ХРВАТСКА  -  АВЕТИ  ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ

Божо Бјелак

Када то не би било испод части, требало би написати отворено и опроштајно писмо С. Месићу, писмо које би обухватило сва злодјела те индивидуе и припадника људског рода.  Шта се то догађа са хрватским народом да кроз цијелу историју изњедрава индивидуе (за разлику од личности, индивидуа је обиљежена именом и презименом, годином рођења, мјестом рођења и бројем личне карте), које не само да оцрне тај народ, већ у времену и простору оставе иза себе простаклук, патолошку мржњу, а тако ми Бога, крв и сузе. Иако поштујем десет Божјих заповијести, нека ми Бог опрости, увијек сам се надао да ће постојање таквих индивидуа на неки начин бити краће. Напротив, и  свима нама у инат, они опстоје дуго, а што је најгоре, владају дуго.

Познато је да је у историји било безброј примјера да су и такве индивидуе, макар на крају живота и владавине, искајавале своје грехове. Овај о коме је ријеч, чекајући свога наследника,  све је осиони и безобзирнији. Да би до краја показао колико мрзи српски народ, који је много допринио култури, цивилизацији и слободи управо тој његовој лијепој и плавој, као и државу Србију у суседству, повлачи потез за који зна да ће тај народ и да ће ту државу највише понизити и увриједити. Одлази на вјековну територију тог народа и поручује: „Сарађиваћемо са државом Косово“. Успут доноси помиловања за убице Срба у Хрватској и на Космету. Хвали се како је замољен да ту „државничку“ посјету, предвиђену на сами православни Божић, „због тематских разлога“, помјери за један дан. Ако је тачно да га је неко из Србије замолио да датум посјете помјери, онда тога који га је замолио требало би кривично гонити.

Тај шеф, те и такве државе Хрвата, за десет година владавине, као и за вријеме владавине над цијелом Југославијом,  подржао је све што је мрачно у Хрвата, као што је усташка странка која и у овим временима легално дјелује.  Та странка, по своме програму је чисто нацистичка странка. Ослања се на најмрачније идеје које су се појавиле у 20 вијеку.

Умјесто писма, С. Месићу поклањам за одлазак у мировину, уз шиптарско одликовање, писмо др Гризогоноа, упућено др Алојзу Степинцу, 08. фебруара 1942. године (оригинал писам се чува у  једном музеју). Писмо је и прилог за противтужбу Србије  МСП у Хагу:

„Пишем вам као човјек човјеку, као хришћанин хришћанину. Накањујем се мјесецима на то, чекајући хоће ли престати ужасне вијести из Хрватске, како бих могао сабрати се и мирније писати. Пуних десет мјесеци кољу се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби и уништавају се милијаре њиховог иметка, а црвенило стида и гњева облијева лице сваког поштеног Хрвата.

Покољ Срба почео је од првих дана јадне НЕЗАВИСНЕ  ДРЖАВЕ  ХРВАТСКЕ. Госпић, Глина, Гудовац, Босанска крајина и др. и траје без прекидања до ових дана. Није страхота у самом убијању свега од реда: стараца, жена и дјеце, но у убијању и страховитом дивљачком мучењу. Те невине Србе су набијали на колац, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали их у кућама и црквама, полијевали их кључалом водом и тада полијевано месо дерали и солили, копало им живима очи, резали уши, нос, језик, свећеницима резали ножем браду скупа са кожом и месом, осијецали им споловило и затицали у устима, везивали их острага за камионе и онда са њима јурили, пребијали су људима ноге и руке, забијали им у главу ексере, голим ексерима закуцавали их  за под  кроз слијепо око, бацали их живе у бунареи провалије, разбијали им гвозденим ћускијама главе, дјесцу су бацали у врелу воду и ватру, у кречане,растрзали за ноге,разбијали им главе од зидове,пребијали кичме о камењеи кладе и још друга многа ужасна мучења извршавали, каква нормални људи ни замислити не могу.

