Мина испод  “Јужног  тока“ 

Пише Драган Милосављевић

На просторима трусних балканских раскршћа започео је најављени “блиски сусрет опасне врсте“ америчког и руског енергетског  пројекта у снабдевања ЕУ гасом. Нови премијер  Бугарске Бојко Борисов добио је  од САД задатак да развргне априлски споразум претходне владе Сергеја Станишева са Москвом о изградњи деонице руског гасовода преко територије Бугарске.Званични процес „преиспитивања“  је већ започет. Диверзија против „Јужног тока“ је  одмакла и у Грчкој, где је на изборима, јесенас,  „пала“ влада, сапотписник споразума, који је предвидјао да један крак овог гасовода преко Солуна добаци руски  гас Италији.   

Нико у Србији, бар нер јавно, у таквом политичко стратешком  коштацу Вашингтона са Москвом, преко ледја балканских влада, а руководјен лошим искуствима америчке   политике око Косова и препоруке Конгреса да се изврши “ревизија Дејтона” , не истражује  какве су  коначне  намере САД у односу на  српске просторе. Поготово оне  куда  „Јужни ток“ треба да продје.

Пошто ће америчка империја свакако узвратити ударац руском медведу и на тлу Србије,   баш  у  том предстојећем  поглављу  веома  је загонетан  брутално најављен турски  повратак на Балкан  али и немачко роварање по Војводини. Турски  камбек  је недвосмислено наговештен недавном  посетом  председника Гула Београду,  а усвајањем статута Војводије север Србије ће бити лагано претваран у  поунијаћену хабзбуршку средњоевропску регију. 

Ради се на више разбоја у дезинтеграцији и манипулисању српским просторима. Оправдано се сумња да је притисак преговора у Бутмиру, о ревизији устава БИХ,  уствари отварање  пута за утапање Републике Српске у унитарну Босну, као  будућу интересну сферу Анкаре, иначе најважнијег америчког савезника у НАТО.

У медјувремену, председник Тадић  понудио  је бројне концесије Турској на  територији Србије,  углавном тамо где је видан  исламски, али и амерички интерес. Пре свега ту је понуда изградње “зелене магистрале” али и  подизање верске школе, медресе, крај Београда.

Исламски блок у предсобљу Европе, на  територији  преостале Србије, да  ли је то  “теорија завере” или нацрт  праксе. Рецимо, министар одбарне , домаћи,  по повратку из Турске,  изјављује (сиц) да смо са Турцима  у најбољим могућим односима .А Тусрка је прва признала Косово.

Као да  кључни члан владе дува у једра америчког  плана за Југоисточну Европу (СЕЦИ ), у  коме  се предвидја повратак турске интересне сфере (као регионале силе) на Балкан. На томе се  у Вашингтону ради већ више од десет година. Иначе, Турска је у позицији да одредјује крајњу судбину и руског и америчког пројекта гасовода јер морају проћи преко њене територије.

Проамеричка Албанија, Косово и унитарна  муслиманска Босна, коју намерава да створи дипломатска екипа на челу са Клинтоновом, уз подршку Турске, јак су адут да “Набуко” добије недостајући гас.од држава Алахових следбеника, од којих неке, попут Турске,   масовно насељавају  стари континент.

Да би преживела као велесила, Америка је спремна на усутпке овим земљама а на рачун својих  западних “ пријатеља” који муку муче са порастом броја муслимана, њихових  џамија све виших минарета у Европи. 

Како то увек бива када  је у питању борба за стратешку предност, средства се не бирају. Укључујући ту производњу  даљих  дестабилизација, нових сецесија  на тлу Европе, посебно Балкана, простора где се америчка политика комадања држава и испровоцираних ратова  током  протекле две деценије  показује као најуспешнија . Управо преко ових “ успеха”,  Клинтонова дипломатија се наметнула Обами. Лоша прогноза за Београд.  

Једно време одолевала је Грчка, као једна од гаранта изградњи “Јужног тока”. Све док нису ступили на сцену  “закукуљичени” анархисти који су до избора, уствари пада владе,   ломили кичму режиму у Атини.

Ко је  подметао пожаре и дестабилизовао Грчку? Ко, испостављајући камате за 300  милијарди долара грчког минуса, подсећа нову владу да би ваљало преиспитати одлуку да  се дозволи  преко грчке тероторије крак гасовода “Јужни ток” до Италије.

