Друштво: Предраг Анђелић “Транзицијом” у дужничко ропство Постављено 21.01.2010
Тема:
“Транзицијом” у дужничко ропство
''Благословиће те Господ Бог твој, као што ти је казао, те ћеш давати у зајам многим народима, а ни од кога нећеш узимати у зајам, и владаћеш многим народима, а они тобом неће владати.''
5. Књига Мојсијева 5,6.
Свако мало, у медијима се огласе аналитичари коментаришући актуелну светску економску кризу без преседана, од милоште у Србији названу СЕКА. Оно што је заједнички именитељ за већину њих је што оперишу терминологијом коју као да управо и позајмљују једни од других, те нетачна анализа узрока настанка кризе. Када се говори о узроцима кризе, као основни виновник наводи се погрешан (''неолиберални'') економски концепт. На питање упућено једноме од критичара неолиберализма (кога аутор ових редова доживљава попут неког од ТВ проповедника протестантског усмерења – као продавца магле) да у најкраћем дефинише тај концепт, одговор је гласио: ''То је када богати постају још богатији, а сиромашни још сиромашнији''. Где је проблем у томе ако се то дешава у ''либералном'' економском окружењу, у којем је свако ''ковач сопствене среће'' са једнаким могућностима за успех или неуспех? Либерални капитализам, међутим, одавно више нигде не постоји, па не постоји ни његов нео-облик. Једнакост на старту и равноправна тржишна утакмица су реликти давне (и краткотрајне) капиталистичке прошлости. Спорт је, заправо, израз филозофије либералног капитализма (''нека победи бољи''). Капитализам у агонији данас, није нео-либерални него монополистички – мултинационалних корпорација, које, одређујући у освојеним земљама економску политику преко својих агената од утицаја, засењују простоту економским теоријама о предузетништву у условима слободне трговине у корист јачег.(1) Што би народ рекао ''да се Власи не досете''.
Наставак приче о генези кризе се по правилу везује за такозвани ''златни новчани стандард'' који је од стране САД под Никсоновом администрацијом напуштен 1971. године, што је отворило пандорину кутију бесомучног штампања долара, који више није имао покрића у златним резервама. На страну то што је аутор ових редова уверен да ниједна валута на планети није имуна од доштампавања исте према потреби; размислимо мало о појму ''новчаног покрића''. Новац, па тако ни долар, не служи за размену у трговању (само) златом, него свим робама и услугама. Тако, по теорији, новчана маса прати раст производње. Злато, као мера вредности, је заиста чудан историјски феномен, и пре би га ваљало посматрати у светлу најдревнијег псеудорелигијског култа у историји, тзв. соларног а заправо луциферијанског култа, односно обожавања сунца (сунце се, наиме, у езотеријским доктринама везује за метал злато), него што (осим ограничене употребе у индустрији) има неку практичну употребну вредност. Није проблем у томе што је америчка валута од 1971. (а неки тврде да се то заправо догодило још током шездесетих година) напустила ''златни'' стандард. Највећи (и нерешиви) проблем америчке економије је што раст новчане масе није пратио одговарајући раст производње конкретних добара. Напротив, САД су по неким ауторима практично деиндустријализовано друштво, у којем се, осим у домену високе технологије и остатака аутомобилске индустрије на издисају, заправо ништа не производи. Тако су САД, од некада највећег светског произвођача и најразвијеније индустријске земље те највећег светског извозника, постали највећи светски увозник.
