Октобра 2008. године свет је већ увелико захватила финансијска криза, која је затим прерасла и у економску кризу, али са наших „еврореформисаних медија" имали смо оптимистичка уверавања да је криза наша развојна шанса! У то су нас уверавали Божидар Ђелић и Млађан Динкић, али се често прећуткује да је слично тврдио и председник Тадић. Криза је заиста постала шанса, али не развојна, како су говорили, већ пропагандна шанса, коју је ова власт оберучке прихватила. Тај појам означава пребацивање сваке врсте одговорности са домаћих актера, пре свега Владе Србије, на светску економску кризу, која је узрок свих наших економских недаћа. Зато ћу у тексту покушати да прикажем неке економске показатеље од којих су неки условљени и светском економском кризом, али и већину који се истом не могу оправдати.

На почетку треба истаћи неке основне економске показатеље, који су заиста поражавајући. Буџетски дефицит је достигао 104 милијарде динара, пад индустријске производње је 14%, пад извоза је 27%, 70 000 привредних субјекта је у блокади, број незапослених и штрајкова се повећава. Шта тек рећи за неиспуњена обећања о акцијама које ће вредети 1000 евра, производњи 300 000 аутомобила у Крагујевцу, пензијама које су на нивоу од 70% износа просечне плате? Вероватно већ замишљате наше министре како говоре да је то последица светске кризе која је највећа криза светских размера коју смо имали прилике да доживимо, како ту кризу нико није могао да предвиди, како Влада чини све што може итд. Као последица оваквих изговора, криза је постала пропагандна шанса, односно покушај покрића за све неуспехе.

Овако лоши показатељи и неиспуњена обећања су наравно делимично узроковани и светском економском кризом. Међутим, никако се не смеју занемарити закаснеле мере Владе Србије, лоше процене и планирање расхода и прихода, која се огледају кроз два ребаланса буџета, задуживања која попуњавају буџетски дефицит или линерано повећање пензија од 10%, које је врло брзо обезвређено падом вредности динара и инфлацијом. Ово су само неки од економских бисера „социјално одговорне владе".
Али постоје мерила и листе која прате све земље, те се домаће власти не могу правдати светском кризом, јер је криза захватила све земље. Можда је баш због тога, овај податак прошао прилично незапажено у медијима, који су под великим утицајем власти. Реч је о паду који је Србија доживела на Глобалној листи конкурентности. Треба написати неколико реченица о овој листи.

Институције које прописују методологију праћења конкурентности, уводе појам „Глобални индекс конкурентности" 2004. године и он је тада обухватао 9 компоненти, а 2007. године се проширује на 12 компоненти. Неке од тих компоненти су: институције, инфраструктура, макроекономска стабилност, здравствено и основно образовање, ефикасност тржишта роба и рада и тд. Јасно се види да индекс конкурентности заправо представља пресек стања економије једне земље, али и шире од тога, имајући у виду обухват области које се прате. Треба истаћи да је Србија 2008. године била на 85. позицији са просечном оценом 3,9, а 2009.године Србија је пала на 93. позицију са просечном оценом 3.8. Треба истаћи да су на листи 133 земље, а да се оцене крећу у распону од 1 до 7, и да је пад од 8 места заиста значајан! Овај извештај је веома мало коментарисан и заиста би било занимљиво чути да ли би се наша власт и овде по навици правдала светском кризом, иако је јасно да пад на листи нема никакве везе са светском кризом.

Међутим, мислим да нашим невољама овде није крај, јер процењујем да ће следећи извештај и наше назадовање на тој листи бити још већи. Покушаћу да предвидим како ће се Србија котирати на Глобалној листи конкурентности 2010. године, а на основу економских кратања у 2009. години. У оквиру компоненте макроекономска стабилност треба истаћи да постоји 5 индикатора, а да је један од њих инфлација. Инфлација ће у Србији у 2009. години највероватније бити 7,5% , а 2008. године инфлација је била 8,6%. То је благо побољшање и показатељ да је инфлација ипак стабилизована, али она је и даље највиша у региону. Важно је истаћи да у условима светске економске кризе, која је утицала на велики пад тражње за робама и услугама, већина земаља има знатно ниже инфлације од предвиђених. Имајући на уму да је листа заправо такмичење са другим земљама, наш веома благи напредак ће заправо представљати пад јер ће друге земље услед већ објашњеног утицаја светске кризе на овој листи имати много нижу инфлацију од наше.

