Украјина пред изборима: почиње нова епоха?

Изборна кампања у Украјини је у финишу. 17. јануара биће одржани 5. по реду председнички избори након проглашења независности земље. На највиши положај претендује 18 кандидата. Међутим, социолози прогнозирају да ће се у другом кругу планираном за 7. фебруар, за председничку фотељу борити лидер Партије региона Виктор Јанукович и актуелни премијер Јулија Тимошенко. Њихова предност према осталим претендентима је превише велика. При томе, разлика између лидера од 10 до 13 одсто је у корист Јануковича. По мишљењу политиколога, председнички избори ће постати епитаф за наранџасту револуцију захваљујући којој је пре 5 година на власт у Украјини дошао актуелни председник Виктор Јушченко.

Избори ће бити од пресудне важности, јер ће у зависности од њих Украјина изабрати курс, наставак кретања ка евроатлантским интеграцијама или окретање ка Москви. У суштини који год кандидат да победи неће се разрешити дубока подељеност украјинског друштва. Украјина је нефункционална земља типа БиХ: источни и јужни део земље уз Црно море чине етнички Руси чији број се креће од званичних 22% до око 45% целокупног становништва који каже да му је матерњи језик руски и који жели да буде повезан са РФ, док крајњи запад Украјине чини унијатско становништво који патолошки мрзи све што има везе са Русијом (њих има 11% или 5 милиона).

 Главна америчка узданица на председничким изборима у Украјини више није Виктор Јушченко, него један други политичар - Арсениј Јацењук, који за сада, према неким предвиђањима са Запада, ужива подршку нешто више од 10 процената потенцијалних гласача и за чију кампању ће бити уложено много више средстава са Запада. Они очекују да га провуку у други круг и задрже свој утицај у Украјини, због тога што је данас Јулија Тимошенко више окренута ЕУ него САД. Притом је Тимошенко на време схватила да нема ништа од празних обећања Запада, jер Европи не треба још 50 милиона бедника за које би морала да даје паре.

На овим изборима ће преовладати економске теме, спољна политика ће бити у другом плану. Земља је изнурена бедом и неустројством, презадужена. Спада у категорију најсиромашнијих држава - национални доходак по глави становништва износи $1520, (Гватемала - 2400, Албанија - 2520). Украјинска економија почива на јефтином гасу, али је због политике Јушченка ту привилегију изгубила. Изградњом јужног и северног гасовода (тока), Украјина практично губи положај главне транзитне земље. На власт је дошла нова плејада лопова, корупционаша и некомпетентних експериментатора, који су младу републику увели у стање перманентне и неизлечиве кризе.

За Украјину нема места у међународној прерасподели рада. Ништа Украјина свету не може да извезе изузев угља, металургије, гастарбајтера и проститутки. Бродоградња, авиони, машинство, електроника, хемијска индустрија - све се то развијало код других, док је Украјина стагнирала и продавала своје совјетско наслеђе. Наука је уништена. Украјина нема више јефтине и квалификоване радне снаге: квалификована је потрошена, а јефтина је у Кини, Тајланду, Малезији. Украјина ће током следеће деценије преживети најоштрију кризу физичке инфраструктуре: транспорта, енергетике, технике, комуналних услуга. Да би се све то спасло потребна су колосална улагања.

Украјински избори за Русију нити су, нити могу да буду од маргиналне важности, истичу посматрачи, како због историјских околности које везују две државе, тако и због тренутног распореда моћи у свету, а посебно на Старом континенту. Спољнополитички приоритети председника Виктора Јушченка (улазак у НАТО и настојање да пут у Европску унију трасира рушењем мостова ка Русији) изазвали су многе недоумице међу становништвом. Али ни Москва није седела скрштених руку. Одлучно противљење чланству Украјине у НАТО, конкретно поткрепљено „грузијском лекцијом” (рат на Кавказу у августу 2008), отворено је истакло геостратешки интерес бивше совјетске матице и њен интерес за дешавања у дворишту првог комшије. Осим тога, премијер Јулија Тимошенко, која има подршку у Кијеву и централним областима Украјине, није подржала тежње Виктора Јушченко да убрзано уведе земљу у НАТО пакт. Ипак највећи сукоб на релацији председник-премијер настаје у време агресије Грузије на Јужну Осетију и Абхазију, када је Јушченко отворено и политички и испорукама оружја подржао агресију председника Грузије (и свога кума) Сакашвилија на проруске провинције, док је премијер Тимошенко била резервисана, због чега је оптужена од стране Јушченка за издају. За време владавине Јушченка, вршило се агресивно потискивање руског језика, оличено у укидању рускојезичних школа и забрани појединих рускојезичних медија, и континуираном притиску на Кијевску митрополију Руске Православне Цркве, која је упркос свему има највећи број црквених општина, и једина је призната од осталих помесних православних цркава.

Ситуацију додатно погоршаваjу проблеми украјинског „Нафтогаса“, које ће у скорије време бити крајње проблематично размрсити. Тај чвор може постати извор опасности од новог гасног рата. И управо је опасност од понављања гасне конфронтације између Украјине и Русије данас и основна брига осталих Европљана, што се види из изјава разних европских чиновника, чија забринутост не попушта. Бојазан осталих Европљана и није без основа, јер догађаји око украјинско-руских гасних односа попримају драматичне обрисе. Огромна буџетска рупа „Нафтогаса“ (а она по речима Виктора Јушченка износи око 33 милијарде гривни), сложености у вези са реструктуирањем како нових, тако и старих дугова, стални разговори о неопходности раскидања гасних уговора, закључених 19. јануара 2009. године – све то изазива немир у земљама Европске уније.

Логично је да Москва покушава осигурати какву-такву стабилност и предвидивост гасног транзита својим европским партнерима. Али ситуација се може драстично погоршати у периоду од 17. јануара (први круг избора) до 7. фебруара (други круг), када ће почети права борба између два основна претендента на председничку фотељу (претпоставља се – Јануковича и Тимошенко). У том периоду могу бити коришћене различите „антикризне“ стратегије Јушченковог штаба у циљу његовог опстајања на власти или недопуштања победе Јулије Тимошенко по сваку цену. Управо у том кратком периоду од стране председника Украјине може бити предузет покушај да се једнострано раскину гасни споразуми (а свако ко покуша да их брани биће проглашен „издајником националних интереса“), што ће довести до дестабилизације политичке ситуације у земљи и, могуће је, увођења директне председничке управе.

Без обзира на то што већина европских политичара не би желела такво заоштравање, у Европској унији постоји посебна група „јастребова“ (нарочито у земљама „младе Европе“), за које важи правило: „што горе, то боље“. Не треба заборавити ни на САД, за које дириговани хаос створен довођењем на власт наранџасте екипе представља дугорочну стратегију за осигурање доминације на постсовјетском простору.

Ипак, има и светлости усред таме. Познати српски научник Драган Петровић сматра да ће Русија, без обзира на коначан резултат председничких избора у Украјини, бити њихов највећи спољнополитички добитник, јер се очекује да ће нови председник бити или проруски Јанукович, или за руске интересе коректна Јулија Тимошенко. Најважније је за Москву да Јушченко силази са велике политичке сцене у Украјини, чиме почиње нова епоха у односима две земље.

Божидар Трпковић