Како се рационално може објаснити да је америчка елита превидела трендове и довела сопствену привреду (а са њом и народ) у практично нерешив проблем? Знам да неки потежу аргумент грамзивости, слепе и неутаживе похлепе, док други иду чак и даље, говорећи ''камо среће да светом управља нека (рационална) сила, организација попут масона...'' чинећи им се да се капитализам потпуно ''откачио'' од стварности те да и себе као паразита човечанства, и човечанство само, убрзано води у суноврат. Међутим, према девизи тридесет и трећег степена масонерије Ordo ab chao – ред из хаоса, потребно је најпре произвести планетарни неред да би силе које га стварају понудиле нови светски поредак као спасоносно решење.(2) Тада су највећи изгледи да се обистине пророчке речи Достојевског у Карамазовима, као слика наступајућег времена – ''Бићемо ти робови, само нас нахрани''. Дакле, да ли су (приватна!) Банка федералних резерви као емитер долара и америчка влада несвесни последица, последњих деценија убацили незамисливе суме новца у оптицај? Да ли је могуће да су заказала сва регулаторна тела? Да ли је могуће да нико није приметио да профит на хартијама од вредности хипотекарног тржишта не долази од дивиденде него од пораста вредности тих папира на берзи, условљених потражњом, те да ће доћи до засићености тражње, а ''деривати'' се урушити као кула од карата? Да ли су ''креатори'' долара и евра једни исти наднационални кругови? Да ли је евро створен као ''златни падобран'' за пост-доларско време? Ако је одговор на сва ова и многа друга питања која би се могла поставити јасан и просечно упућеном, тада је још јасније да криза није настала случајно, него да је брижљиво и дуго припремана и да она заправо – тек предстоји. Из овога произилази још један значајан увид којег многи аналитичари изгледа нису свесни, а то је да владе суверених држава и нација већ одавно суштински не воде ни националне ни међународну политику. Стога је само формално тачно да су Савезну Републику Југославију бомбардовале САД, Велика Британија, Немачка... и остале земље до броја деветнаест. Фамозни ''национални интерес'' дотичних држава, па и САД, само је еуфемизам за стварни и себични интерес врхунских кругова светске олигархије која је анационална. Привредни крах у којем се САД практично већ налазе, покушавајући из њега да изађу на начин барона Минхаузена који се извукао из живог блата вукући сам себе за косу, милијардама долара створених out of nothing (из ничега), купиће само предах и краткотрајну лажну наду. Не, није непостојећи нео-либерални капитализам крив за оно што се данас догађа а назива кризом. Криви су они који су кејнзијански наводили армије бесловесних потрошача да живе изнад својих могућности уз помоћ изума који се зове кредит. И то је, заправо, планетарна игра оних који (из ничега) стварају новац да би преко глобалистичких инструмената као што је ММФ, Светска банка, Светска трговинска организација, Светска здравствена организација, војних алијанси, унија, и свега што у називу има придев светски, у крајњем и преко Организације уједињених нација, читавом свету наметнули њихову (зло)вољу.
Какав простор за националну а тиме и слободу сваког појединца има једна Грчка, ''старија'' чланица фамозне ЕУ, чији је државни дуг достигао гигантских 300 милијарди евра (3)? Да би ''преживела'' 2010. годину, Грчка ће негде морати да позајми додатних 47 милијарди долара (исти извор)! Од кога? Под каквим условима? Да ли ће и шта морати дати за узврат, осим камата? Или случај Чешке, коју су овдашњи лобисти ЕУ истицали као пример успешне транзиције, такође чланице клуба ''срећника'': према наводима агенције ''Бета'', (4) Чешка од 1993. године не само што није успела да врати ни круну државног дуга, већ се њено дуговање увећава брзином од 298 евра у секунди! Прошлог месеца су посланици чешког парламента изгласали продубљивање ионако алармантног буџетског дефицита (6,52 милијарди евра пројекција за 2010.). У банкроту су и Шпанија, Португалија, балтичке земље, Мађарска, а да се о царству сиротиње, Румунији и Бугарској, и не говори... При томе, све ове земље су чланице Европске уније, а неке друге, са једнако катастрофалним привредама, попут Хрватске, чекају на пријем. Да за пријем у ЕУ више не постоје ни иоле разумни критеријуми, сведоче и најаве, те одговарајућа охрабривања и подношење кандидатура Србије, Црне Горе, и све остале гологузије (закључно са Албанијом) западно од Румуније и Бугарске, што вероватно спада у измишљени географски појам ''западног Балкана'', који није постојао у време када је аутор ових редова у школи учио географију.