Следећи индикатор у оквиру компоненте макроекономске стабилности је ниво јавног дуга и у овој области предвиђам значајан пад на листи, пре свега због нивоа спољне задужености Србије, односно због темпа његовог раста. Србија је 2008. године на листи била 65. и тада је ниво задужености био 26% бруто националног производа, а сада је ниво задужености достигао 32%. Подсетићу да је 2007.године Србија вратила све кредите ММФу, а да је у 2009. потписан споразум са ММФ којима се Србија задужује са 2,9 милијарди евра. Имајући у виду најављени кредит од Руске Федерације у износу од око 800 милиона долара, кредит Народне Републике Кине од око 200 милиона долара и низа кредита,који служе и за изградњу инфраструктуре, али и попуњавање буџетског дефицита, даљи пад на листи је неминован. Иако критеријуми из Мастрихта за чланство у Европској монетарној унији дефинишу максималан ниво задужености на нивоу 60%, за Србију би ниво већ од 40% био веома опасан и због слабости привреде, али и унутрашњег дуга који је у порасту због издавања трезорских записа и задуживања државе на домаћем тржишту капитала, обевезама према ПИО Фонду који се субвенционише са око 40%... Нажалост, Влада не размишља превише о томе како ће кредити бити враћени и не увиђа опасност од овог неконтролисаног задуживања и погубности дужничке кризе.

Истакао бих и једну позитивну ствар која је урађена, иако се бојим да ће она остати "мртво слово на папиру". Реч је о Закону о заштити конкуренције који је донет у јулу 2009. У оквиру компоненте Ефикасност тржишта роба, који анализира питање конкуренције, монопола, брзине оснивања фирми, царинских ограничења и још 10 индикатора, Србија има најнижу сопствену позицију и налази се као 112. на листи. Веома лоша позиција је и очекивана, јер је питање монопола један од кључних проблема наше привреде. Већина јавних предузећа је у монополском положају, постоји низ области (трговина, млекарска индустрија и друге) у којима постоје монополисти и доминатни актери на тржишту. Нови Закон о заштити конкуренције омогућава знатно већа овлашћења Комисији за заштиту конкуренције. Комисија је и до сада постојала у закону, али са знатно мањим овлашћењима, уз илустративан пример њене немоћи- за време њеног постојања није кажњен ниједан учесник за тржишту. Наравно да ће пре свега примена овог закона утицати на напредак Србије, али и само његово доношење са знатно квалитетнијим решењима ће омогућити напредак Србији у оквиру ове компоненте на којој је веома лоше позиционирана.

Јасно је да на обмањивању и маркетингу којима је власт веома склона не може да се гради реална политика и зато ћу истаћи предлоге које треба спровести како би се криза превладала и како би се по њеном завршетку кренуло путем развоја, а не игнорисала и користила у пропагандне сврхе. Неопходно је да креатори економске политике јасно дефинишу приоритете и области у којима Србија може да буде конкурентна и где су јој највећи потенцијали. Сматрам да су то три области-пољопривреда и на њу наслоњена прерађивачка индустрија, грађевинарство и енергетика.

1. Од пољопривреде живи велики број људи и она је једина остварила суфицит у спољној трговини,а производња здраве хране представља будућност, јер је све већа тражња за њом на светском тржишту.

2. Грађевинарство је веома значајна привредна грана, која може да упосли велики број људи (посебно висока градња), она упошљава и низ пратећих области. Посебно је важно да ту имамо проверене стручњаке и фирме, па би уложени новац највећим делом остајао у Србији, јер би на тендерима могле да побеђују домаће фирме са домаћим материјалима.

3. Трећа област којој треба придати велику пажњу је енегерика. Сведоци смо да битка за енергенте постаје глобално питање и једно је од најзначајних питања светске економије и политике. Србија је у овој области потписала стратешки уговор о изградњи великог гасовода Јужни ток и сигурно ће том реализацијом стећи енергетеку стабилност и могућност развоја низа привредних области засоване на гасу као енергенту.

Реална политика се гради на реалним проценама и предлозима, а не на маркетингу и игнорисању проблема.