Милош Кнежевић,  политиколог, аналитичар, уредник часописа „Национални интерес”, о ставу ЕУ према Србији, евентуалном  приступу  Србије  у НАТО

Нови српски мит – 2014. коначни пријем 

Из само себи знаних календарских рачуна, западни и прозападни Европљани се ругају овдашњем делу европског света, одређујући као час њиховог срећног уласка у окриље ЕУ: дан Сарајевског атентата када је почео први светски рат; дан када је Србији уручен ултиматум; најзад; дан када је Србија нападнута од К унд К монархије. О каквој симболизацији је реч?

Реформом Војске Србије темељно се прерађује национално војно наслеђе. У свему првенство има министар војни, шеф генераштаба је маргинализован. Почевши од 2011. напушта се ранији систем народне војске и обавезног служења војног рока

     У средишним институцијама ЕУ се испољава одбојан став према српској националној и државној целовитости. Већ и на први поглед је уочљив веома пристрасан рад бриселске бирократије и лобиста у корист лажне албанске државе на Косову. Истовремено - да се Срби не досете - овдашње политичаре тапшу по рамену, осмехује се, указују на потребу „потпуне сарадње са Хагом“ и магловито наговештавају пријем Србије 2014. године. Из само себи знаних календарских рачуна, западни и прозападни Европљани се ругају овдашњем делу европског света, одређујући као час њиховог срећног уласка у окриље ЕУ: дан Сарајевског атентата када је почео први светски рат; дан када је Србији уручен ултиматум; најзад; дан када је Србија нападнута од К унд К монархије. О каквој симболизацији је реч? Зар већ није почела прерада смисла Сарајевског атентата и улоге Гаврила Принципа. Довољно је погледати кадрове из филма „Свети Георгије убива аждаху“, по сценарију Душана Ковачевића, па схватити у ком правцу тече ревизија историје. У том филму је Принцип овлашно скициран као наивни и збуњени дечак који, одлазећи у мрак, не зна шта ради. Зато очекујем хрпу сензационалних „књижевних“ и „уметничких“ доприноса другачијем сагледавању нашег „отпора Европи“. Ко зна каквих ћемо се још „откривалачких“ безвезарија и глупости нагледати и наслушати? – каже политиколог Милош Кнежевић,  српски аналитичар , вушегодишњи уредник часописа „Национални интерес”  коментаришући  став ЕУ према Србији и српским приликама, такоће говори о  евентуалном приступу Србије НАТО и српско-руским односима.

 Да ли би грађани Србије у ичему требало да буду одушевљени поклоници што бржег пријема у ЕУ?

– Сматрам да би неким гестом добре воље и чином разумевања за српски постјугословенски положај, у оправданост таквог става грађане Србије тек требало уверити. Како ствари данас стоје, тако нешто је тешко ако не и немогуће очекивати. Срби су били стожер јужнословенске интеграције на балканском полуострву, сада је то за тзв. Западни Балкан Европа Уније. Стога је некадашња српска улога неприхватљива. Европска унија себе не доживљава као Пијемонт Старог континента, па стога не прихвата ни пијемонтизам у националним државама. Једина интеграција коју ЕУ данас спроводи јесте она наддржавна, у Европу Уније. Друге интеграције на старом континенту напросто нису дозвољене изван политике унутрашњих реформи ЕУ и спољне политике тзв. „ширења“. Али, све је видљивије да је Европа која се шири Еропа која се умара. Зар је одатле уопште могуће искрено одушевљење Унијом, нарочито са позиције угрожене нације и разбијене државе? Мислим да није.

Чини ми се да претходним речима оцртавате кључне разлоге разлагања некадашање Југославије и садашње Србије?