Хиљаде и хиљаде српских љешева носила је сава и Дунав, као и притоке ових ријека. Било је љешева са натписима: ПРАВАЦ БЕОГРАД, ПУТУЈТЕ КРАЉУ  ПЕТРУ. У једном чамцу, који је ухваћен на Сави, била је хрпа дјечјих глава са једном женском, може бити глава мајке те дјеце, са натписом: МЕСО  ЗА  ЈОВАНОВУ  ПИЈАЦУ  БЕОГРАД. Страховити случај Милеве Божиновић из Табанџе, из које је на ноиж извађено дијете, па грозни случај нађених печених глава. У Босни нађене су посуде пуне српске крви, па случај присиљавања Срба да пију врућу крв своје поклане браће. Силоване су небројане жене, дјевојке и дјевојчице, матере пред кћерима, кћери пред матерама, а гомиле дјевојака, жена и дјевојчица одвођено је у логоре усташа за блуднице.Чак су силовања вршена у олтарима, православних цркава. У котару петрињском натјеран је син да силује рођену мајку. Покољ 3000 Срба у глинској православној црквии, убијање на стотине Срба у олтару цркве у Кладуши, све гвозденим чекићима у главу, стоји без примјера у повијести.Ужас ових недјела запрепастио је и Њемце и Италијане. Они су фотографисали огроман број случајева ових покоља. И сријемски Њемци презиру нас ради тога и поступају са Србима човјечно. Талијани су фотографисали посуде са 3.500 српских очију, те једног Хрвата окићеног са огрлицом од нанизаних српских очију и једног који је дошао у Дубровникопасан са два реда српских језика. 

Страхоте логора у којима су побијене хиљаде Срба или су пуштени да помру од злостављања глади и зиме, ужасни су. Њемци проповиједају о једном логору у Лици, у којем је било хиљаде Срба, али када су дошли тамо, нашли су га празног, натопљеног крвљу и крвавим крпама, рубља и одјеће. Ту је, кажу, изгубио главу ЈЕДАН  СРПСКИ  ВЛАДИОКА. У Јасеновачком логору и данас се муче и пропадају на хиљаде Срба, који су тамо по страшној зими смјештени у подеране циганске бараке, без довољно сламе и покривача, а добијају за храну дневно по два кромпира.

У повјести Европе није било оваквих случајева. Мора се поћи у Азију у доба Темерлана или Џингискана па да се наиђе на сличне случајеве. Ништа нас више не може потпуно опрати. Никоме на Балкану више нећемо споменути нашу хиљадугодишњу културу.

Зашто ја ово пишем Вама, када нијесте политичка личнпост. Ево зашто. У свим овим беспримјерним дивљачким злочинствима, који су више него безбожни, судјеловала је и наша католиучка црква на два начина: велики број свештеника, клерика, фратара и организоване католичке младежи, судјеловало је у овоме активно. Догодила се страхота да су католички свештеници постали  логорници и таборници усташки, па су као такви наређивали и одобравали та страшна мучења  и клања хришћанског свијета.. Чак је један католички свјештеник заклао православног свјештеника.. Они то нијесу смјели учинити без дозволе својих бискупа, а ако су то учинили онда су морали изгубити службу и доћи пред суд. Будући да се то није догодило, значи да су бискупи дали своје дозволе. Друго: католичка црква употријебила је све ово да покатиличи све преживјеле Србе и, док се земља још пуши од крви невиних мученика док су јесцаји још раздирали груди  преживљелих несрећника, свешетеницим фратри, часне сестре, носили су у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу. Сав је Сријем преплављен лецима бискупа Акшамовића, тисканим у његовој тискарници у Ђакову. У лецима се позивају Срби да спасу животе и иметке прелажењем у католичку вјеру.

 И наша црква као да је хтејела показати да зна убијати душе, као усташка власт тијело.

А на католичку цркву пала је још једна већа сумња зато што су истовремено срушене многобројне православне цркве, друге обраћене у католичке, отети сви православни самостани, развучена сва имовина и упропашћена велика повјесна драгоцјеност, па чак није остављена на миру Патријашка црква у Сремским Карловцима. Сва ова насиља на савјести и душе нанијела су још већу срамоту хрватском имену. Иако се ми Хрвати нећемо моћи никако са овим опрати од срамоте, коју нам навукоше усташки злочини, ипак можемо своју одговорност смањити пред свијетоми својом савјешћу ако дигнемо свој глас против свега горе наведеног.

Последњи је члас да то учинимо. Послије свију великих злочинстава у повјести човјечанства долазиле су велике казне. Шта ће бити, ако се добије утисак да се од усташког злочинства нијесмо баш сасвим дистанцирали. У првбом реду, дужна је црква да дигне свој глас, прије свега жто је црква Исуса Христа, а послије тога што је она моћна. У Њемачкој су велики католички бискупи имали смјелости да дижу свој глас у корист прогнаних Жидова, а код нас још ниједан бискуп није дигао свој глас за невине Србе, хришћане, који су страшније прогањани него Жидовиу. И зато ће на главу католичке цркве пасти највећа одговорност за казну Божју и људску за овај страшни неописиви гријех.

Написао сам Вам ово писмо да спасем своју душу, а Вама оставља да тражите и  нађете пута за спасење своје душе.

Један од оних који је прво човјек и хришћанин, па онда добар Хрват.

У Земуну, 8. фебруара 1942. године.                                 Др   ГРИЗОГОНО, с.р.