Актуелни председник владе Црне Горе, некадашњи председник исте државе и њен неформални господар, заиста је необична појава у европској политици. Тешко је у Европи наћи човека који улази у трећу деценију непрестаног обављања највиших државних функција. Један део аналитичара ће у томе видети величину и снагу овог релативно младог човека, а други ће управо у томе видети његов највећи проблем. Наиме, његова досадашња власт обележена је бројним контроверзама и наслеђеним проблемима са којима може да се носи једино док је на власти, док ужива председнички имунитет и док контролише и неформалне и формалне токове свих послова у Црној Гори. Но то не може да траје вечно.
Као што је познато, америчка и британска спољна политика обожава да ради са таквом врстом локалних диктатора које држи у шаци по различитим основама. Код Ђукановића је прва таква тачка ангажман у рату у Хрватској и дешавања на дубровачком ратишту у време док је први пут обављао функцију премијера. Хашки трибунал за бившу Југославију је од свог формирања 1993 много мање имао функцију наводног кажњавања за почињене злочине, а много више за писање историје тих сукоба у складу са званичном верзијом Запада. Но највећа његова улога, која још увек није адекватно испитана јесте као инструмент сталне претње или мач који виси над главом сваког актера са јужнословенских простора који је учествовао у политичким и ратним дешавањима.1
На ову стално присутну сенку хашког трибунала, наслонила се и оптужница за сарадњу са италијанском мафијом у пословима шверца цигарета током деведесетих. Процес који скоро деценију против Ђукановића и још седморо његових сарадника води италијански тужилац Шелзи, друга је велика претња за црногорског премијера која са оном првом и свим његовим другим „заслугама“ чини овог човека идеалном марионетом за британско-америчко управљање црногорским приликама.
Резултат ова два момента као и огромне помоћи коју је добио за контроверзну победу на председничким изборима 1997 и учвршћивање своје власти, јесте постепено одвајање Црне Горе од Србије које је реализовано током десетогодишњег процеса, али и измена политике идентитета и прихватање католичког пројекта црногорске нације, потпуно одвојене од српских етничких корена. У том смислу много се више може говорити о томе да су одређени западни кругови користили Ђукановића за одвајање Црне Горе од Србије него што је он користио њихову помоћ за заокруживање свог поседа. Једина аутономна одлука коју је током тих година Мило Ђукановић урадио била је отварање Црне Горе за привлачење руског капитала почев од 2003. године.
За Ђукановића се често чује да је најбољи Титов ученик, једини који је научио како да профитира на карти сукоба Русије и Запада и једини од овдашњих лидера који је схватио да се позиција код Американаца јача радом са Русијом. Долазак руског капитала омогућио је велики скок животног стандарда у малој Црној Гори у свега неколико година и ојачао је Ђукановићу позицију у преговорима са Западом пред расписивање референдума 2006. На Западу се тада доста шпекулисало о природи аранжмана у који је Ђукановић ушао са Русијом и посебно се апострофирао страх од евентуалних безбедносних уговора који би укључивали и употребу лука.
У склопу читавог референдумског аранжмана Ђукановић се први пут повукао из активне политике 2006. године након парламентарних избора у септембру месецу. Његов такозвани одмор није дуго трајао. Већ почетком 2008. након изненадне „болести“ Жељка Штурановића, Ђукановић је поново преузео функцију премијера. Једно могуће објашњење било је да му је изузетно требао имунитет на који се изгледа позвао када је у марту 2008. неколико сати сведочио пред италијанским правосуђем.2 Друго, практичније, тврдило је да га Запад враћа на власт због неколико послова које само он може да заврши: да одради признање Косова, да прогура нови Устав, да заустави захуктало отварање српског националног питања у Црној Гори и да припреми улазак земље у НАТО пакт.
Као и раније, Ђукановић је сва ова експлозивна питања успешно скинуо са дневног реда. Штавише успео је да потпуно разбије опозицију (пре свега Српску листу чији је кандидат на председничким изборима 6. априла 2008. добио скоро 20% гласова). Парламентарне изборе марта 2009 дочекао је као апсолутни владар чија је коалиција добила довољно гласова да сама направи владу. Међутим управо тад су кренули проблеми.
1. Наишла је глобална економска криза која је издувала и црногорски балон високог стандарда и потрошње који је опасно нарастао претходних година. Последице су огромна неликвидност, пад стандарда грађана, смањена привредна активност, драстичан пад цена некретнина (само у Подгорици 30 до 50%)3 и све веће социјално незадовољство.
2. Ефекти глобалних дешавања добили су у Црној Гори још једну политичко-економску димензију. Руски капитал који је претходних година највише подстицао раст економије не само да је престао да долази већ је у неколико месеци драстично почео да се извлачи из ове земље. Постоје логичне шпекулације да је овај процес мотивисан незадовољством руске стране Ђукановићевим убрзаним привођењем земље НАТО пакту, и да након ове упозоравајуће мере која је у великој мери дестабилизовала економски поредак земље, могу да уследе и други облици испољавања руског незадовољства.
