МОРАЛНЕ ЗАМКЕ „ТЕХНИЧКЕ ПРОТИВТУЖБЕ“ Наког вишегодишњег натезања и несувислих претњи, уследила је српка противтужба против Хрватске због геноцида над Србима у Хрватској, у спору који је Хрватска покренула против Србије. Тужбом је Хрватска тражила да МСП утврди да је Србија током 90-тих спроводила геноцид на територији Хрватске и то како против Хрвата тако и против Срба (како се то наводи у тужби сачињеној од стране америчког адвоката).
Оно што је још гласније од саме противтужбе и навода у противтужби јесу гласови извињења, одрицања и најаве да би иста како је поднета могла бити повучена, јер је реч о тзв. техничкој противтужби како истичу наши представници.
У таквим условима умесно је запитати се због чега је тужба уопште поднета. Шта је сврха противтужбе? Да ли је тужба поднета како би се само указало на геноцид, или доказао геноцид над Србима у Хрваткој, или је противтужба можда поднета како би се омогућило Хрватској да што лакше одустане од своје тужбе. Одговор на прва два питања био би негативан, док се одговор на последње питање чини вероватнијим.
Србија са правом заслужује епитет сталне странке у споровима пред МСП. У последњих 20 година, Србија је била странка у више спорова који су се водила МСП-ом, док је у поступку саветодавног мишљења заинтересована страна која активно учествује у поступку прибављања мишљења. Влада СРЈ је још 18. фебруара 1994. године поднела захтев МСП, за покретање поступка против 16 држава чланица због Одлуке Савета НАТО донешене у форми ултиматума да изврши ваздушне ударе против војних постројења на подручју Сарајева (Реч је о ултиматуму којим је НАТО поставио босанским Србима да повуку сво тешко наоружање на 20 км. од Сарајева. Ултиматум је уследио након масакра на пијаци Маркале у Сарајеву). Правни основ захтева СРЈ био је утврђење да су државе чланице НАТО повредиле одредбу члана 2. став 4. и члана 53. став 1. Повеље ОУН, претећи да ће употребити силу без овлашћења Савета безбедности и у форми ултиматума, као и захтев да се обавежу тужене државе да се уздрже од акта претње или употребе силе. Такође, на основу члана 41 (1) Статута МСП, поднет је захтев за издавање привремених мера – забране употребе силе и извођења ваздушних удара као и уздржавање држава чланица НАТО од претње или употребе силе или било кога другог акта противног одредбама члана 2 (4) и члана 53 (1) Повеље ОУН. Наведени спор није ни започет јер тужене државе нису дале сагласност на надлежност МСП. Током 1999.године, поднете су тужбе против земаља чланица НАТО, због агресије на Србију, са оптужбом за геноцид и са захтевом за издавање привремених мера. Спор је окончан одбијањем захтева СРЈ. Након 2000. године уследило је вишегодишње парничење са Босном и Херцеговином по тужби за геноцид, подношење противтужбе Србије због геноцида над српским народом у Босни, па повлачење противтужбе, потом тужба Хрватске против Србије, па саветодавно мишљење у коме учествује врло активно и Хрватска (наравно на супротној страни), па противтужба Србије против Хрватске. Не треба пренебрегнути са ума и чињеницу да је Влада Србије (под председништвом В. Коштунице) најављивала подношење тужбе против појединих земаља које су признале независност Косова, чак је својевремено формирана и Комисија за припрему тужби. Данас се може рећи да је подношење тужбе против земаља које су признале независност Косова, иако најделотворније правно средство, иако још увек расположиво, у политичком смислу закаснела.
Овако олако приступањеМСП-у, није било без одјека и у МСП-у. Зато ваља подсетити да је у спору Југославија v. Белгија, имајући у виду да је СРЈ тек 26. априла 1999. године, депоновала код Генералног секретара УН, изјаву и признању обавезне надлежности МСП (дакле непосредно пре подношења тужбе), од тужене државе, али и од стране једног броја судија то окарактерисано као «поступање противно коректног вршења правде», те да чињеница да је акт о прихватању обавезне надлежности МСП поднет само неколико дана пре подношења захтева за покретање поступка, није акт «извршен у доброј вери и да је супротан самом концепту прихватања обавезне надлежности суда о опционој клаузули из Статута», те да «случај није покренут bona fide».