–  Да би се проширила на Балакан ЕУ је, заједно са Америком, морала да разложи државу која је симболисала тзв. трећи пут, несврставање, неутрализам или еквидистанцу. Србија у два о блика, СРЈ и ДЗСЦГ била је само агонални рефлекс замирања Југославије на српском као последњем јужнословенском подручју. Али ни то није било довољно. Када је разложена „велика“ Југославија, преостали и, како се проценило, превелики српски простор морао се разбити и то је учињено. Зато се поставило питање шта је, у ствари, конфигурисано на преосталом подручју. Ако није неки овећи српски савез, а није, да ли је онда то западнобалкански збир (не)зависних српских држава и ентитета под различитим именима? И да ли је сада Европа Уније несвесно преузела и функције некадашње Југославије, а Брисел некадашњу улогу Београда?

 Чудотворно лековити извор у Бриселу

Зар баш у томе није противреченост? ЕУ није хтела останак Југославије, а сада, по Вашем мишљењу, она има извесне југословенске реминисценције. Има ли места сумњи у такве намере?

– Проблем је у томе што се Европска унија једном броју грађана Србије указује као спаситељка, а евроинтеграција као чудесни догађај спаса. Европска идеологија се Србима-Србијанцима указује таман онако као лошем кнезу и краљу Милану Обреновићу, као једина модернизацијска могућност, уз одрицање од суверености и територијалног интегритета. Зато овдашњи другосрбијанци толико личе на некадашење дворску странку напредњака. Они који су јуче мислили да сви путеви из Београда воде у Беч, данас у променили трасу и скренули „прави пут“ ка Бриселу. У сну о некризној и вечито просперитетној Европи која им, узгред речено, наликује на конзумерски рај, уистину не виде никог и ништа друго. За догмате те врсте таква Европа је непорочна Светица. Они су далеко од критичког сагледавања онога што не ваља не само у Бриселу, него и у другим земљама ЕУ. Зато  им је стран европесимизам и евроскептицизам који, буди речено, нараста у земљама Уније. Они се претварају као да критике и унутрашњег оспоравања Уније тамо нема, а када овде пробије по који евроскептички тон, они га медијским ћутањем умешно заташкавају.

 Да ли, на било који начин, на такву свест о Европи утиче економска криза?

– Светска економска криза (СЕКА) постала је универзални алиби за све досадашње неуспехе у српској транзицији. Шта мари, што је у ЕУ захуктана криза, што се њене уздрмане структуре преиспитују, отпуштају радници и менаџери, редефинишу финансијски планови и буџети, када за наше наше еврољубе кризе као да нема. Разумљиво, јер онај од кога се очекује да нешто удели и припомогне, не сме да изгледа као да је и сам немоћан. Српска страна формуле европског аранжмана је колико једноставна толико погрешна. Она гласи: кризна Србија очекује од некризне Уније да је спаси од погубних кризних последица. Зато се овдашњи зависници не усуђују да укажу на евроамеричке изворе структурне кризе капитализма. Неће да чују Штиглица, Кругмана, Отеа, Селентеа... То их, чак ни на академском нивоу, не занима.

Шта очекује владајућа политичка елита?

– Наша елита има сасвим неелитна, прозаична, рекло би се чак и вулгарно материјална очекивања да добије што више пара. Зато клијенти који очекују да им се убризгају окрепљујуће финансијске инјекције, доделе кредити и омогући приступ фондовима, не смеју да сумњају у газде пародавце. Напротив, они морају слепо да верују и пажљиво слушају шта им ови поручују. У том смислу, овдашњи „барони транзиције“ су опредељени за повлашћени али клијентски положај. Али, шта је са огромном већином грађана, шта је са транзиционим губитницма у већини, да ли неко за њих мари? О „опредељености Србије за Европу“ тек би требало да се разговора, јер она никада није тачно утврђена. Стога је неопходно демократским путем утврдити стварну вољу грађана Србије.

Српско војевање у НАТО ратовима

Како сада ствари стоје, поново ће бити актуелизовано питање приступа Србије НАТО?