3. Последице кризе најбоље су осетили сам Ђукановић и његово пословно окружење које је доста инвестирало у некретнине протеклих година узимајући повелике кредите. Не само да или не могу да заврше започете комплексе или немају коме да то продају по минималној цени којом би могли да се покрију, већ се проблем осетио и у банкарском сектору који је такође под њиховом контролом. У највећим проблемима је управо Ђукановићева Прва банка (највећи власник брат Ацо) коју је само новац из буџета (44 милиона евра кредита)4 спасио сигурног банкрота.
4. С друге стране, проблемима Мила Ђукановића значајно је почела да доприноси западна страна. Прошлог лета, управо у време када је Ђукановић мислио да је ликвидирао сваку опозицију, активиран је бизнисмен Ратко Кнежевић, Ђукановићев кум и некадашњи блиски сарадник који већ годинама живи у Британији и налази се под заштитом власти те земље. У низу интервјуа објављених у подгоричким Вијестима5 и београдском Блицу отворено је оптужио Ђукановића и његово окружење за низ криминалних делатности укључујући и шверц цигарета, сарадњу са мафијом, и убиство власника загребачког Национала Иве Пуканића. Тумачења зашто је Запад управо тада активирао Кнежевића иду од тезе да им је потрбено да га смире као некога ко је превише ојачао, преко тезе да је у питању додатни притисак за завршавање уласка у НАТО и идентитетског инжињеринга и сл, све до оних који у томе виде почетак промоције новог будућег лидера, односно опозиције какву би запад у ЦГ волео да види.
5. Тек неколико месеци касније читава прозападна медијска и интелектуална структура у земљи активирана је на покушају прављења фронта против Ђукановића и ДПС-а. Часопис Вијести, недељник Монитор, тзв независни интелектуалци итд одједном су почели да се на дневној бази сукобљавају са градоначелником Мугошом и да прозивају Веска Баровића, једног од најближих Милових сарадника. Небојша Медојевић у кога је много улагано протеклих година, представља велико разочарење за Запад и очигледно је потребно да неко озбиљнији замени на опозиционом небу његов ПзП.
6. Да се не ради о малој ствари, сведочи и укључивање званичне српске политике у читаву игру. Односи између Тадића и Ђукановића су најгори у историји. Српско Министарство иностраних послова тражи отварање чак три конзулата и једног броја културних центара, Министар унутрашњих послова је чврст у одбрани политике двојних држављанстава, Србија показује велики интерес за куповиину луке Бар и њено повезивање са осавремењеном пругом Београд-Бар, а председник Тадић је недавно по први пут примио лидере просрпских странака из ЦГ. Од тога је вероватно још важније да су послови Ђукановићевог окружења у Србији дошли под удар па је Суботићев ланац за дистрибуцију штампе недавно дошао на ивицу банкротства.6
После свега није чудо што је Ђукановић недавно најавио своје ново повлачење из политике. Оно што је новост јесте дубина сукоба око наслеђа коју је то отворило у ДПС-у. Цео врх, а посебно Светозар Маровић устали су против старе идеје да Ђукановић за наследника остави министра финансија Игора Лукшића. Маровић је заједно са председником државе Вујановићем заузео другачији став по питању могућности преиспитивања одлуке о признању Косова након пресуде Међународног суда правде, а отворено је изјавио да је митрополија Црногорска-приморска једина црква коју он признаје.
Побунио се и градоначелник Подгорице Мугоша, који је погођен изменом Закона о локалној самоуправи која му укида могућност директног избора за градоначелника, и везује га за вољу одборника. Најупадљивије је, међутим отворено опонирање Филипа Вујановића који током читаве каријере у јавности није проговорио реч против Ђукановића. Сад је међутим у неколико наврата оштро напао низ потеза председника партије.
Чини се дакле да је Ђукановић у највећој кризи у последњих петнаестак година. Из ранијих криза успевао је да нађе излаз и да продужи себи трајање. Овога пута чини се да је дошао до тачке када бар једну заинтересовану страну мора да разочара, при чему ниједна од тих страна није за потцењивање.
___________________
1 Треба се присетити оних делова из књиге британског новинара-обавештајца Тима Маршала Игра сенки, када пред почетак бомбардовања 1999. британски генерали телефоном окрећу своје колеге на српској страни упозоравајући их да воде рачуна шта раде у предстојећем сукобу пошто су тужиоци Хашког трибунала увек спремни да их ставе под истрагу.
4 Првој банци 44 милиона уз камату од 2,5% http://www.montenegroberza.com/code/navigate.asp?Id=785
5 Интервју у три наставка 20, 21 и 22. Јула 2009 Види Ратко Кнежевић о дуванској мафији, http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/11/Region/75413/Ratko+Kne%C5%BEevi%C4%87+o+duvanskoj+mafiji.html
6 Киосци „Футура плус“ без новина, http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=09&dd=15&nav_id=381464&nav_category=9&order=priority
Коментари су власништво особе која их је поставила. Нисмо одговорни за њихов садржај.
Re: Миша ЂУРКОВИЋ Муке Мила Ђукановића (Оцена: 0) од marina у 2010-02-09 17:24:30
dragi miso,
muke imamo najvise mi nad kojima je Gospodar, a vi vjerujem imate i svojih dovoljno. u nadi da ce i vama i nama uskoro sici sa glava svi koje ste pomenuli u tekstu, primite srdacan pozdrav iz podgorice.
Миша ЂУРКОВИЋ