Испоставиће се, исувише касно, као и у случају Црвених бригада у Италији, да су  “револуционари”  пиромани  и  убице по трговима, нека варијанта грчких “навијача” у функцији закулисних операција ЦИЕ

Или, ако хоћете, можете их назвати  одлучним “отпором” пројекту проласка руског гаса преко Грчке до Апенина. Дакле, чињеница да је Атина одвано члан ЕУ, а да је грчко православље  прихватило услове Ватикана, промернило чак верски календар, нема много значаја. Србија, која се стално повија и додворава Вашингтону, може из грчког примера да извуче неке поуке. Ако је Тадићу  уопсте до њих стало.

У току је општа  офанзива застрашивања   на  простору бивше Источне Европе .Украјина опет нема пара yза гас предстоје нове рестрикције западној Европи. Некадашње  чланице Варсавског пакта, до грла  су задужене, (Румунија у Бугарска су у финасијском дужничком колапсу) ,   само ове године треба на име камате да плате 4оо милијарди долара.

Добро обавештени “Ле монде дипломатиqуе”, часопис који би се у глобалистичкој бујици медија могао издвојити као редак  критички окренут темама неоколонијалне политике САД,  упозоравао је још пре годину дана, у светлу својих сазнања, да ће Вашингтон, ако не буде бољих опција,  радити на дестабилизацији влада у Софији, Атини али и Београду.

Циљ је инсталирање нових проамеричких марионетских гарнитура.  Бурни раст СНС, бивших  Шешељевих радикала, изјава заменика Томе Николића, Александра Вућића, дата у посети Америци, да је српска будућност Америка, најава посете Томе Николића САД, неоспорни су сигнали притиска на Тадића и његову коалицију да размишља о преусмеравању са руске  “Каљинке”  на  “Набуко” Вашингтона.  

Ако се ова упозорења ставе под лупу, онда  обриси свих политичких збивања, од  прошлогодишњег изнудјеног изборног ултиматума Тадића, са примесама пуча, преко   необјашњивог цепања радикала, који практично нису реаговали на изборно насиље у прављењу коалиције, а за које се веровало да су брана сецесионизму, добија свој реални оквир. А то је рушење по сваку цену “Јужног тока” кога је у виду штафетне палице Коштуница предао Тадићу.

Био је то, показало се, адут који је, далеко пре него сарадња са Хагом, натерао запад да подигне шенгенски гвоздени зид према Србији и дозволи могућност Београду да аплицира за учлањење у ЕУ.

Али шта ће се даље догадјати са српском  “проевропском политком” ако Америка  уништи њен једини здрави адут, руски гасовод? После усвајања Статута Војводине, којим је покрајина добила темеље за будућу државу, јасно је да се успешно ради на даљем комадању и слабљењу геостратешки најважније земље Балкана. Србије  Све то неодољиво подсећа на сеансе, слицне јаје јајету, које се редјају на тлу југоистока Европе још од Берлинског конгреса..

Деструкција, спинована споља, одвија се и у парламенту.Треба ово највише представничко тело, губитком угледа, избрисати са списка оних који усмеравају српску суверену вољу.  Тај кокошарник, намеће се утисак,  просто вапи за додатном етапом џавног удара, одрадјеног 5. октобра.

Уосталом, амандман лидера ЛДП, прихваћен у парламенту, који предвидја робију од 2 до л2 година  за  изазиваче нереда на политичким скуповима, а те нереде увек могу обезбедити убачени провокатори, па реизбор судија, који имају  партијски педигре ДС, сигнал  су истовременог пораста и панике  и бахатости режима.

Да ли, ипак,  САД, чији деструктивни притисак на марионетску владу расте да се ова одрекне одбране било кавог српског националног интереса, а то су границе и стратешка важност енергетске раскрснице, заборављају да буре гаса ништа мање није опасно од бурета барута?

Или баш намерно крешу варницу, мада су се односи моћи у свету,  како економске тако  и војне, значајно на кантару померили на њихову штету. Све упућује  да  је у питању политика зазивања нових ратова, у којима су, бар до сада,  САД  редовно профитирале  и продужавале век свог модела капитализма. Те концепције су на издисају, што показује не само економска криза, већ и крах конференције у Копенхагену, где је Кина, највећи емерички поверилац, “дрско“ одбила све уцене око наметања трговине квотама око “права”   загадјивања планете.

Изгледа да промене односа снага једино не виде у српској политичкој елити, која је за уложених пишљивих 75 милиона долара  у “ружичасту револуцију” , којом је дошла на власт, постала  вечити дужник Вашингтона. А са њом цео народ. На ту тему Грци се са преко 300 милијарди долара  неотплативог дуга, углавном ММФ И Светској банци, увелико питају где су забасали следећи безпоговорно ЕУ и САД.