулисне радње, него фатаморгана која служи да четврто село изгледа стварно. Треће село је подношење молбе за пријем у ЕУ.

Четврто Борисово село има и име - Бели Шенген, а за његову изградњу заслуге себи приписују и позиција и опозиција.

Пето Борисово село како нам је лажни цар Борис Мали недавно открио почива на једном од четири стуба жуте магле. У том селу, заправо рају, чим се отворе рајске двери чека нас живот достојан човека, печене шеве ће саме да улећу у уста преживелих и изгладнелих, херувими ће служити алкохолна и безалкохолна, нормално бесплатна пића, свако ће радити шта хоће и колико хоће, а ако хоће може и да неће и сви ће имати довољно новца јер рајски фондови чекају само на нас.У том рају ће свако радити према могућностима, а добити према потребама.

Од села до села, караван путује, у каравану овце све гладније и јадније, али још увек имају млека за мужу и руна за стригање. Има још да се путује, има још села на видику. Дунђери су неуморни.Изгледа и овце.

Љубиша Спасојевић