Просјаци у Србији: Стварност, а не мотив Муриљовог сликарства. Њихов број се падом Милошевића није смањио. Напротив. Међутим, у "демократском дискурсу" сиромаштво је престало а буде омиљена тема.

Почетком деведесетих, све што је у Србији себе подводило под реч „опозиција”, волело је да пише и говори како је сиромаштво, без обзира на узрок, доказ неспособности режима. Самим својим постојањем, говорили су они који су сад на власти, сиромашни и незапослени доказују да је режим недемократски, неспособан, уништитељски и све најгоре. „Режиму” ништа нису вредела изговарања на којекакве „санкције”, „ратове”, „погрешно вођену политику претходне власти”, „наслеђене проблеме СФРЈ”…

Но, изгледа се мало тога променило, баш ко што каже она певачица - „све је исто, само Њега нема”. Кога „њега” - зависи од укуса. И заиста, била је у праву. Ето, „опозиција из деведесетих” је дошла на власт и влада већ десет година, али сиромаштво и даље постоји, чак је и веће. И не само то, c „демократском опозицијом” заједно влада и некада омражени СПС.

Другови су се пре годину и нешто дана свечано удружили и објавили Србији и Европи да су „сви по мало социјалисти” (не мало већ много као чланови пребогате социјалистичке интернационале), па су обећали да ће њихова влада бити „социјално одговорна”. Да видимо мало како изгледа та одговорност, па ће нам постати јасно зашто су дошавши на власт сви решили да постану социјалисти, и како су до тада свој социјализам крили „к`о највећу тајну”.

Економски аналитичари су још с пролећа 2009. године упозорили на „врелу социјалну јесен”. „Социјално одговорна влада” је ову врелину, уз помоћ ММФ-а, одложила за нешто касније. Чини се да ћемо имати врелу зиму и још врелије пролеће.

Републички завод за статистику тврди да је само у Београду 250.000 људи сиромашно. А по њиховим критеријумима, ради се само о онима који немају приход већи од 8.000 динара. Они који имају, рецимо 10 или 20 хиљада динара прихода, по овој методологији, нису угрожени, иако само они знају како им је. Свако десето дете у Београду, главном граду „социјално одговорне владе”, гладује. Ван Београда је ситуација много гора.

Сиромаштво у Босни: Чудновата суседна држава не може да састави социјалну политику. Беда не зна за националну, верску и идеолошку припадност.

Изгледа је и то опет боље него у ЕУ-и, где „Евростат” јавља како је 17% становништва живело испод границе сиромаштва. Тамо је, по њиховим критеријумима, сиромашно 20% деце и 19% старијих од 65 година. Чак и у Њемачкој су пукли пензијски фондови (ова држава има најстарије, а до недавно и најстабилније фондове пензијског осигурања на свету). Пошто је нових доприноса премало, разлику тешком муком надомешћује Немачка држава, која је најбогатија чланица ЕУ-е, тешку муку мучи да поткрпи систем пензијског осигурања.

Најгоре је, наравно, у нашем суседству - у Румунији и Бугарској. У Бугарској, тврди Светска банка, са 3.25 € дневно преживљава 300.000 људи. Светска банка је констатовала како је у условима кризе нарочито у „источноевропским земљама” ЕУ-е порасло сиромаштво. А толико су се радовали уласку у ЕУ-у. То стање није тренутно, јер упркос најавама оптимиста, криза неће проћи брзо, а можда буде и (више)деценијска. Свако може да даје прогнозе, а ви можете да бирате: или оно што вам делује разложно, или оно што вам се свиђа.

Потрошачка корпа: Што је једном сваки дан, то је другом пусти сан!

Међутим, кад имате празан новчаник, њега неће напунити „оптимистичке прогнозе” или то што би ви желели да је нешто пунији. Медијским обећањима и пустом жељом не плаћају се рачуни и не купује храна. Видели смо то за Бадњи дан, кад су коначно подељене паре Динкићевих деоница. Четири такве „милости” сачињавају износ „егзистенцијалног минимума”, а једна не чини ни „нутриционистички минимум”. И после је Дикићу крива Влада, Јелашићу привредници, Дијани Јелашић, а Цветковић свима, али сви су заузели јединствени став да радницима у ЕПС-у не смеју бити повећане плате. Државни секретар министарства финансија, недавно је изјавио како „Грађани Србије више троше на дуван и алкохол, него на бригу за сопствену будућност”. Па да, народ по мишљењу наше квазиелите не ваља, а зар то није одавно рекла Мира Марковић? А ми се питамо, до које мере је стигло безнађе кад га сиротиња утапа у алкохолу, и до које мере иде цинизам власти.

Алкохолизам је социјална болест, а болест погађа сиромашне више него богате. Негативни став високог државног службеника према последицама болести, сигурно неће решити проблем.

На Косову и Метохији, горе је социјално стање сад него у доба Милошевића. Незапосленост је готово општа, како међу Србима, тако и међу Албанцима. Незапосленост и сиромаштво иду једно уз друго. И у Босни је око 20% становништва сиротиња, тј. дневно им недостаје бар један оброк, што је мерило сиромаштва по тамошњој методологији. Босанско Удружење за заштиту потрошача тврди да скоро половина грађана Босне живи на ивици сиромаштва, ако није с обе ноге у сиромаштву. Пола милиона грађана Босне је незапослено, пола пензионера прима тек мало више од 300 „каемова”, што је тек око 150 евра. И Савез синдиката РС потврђује ово стање. Грчка и даље добро стоји, али судећи по дугу од невероватних 300 милијарди долара убрзо могу да се као сиротиња придруже својим балканским комшијама, па чак да у погледу сиромаштва постану „лидер на Балкану”.

Сиротиња на нашим улицама, беда у нашем комшилуку јесу наша реалност, а не европске донације. Жртве пљачкашке приватизације су и сви ови који штрајкују, јер не добијају плате, и јер им се не уплаћују социјални и пензијски доприноси. Уместо гринфилд инвестиција, све је више задужених грађана који не знају шта ће са собом и дуговима који их гуше. Социјално (не)одговорна влада одавно је јединствена само у једном - да не дозволи повећање дохотка радницима јавних предузећа, те да нема ни помена о ревизији криминалне приватизације која ствара све већу беду и апатију.

А какве су наде биле рођене пре две деценије, када су нам говорили како је „постојање сиромаштва доказ неспособности власти”! А какве су тек биле рођене када су обећавали стотине хиљада нових радних места, улазак у ЕУ-у и социјално одговорну владу! Уместо свега, под режимом „социјално одговорне владе”, једино се приближавамо сиромаштву. Они „богатији” могу да се радују што држава италијанској фирми гарантује њихов кредит за „абгрејдованог фићу”. Србија је све више и више земља сиротиње која тоне у безнађе, и која тако личи на сиротињске земље трећег света.

“Земљо Индијо, има ли те игде?”

Сиромашна деца у Индији. "Земља Индија" је у нашој народној поезији синоним проклетог поретка, друштва која обилује свакаквим чудествима, али не поштује и не помаже сироту децу, старце и сиротињу. Домаћи евроутописти игноришу европско сиромаштво, баш као и домаћу народну поезију.