Све наведено указује да карактер сталног парничара, тешко да доприноси угледу једне земље, чланице Статута МСП-а. Противтужба која се подноси, са намером да се иста што пре повуче, у том смислу представља врхунац непромишљености. Зато је са друге стране дочекана са видним олакшањем.
Међутим, ваља указати на посебно важну чињеницу.
Према наводима Министра иностраних послова, прилог противтужби представљаће и геноцид над Србима у току Другог светског рата на територији НДХ. Није непознато да се у судским поступцима пред МСП-ом, у прилог тужбеним наводима , приступа указивању на историјске чињенице. И хашки трибунал радо користи тзв. историјски контекст злочина који су предмет оптужбе. То је присутно у првој пресуди Хашког трибунала у предмету Душан Тадић у предметима Момчило Крајишник, Станислав Галић, Зејнил Делалић. Треба указати да је хашки трибунал ангажовао и стручњаке који би се бавили историјским контекством рата у бившој СФРЈ. Одри Бадинг је у том циљу сачинила студију „Српски интелектуалци и национално питање“ (у коме централно место заузима Начертаније Илије Гарашанина), док је један од омиљених вештака хашког трибунала Џејмс Гау, експерт за сва питања на Балкану од 1389.године.
Међутим, позабавимо се вредносним аспектом те несрећне противтужбе.
Неспорно је да велика страдања на исти начин као и велике победе једног народа постају саставни део националног идентитета и вредност сама по себи. Примера је много. Аламо 1836, Геноцид над Јерменима 1915-1917, Хирошима и Нагасаки 1945, Варшавски устанак.
Роберт Купер иде корак даље и указује да такви догађаји представљају „дефинишуће тренутке“. Истиче да у таквим тренуцима нација можда живи свој национални мит, или чак ствара нови. Из тог новог идентитета проистиче национални интерес. И српски народ има своје дефинишуће тренутке као што су то Косовски бој 1389, Први српски устанак, Албанска голгота, Краљево и Крагујевац 1941, Мачва 1915, Новосадска рација, Јасеновац, Косово 1999. Из таквих догађаја и историјских искустава, озбиљни народи извлаче важне закључке, а сећања на догађај представљају не само основе за утемељење националног достојанства, већ и смернице за дефинисање и остваривање геополитичких циљева. Такви догађаји су најбоља прилика да се смрт и страдање ставе у функцију живота. Реч је о догађајима и искуствима којима се даје смисао који неће бити сећање зарад сећања, већ сећање од кога се живи. А то је једино оно сећање које историјско искуство и претрпљена бол претвара у колективну и појединачну свест и савест. То је најбољи знак да велика страдања и велике победе, не само да неће бити заборављена, већ да ће бити заувек живи источници нове државне идеје, путокази будуће среће, или гаранти продужене несреће. Тако сећање и прихватање „дефинишућих тренутака“ представља „прожимање инстикта“, које ће заувек бити уткане у национални идентитет, а нацији омогућити да избегне све амбисе и провалије.
То нам даје прилику да поставимо питање ко даје право техничарима противтужиоцима да се поигравају са стотинама хиљада жртава, са том непрегледном патњом и страдањем које као да још увек није завршено. Зашто се Јасеновац, Пребиловци, дечији логор у Јастребарском или Глинска црква своде на „беспућа повијесне збиље“? Да ли је икада пало на памет Јеврејима да тргују холокаустом, и да Јад Вашем претворе у место вештачења, или Русима да милионе побијених претворе у парничну статистику, у баналном покушају доказивања неспорног. Зашто се такви аргументи багателишу поистовећујући их са смешним тврдњама из хрватске тужбе. Да ли је намера да се оствари циљ „ Равноправни по тужби, равноправни у геноциду“?. Уз све то, колики су домети те противтужбе, и да ли се уопште може очекивати позитиван исход, уколико исход у виду пресуде уопште неко очекује.
На крају, херојима противтужбе, треба изнова указати на потребу наставка поступка по тужби, као и на вапијућу могућност да се поднесе тужба против Хрватске, због нарушавања територијалног интегритета Србије и признања Косова.
О томе колике су шансе за успех противтужбе, неком другом приликом!
