Дарко Панић: МЕДИЈСКА ДЕМОКРАТСКА ФАЛИНКА

Не тако давни иступи појединих опозиционих политичких странака (политички перформанс СНС-а и саопштење ДСС-а са сличним, готово истим призвуком) по питању политичког једноумља у медијима Србије и "баражна ватра" испаљена по уређивачкој политици јавног сервиса ставили су у центар размишљања једну тему за чије постулате се мислило да су неупитни у постоктобарској Србији. Реч је о теми демократског медијског извештавања чији су постулати: објективно и непристрасно информисање, критичко и истраживачко новинарство и адекватна медијска заступљеност опозиционих странака и групација. Термин "групација" у овом контексту је од изузетног значаја. Под њим се подразумева активност НВО сектора чији је подтекст политички а присташство препознатљиво. Чак и летимичан поглед на кампању за последње парламентарне изборе казује да је, збирно узевши, медијска испраћеност данас водеће владајуће странке и њених НВО сателита била двоструко већа у поређењу са осталим опцијама.

Да бисмо одређени чин могли да назовемо изборним нужно је да имамо у понуди барем две програмски различите опције. Да би услови за наше опредељивање били названи демократским неопходно је да будемо обавештени о ставовима и деловању кључних политичких актера. Пошто је у политичком процесу савремених друштава на делу перманентна изборна кампања, демократска медијска политика захтева и трајну реализацију поменутих постулата. С обзиром на недовољну функционалну писменост, скрајнутост и занемарљивост радија као средства информисања као и коришћење интернета које је у нас, због материјалног статуса већине грађана, још увек привилегија (и чињенице да се интернет користи махом за забаву и евентуално преузимање културних садржаја), телевизија је инструмент од пресудног значаја за обликовање политичких опредељења грађана. Не подцењујући значај локалних телевизијских станица, ноторна је чињеница да телевизије са националном фреквенцијом имају највећу гледаност и највећи утицај. Анализирајући принципе објективности, критичности и адекватне заступљености ставова различитих од владајућих у домаћем телевизијском програмском садржају стиче се утисак да су медији у Србији све удаљенији од демократије. Принципи једног (опозиционог) времена престали су да буду водиље у другом (владајућем) времену.

Ако пажњу усмеримо на ударне информативне емисије већине националних комерцијалних телевизија приметићемо да се догађаји које не афримишу владајућу структуру или прећуткују или недовољно опширно с обзиром на значај помињу у другом делу вести (статут Војводине, раднички протести, покушај увођења царина на косовском административном прелазу, хапшење власника медија). Не постоји нити једна друштвено или политички проблематична тема која би била отворена по узору на најбоље традиције истраживачког новинарства. Као да је Србија земља у којој су сва круцијална државна и друштвена питања повољно решена те грађанству остаје да се бави темама, примерице, ко је шта коме рекао у различитим ријалити шоу програмима. Можда су "Велики Брат" или "Фарма" најбоље сведочанство медијског прихватања принципа аполитичности на нечију "топлу" препоруку. Када су у питању тзв. политичке ток-шоу емисије, следеће телевизијске куће немају садржај овога типа: ТВ Пинк, ТВ Фоx и ТВ Авала (од којих су прве две у врху гледаности), тако да се глас опозиције и продуктивна политичка расправа, ван скупштинских преноса, ретко и тешко може чути. Изузетак је ТВ Б92 са неколико релевантних емисија у поменутом смислу. Ипак, проблем који демократија има са овом кућом је чињеница да се њени водитељи чак и не труде да сакрију своју пристрасност и наклоност поједином учеснику расправе и његовим ставовима.

Ударна информативна емисија јавног сервиса готово и да се не разликује од својих комерцијалних пандана (изостанак критичног тона, забашуривање по власт нелагодних тема, активности опозиције у медијској сенци). Како на комерцијалним медијима тако и на РТС-у гостовање посленика власти у prime тиму је уобичајено а присуство представника опозиције тек изузетак. Ситуација је нешто боља у погледу емисија политичко - дебатног садржаја ("Упитник", "Око", "Да, можда, не") на јавном сервису. Ако је РТС у служби народа онда заједно са народом има обавезу да контролише поступке власти. Узимајући демократску праксу у обзир, обавеза је јавног сервиса да чак и форсира опозиционе странке јер позиција, обављањем државничких послова, иначе обезбеђује себи доминантан медијски простор.

Одсуство медијског притиска на власт на темама од најдубљег интереса грађана и јавности у директној је супротности са демократским принципима. Таквим поступањем медији чине "медвеђу услугу" грађанству. Данашња опозиција, пак, по евентуалном доласку на власт, може пожелети да узврати истом мером својим политичким противницима. Негативан медијски третман опозиције може постати преседан који неумитно води у зачарани круг реваншизма. Онемогућавање здраве политичке дебате и сучељавања мишљења, самим тим и политичке едукације, залог је трајног држања грађана далеко од политичког пунолетства.