Недавно сам имао прилику да слушам предавање које је одржао Небојша Катић, на Институту за европске студије у Београду. Том приликом је говорио о економској кризи, идеолошким једностраностима и научним грешкама неолиберала, услед вере у свемоћ математичког предвиђања и њиховом игнорисању чињенице да је много шта у друштву немогуће квантификовати и предвидети. Исто тако, да вероватноћа не може да се „савлада” и да увек постоји фактор неизвесности. “Неизвесност се не може израчунати” рекао је Катић.
Међу присутнима, на овој отвореној и изузетно квалитетној трибини, били су неки угледни економисти, те се повела и код нас ретко квалитетна полемика како о теоријским тако и о практичним консеквенцама економске кризе. Овом приликом се захваљујемо господину Небојши Катићу на инспиративном предавању о ћорсокаку неолибералне догматике која још влада умовима српске елите, али и учесницима у расправи, попут господина Часлава Оцића.
Незапосленост, наш горући проблем, рак рана нашег привредног живота, као тема поменута је у неколико речи. Наиме, Катић је скренуо пажњу на следеће: „Ви сте овде (у Србији) навикли да разликујете само две категорије лица према њиховој запослености. Говорите о запосленим и незапосленим лицима, пошто је ранији систем инсистирао на пуној запослености. Међутим, у свету, поред тих категорија, говори се и о „незапосленим лицима која нису на евиденцији”.
Према МОР (Међународна организација рада), и онај ко, на пример, у времену када га прате на „бироу” изведе у шетњу пса неког бизнисмена, па за то прими накнаду, новчану или неку другу, рачунаће се као запослен. Без обзира што такав човек није дужи период био у радном односу, нити је оствари какав други приход, он се по методологији МОР води као запослен.
Код нас се у терминологији и даље осећа наслеђе система који је тежио пуној запослености, па макар само фиктивној и „статистичкој”. Кад се на то накалеми и политички маркетинг владајуће олигархије која жели да прикаже било какав пад броја незапослених, онда је јасно да се ради тога примењују разни статистички марифетлуци. Зато се овде калкулише и број незапослених статистички смањује за добар проценат, у складу са методологијом МОР-а. Број запослених у Србији је свакако мали, али је број стварно незапослених драстично већи него што се приказује. Овдашња служба за запошпљавање број евидентираних стално умањује, по основу сопствене процене њихове неактивности у тражњу посла.
Овде се калкулише и број незапослених статистички се смањује за добар проценат, у складу са методологијом МОР-а.
Отуд није чудо да Национална служба за запошљавање приказује како у условима кризе број незапослених Срба не расте алармантно. Од 730 000 незапослених, статистички је једва 13.000 нових. Још се у својим извештајима Национална служба за запопшљавање приказује милостивом, јер тек нешто више од половине незапослених „активно траже посао”, а остале Национална служба за запошљавање, изгледа, не жури да скине са списка.
Статистички незапослених је највише у Новом Пазару. Тамо су се радници, поставши „техолошки вишак”, самоспаљивали, знајући да после педесете године имају изгледа да се опет запосле једнако као и да добију лутријску премију. У суседној Рашкој су били примери самосакаћења радника на други начин. Незапосленост је као друштвена пошаст много опаснија и тежа од других аномија и аномалија, нарочито што је мање „видљива” од криминала, наркоманије и алкохолизма.
У Војводини је одавно више од 200 000 незапослених, и за то није одговорна криза, већ трапава транзиција, која редовно увећава број незапослених у предузећима која су продата. Ако нове газде не отпусте велики број радника, они предузеће затворе. Уколико се отвори нова гринфилд фабрика, она запосли раднике из неке пропале социјалистичке конфекције који раде упола цене у односу на старог „социјалистичког газду”.
Ако нове газде не отпусте велики број радника, они предузеће затворе. Уколико се отвори нова гринфилд фабрика, она запосли раднике из неке пропале социјалистичке конфекције који раде упола цене у односу на старог „социјалистичког газду”.
Партија пензионера је у Влади и ни мало се не буни због чињенице да је с ММФ-ом договорено да се изврши неповољна реформа пензијског система. Пензије ће се, према тој реформи, делити само из оних средстава која буду прикупљена на име уплата у фонд ПИО које изврше запослени. Што значи: да је укупна сума новца, коју сте као обвезник ПИО осигурања уплаћивали годинама, готово сасвим или сасвим нестала.
Шта нам је то требало? Транзиција? Обећавали су нам да је то пут напретка и просперитета, наравно кад се прође транзицијско „чистилиште”. Кад одједном, сазнамо да су у новој Влади из 2008. године „сви помало социјалисти”, па и да је Демократска странка у ствари социјалистичка партија. Но, није ово чудо. Па није ли управо министар који се највише залаже да Србија уђе у НАТО-пакт, највише лобирао да СПС уђе у коалициону владу са ДС-ом.
Пре десет година су се такви згражавали над сиротињским казанима. Тада су говорили: „Сиротињске кухиње су доказ погубне политике Слободана Милошевића. У нормалним државама таквих установа нема“. Међутим, данас нема ни ратова, ни санкција, страна улагања су ту, до јуче су кредити пљуштали са свих страна, држава кредитира чак и куповину италијанских возила, а народу као „поклон” сиротињске кухиње!
Партија пензионера је у Влади и ни мало се не буни због чињенице да је с ММФ-ом договорено да се изврши неповољна реформа пензијског система. Пензије ће се, према тој реформи, делити само из оних средстава која буду прикупљена на име уплата у фонд ПИО које изврше запослени. Што значи: да је укупна сума новца, коју сте као обвезник ПИО осигурања уплаћивали годинама, готово сасвим или сасвим нестала.
Обећавали су 200.000 нових радних места. На крају ће се десити само пораст незапослених за такву цифру. Како неко може активно да тражи посао тамо где понуде за послом нема? Обећали су социјално одговорну владу. Како нека влада може да буде социјално одговорна кад јој се социјално угрожени радници самосакате или самоспаљују? Њима бели шенген треба само да би возом дошли до „Европе” и за ситне паре радили на црно, пар месеци, као конобари и чистачи улица.
Најгоре је бити незапослен. Ако сте радник, незапосленошћу губите право да будете пролетер. Кад нисте пролетер, не можете ни да штрајкујете, ни да се самоорганизујете. Незапослени нису ни оргнизовани, нити имају синдикат. Вреди само да седите кући и да, док вам не исеку струју и не искључе кабловску, гледате Б92,чији економско-пропагандни програм тражи донаторе за сиротињске казане. Кад вас искључе, онда остајете сами са својом маштом и својим црним мислима, у реалности транзиционе беде… и са правом да користите благодети „белог шенгена”, то јест, ако сте на време чиповали пасош и личну карту.
Незапослени човек је само сенка своје социјалне личности.
Но, није тачно да није могуће наћи добро плаћен посао у некој страној земљи. При томе, „агенција за посредовање” нуди у пакету и путовање на егзотичне локације, учење страног језика и динамичне услове рада. За Србе се отварају нова радна места и перспективне каријере у Кандахару или Багдаду. Улазак у НАТО структуре се у нашој Влади схвата као начин решавања незапослености младих и здравих људи. Оних који би, као незапослени, могли да ко-зна-због-чега незадовољни, протествују и праве проблеме у идили проевропске Србије. Вратили се из прљавих ратова са шаком америчких крвавих долара или у мртвачким сандуцима - они у оба случаја неће бити на евиденцији незапослених.
___
Напомена: Реч „бујрум” је турцизам, који значи: изволите, добро дошли, дођите, уђите, приступите