– Некоме се страховито жури да натоизује Србију. Коме? У нејаком мноштву које заговара европску оријентацију чују се и они који подразумевају евроатлантизам. Европеизам, то је Европа – натоизам, то је Америка преко океана и у Европи. Евроатлантизам не означава само интеграцију Србије у ЕУ него и прилазак НАТО-у. То је већ нешто друго и много озбиљније. Реч је о односу Србије према властитом историјском бићу и непосредној прошлости. Заговорници натоизовања Србије, попут министра војног Шутановца, који поручује да не треба да се плашимо НАТО-а, у учлањењу виде веће могућности уклапања у безбедносну архитектуру полуострва и континента. Његови сличномишљеници додају и друге аргументе безалтернативног уласка НАТО: да је само НАТО оптимална гаранција сигурности Србије; да је НАТО неодвојив од ЕУ; да је НАТО симбол припадности Западу; да се преко чланства у НАТО Србија може измирити са САД; да ће чланство у НАТО Србији омогућити успешнију борбу за Косово итд. Ништа од тога није тачно, заправо све је супротно. Отуда овдашњи натоисти не помињу најзначајнију алтернативу – војну неутралност Србије. За њих је таква позиција једнака супротстављању НАТО-у и продужетку сукоба из 1999. године. Још и више, неутралност за њих значи да је Србија стала на руску страну, ма колико се истицало да је неутралана. Стога не могу да прихвате раздвајање евроинтеграције од натоизовања Србије и могућност да Србија уђе у ЕУ а остане изван НАТО-а.

Често се помиње Војска Србије и њена сарадња са Националном гардом Охаја, у оквиру Партнерства за мир.

–  Чудан је то однос,  Војска Србије и гарда Охаја. Значи ли то да ће у сваком западнобалканском ентитету помесне трупе да сарађују са гардама појединих држава САД? Можда само толико колико је потребно да се „западнобалканци“ (бивши Срби?) американизују. Реформом Војске Србије се, уосталом, темељно прерађује национално војно наслеђе. У свему првенство има министар војни, шеф генераштаба је маргинализован. Напушта се ранији систем народне војске и обавезног служења војног рока почевши од 2011. Отпочело је пренауружање, а војска је остала без потребних техничких и бојних средстава, рецимо авијације и ракетних система. Трупа је умањена и реорганизована, одмакнута од граница државе. Број официра је  битно смањен, искусни официра са ратним иксуством су пензионисани. Промењен је армијски и дивизијски систем и уведен бригадни. Створена је мобилна мрежна структура, недовољним средствима се настоји на професионализацији војног кадра. Концепт националне стратегије безбедности и националне одбране није дорађен. Све то се чини у оквиру замисли да Војска Србије једног дана буде уклопљена у војну структуру НАТО-а.

Није ли то опасан увод у НАТО, за почетак би српски професионални војници учествовали у „мировним операцијама”?

– Војске Србије - које ни у једном виду нема на Косову и Метохији - можда ће бити у Азији и Африци. Како је могло да се помисли да би Војску Србије требало извлачити из земље и упућивати у мисије на страна ратишта на далеким континентима? И да се на то указује са поносом? Па, ми бисмо управо од таквих несмотрених потеза требало да се уздржавамо. Можда бих могао да парафразирам министра полиције Дачића и кажем да је војно-безбедносни естаблишемнт на тај начин уверен да је изнутра крхка Србија - која извози оружје у вредности пола милијарде долара годишње - уједно и „извозник безбедности“. Када већ не може да обезбеди себе и своје сународнике на Косову и Метохији, онда ће то Србија  да чини у пустињама окупираног Ирака и међу паштрунима и талибанима у гудурама Авганистана. 

Шта би се тек догодило када би Србија добила наређење да упути свој контингент у руску сферу утицаја, у кавкаски или каспијски регион, на пример?

–  Одиста, шта би се догодило са трупом и међу  самим  нашим  официрима? Да ли би се у првом борбеном контакту расула, или би спремно и за борбу орно извршавала задатке са којима нема благе  везе, осим доказивања лојалности пакту у који је ушла. Који фанатизовани политички комесар би требало да преуми мозгове војника и убеди их да су антируски НАТО циљеви, у таквом случају, и српски циљеви? Да на приказани тренд натоизовања Србије већ има одлучних реакција, пружа пример апела 200 интелектуалаца за одржавање референдума по том питању!                                         

Разговарала Биљана Живковић