Ко ће и зашто овим пропалим државама и унесрећеним народима притећи у помоћ? Којим фондовима? Заиста је психолошки занимљиво очекивање да ће то учинити богатије земље ЕУ, које и саме грцају у проблемима, па би одговорни представници њихових народа могли и требали поставити питање онима са испруженим длановима из остатка ЕУ – зашто? Сећам се случаја једног пријатеља који ми је испричао. Упознао је својевремено у Немачкој раскошну лепотицу са којом је изашао на пиће. Била је интелектуалка, веома добро позиционирана у друштву. Нешто касније, када је конобар дошао да наплати, поставила је, за њихова схватања, уобичајено питање: ''Свако плаћа за себе?'' Истоветан одговор би, да се народ у ЕУ пита, добила свака од земаља Уније.
Југославија је у декади после Брозове смрти имала историјску прилику да се избави из канџи дужничког ропства у коју ју је Брозов режим и био гурнуо. Управо се из тих разлога та прилика и није смела искористити. Некадашња СФРЈ је у својим последњим данима била дужна неких 18 милијарди долара, што је за све нове државе настале на њеним развалинама недостижан идеал раздужености. Само Србија данас дугује око 22 милијарде евра (31,9 милијарди долара према актуелном курсу), док се укупан износ дуга у осталим државама насталим од СФРЈ са 1. јулом 2009. године процењује на застрашујућих 133 милијарде евра или безмало 193 милијарде долара (о овој теми прочитати фељтон госп. Звонимира Трајковића ''Како су нас опљачкали'')! Дакле, ''заједно'' смо дужни преко десет пута више него пре двадесет година! Да ли се због овога заправо ратовало?
У Србији двадесетпрвог века Слобода заиста није ''умела да пева, као што су сужњи певали о њој''. Политичке партије изгубљених идеологија потрошене су, исто као и речи које нису пале на плодно тле. А најбољи начин да се мали проблем претвори у велики је нечињење у времену. Од власника, радници су претворени у пролетере, боље рећи проле из Орвелове ''1984'', са све мање могућности да продају и оно једино што им је остало – физички рад за бедну надницу. Само државама са надничарском психологијом (да не употребимо неки тежи придев) је стратешки циљ привлачење туђих инвестиција уместо подстицања сопствених, које ће бити власништво тога народа. Народ без ресурса и власништва над ресурсима је народ без будућности. Стога би свака власт која је у служби најбољих интереса свога народа морала радити на очувању физичке егзистенције и будућности народа. Најпре кроз забрану продаје природних и привредних ресурса земље, потом ревизијом досадашње приватизације и забраном задуживања у иностранству. Ово се нарочито односи на банке у страном власништву. Извори девиза за неопходна плаћања према иностранству (увоз) треба да буду продаја домаће робе на страном тржишту (извоз), као и дознаке наших сународника из расејања. Да, оно једино исправно, сада је нечињењем у времену (током последњих десет година) постало сан који будни сањају о Слободи.
Међутим, болеснику се кад-тад, а најбоље је одмах, мора усадити жеља за животом и скинути га са инфузије страног капитала те мотивисати да живи искључиво од свога рада чије резултате му не сме нико одузети. Ићи, дакле, ка Слободи, а не ка предприступним фондовима за нестајање. То је моја жеља у 2010. години Србима и свим народима који живе у Србији.
(1) Dr. John Coleman ''Wake up America'', видео снимак предавања др. Колмена на енглеском језику можете погледати на линку http://www.predragandjelic.com/component/option,com_hwdvideoshare/Itemid,106/task,viewvideo/video_id,124/ (2) Као илустрација нека послужи ''прерастање'' Групе 8 (Г8) у Г20 под изговором ефикасније борбе против светске финансијске кризе, те позиви на успостављање ''Светске економске владе''. (3) ''Грчка дужна 300 милијарди евра'', Политика, 12. 12. 2009. (4) ''Државни дуг Чешке расте сваке секунде за 298 евра'', Бета, 14. 12. 2009.
