Самонамицање омче

Пише Драган Милосављевић

Откад се Турска и Русија “усаглашавају“ како да се убаце у наставак Бутмирских преговора, у којима су, до сада, једину реч водиле САД и ЕУ (Немачка), макар једно постаје јасно.

Босна је у политичком амоку веома налик оном пред избијање Првог светског рата. Медјутим, у условима атомског “осигурача“ у расподели интересних сфера,. који функционише на кантару подједнако убедљиве претње уништењем, употреба било каквог, осим (П)принципа ценкјања , било би контрапродуктивно за све. .

Шта више, довело би до преопасног котрљања екпслозивног балканског бурета. Зато, верујем, још логичније звучи најава “Балканска Јалта је на столу” . Тако сам се већ усудио да поручим јесенас, када су се Турци растрчали по Балкану, а Руси пожурили у Сарајево.

У новим околностима погађања око судбине Босне, жртва непринципијелне западне коалиције треба да буде њихово сопствено чедо, Дејтонски споразум. Уз, за сада , дискретну подршку Москве, премијер Додик најавом референдума проДејтон, покушава да очува окосницу овог споразума. Иначе дубоко нарушеног на штету РС досадашњом политиком САД и ЕУ.

Та антисрпска стратегија реализована је на радост НАТО експонената у Сарајеву, а обелодањених домаћина Бин Ладена, вехабизма и исламског фундаментализма. Интереси, како видимо премошћују највеће поноре у “идеолошким “ верским разликама.Ако оне за политичаре уоптше постаоје , осим као средство хушкања и манипулација масама.

Одмах на Додикову најаву битке за спасавање Дејтона, а тиме РС, огласила се ЕУ подршком већ одмаклом процесу рушења споразума променом устава зарад “фукционалне државе “ и то саопштењем и језиком политичке акробатике уствари су у потпуности стале иза деструктивне антирспске политичке праксе свог губернатора у Босни, Инцка. Али исвих његових предходника

На све то «најстарији лист на Балкану» цитира београдског политиколога. Парадоксално Србија ситуацију у БИХ може да побољша само уколико и сама престане да изиграва резервну отаџбину за Србе ван Србије, вели паметњаковић .

Иде се и корак даље у минирању споразума који је обезбедио опстанак Срба у претежно муслиманској Босни. Врши се снажан притисак на Београд да се одрекне своје позиције гаранта Дејтона и да кроз све очигледнијуе кукавно одступање политичког врха и дипломатије од одбране РС, на које их овлашћује Милочевицев потпис.

Аболирање овакве срамне капитулантске политике осмишљено је наметањем резолуције о Сребреници, која, како тврде западни извори мора бити усвојена у српском парламенту. Иначе, губи се место у влади.

А за то су неопходни, преко изнуђене и поткупљене посланичке већине, и беспомоћност народа и ропско прихватање колективне одговрности за овај, од стране НАТО-а организован и инсценирани масакр.

Тим пре иницијатива запада, чији је терет свих ужасних консеквенци олако на себе преузео председник (очито да мора), спада у нека од најбизарнијих поглавља српске историје. Србија, дакле, у догађајима око Босне, треба, сведена на улогу кривца покајника, да игра и улогу статисте.

Да буде НЕМИ посматрач трагедије својих сународника, потпуно истоветне оној на Косову. А сутра сведок истог сценарија и у другим деловима Србије, који су запали за око самопрокламованим газдама њихове судбине.

А увелико, од смрти Броза, у тајној дипломатији, Срби и њихове територије предмет су погодби такмаца, који се очас, то историја доказује, зависно од околности, могу престројити из противника у партнере и обратно.

У свакој политичкој - Србима уваљеној - бајци, па и у овој крвавој, каква нам се поводом резолуције о Сребреници нуди, под мотом признања „геноцидности“ васцелог српства, потребан је „изабрани“ наратор.

Његова неупитна праведност, пласирана кроз фабулу одобрену од фамозне међународне заједнице, вешто крије сопствени интерес бајкозборца, који у тој заједници има огроман утицај. Поготово у ОУН и њеним институцијама. Они често неувијеним „пророчким“ порукама опомињу „грешнике“ Србе, да се покају. Док има времена.

Да су Срби боље одмерили прави однос тежине, на једној страни своје духовне лењости осмишљене у синтагми да „правда сама по себи тријумфује“, а на другој очеличене воље и праксе оних који за потребе глобалистичке финансијске корпоративне интернанационале медијским ратовима и за њен интерес рашчишћавају просторе и сламају унапред сваки озбиљнији отпор, не би били тамо где јесу.

Педест година некритичког поистовећења са политиком Броза, који је као лидер несврстаности, заправо био мешетар за коцкарским столом истока и запада, сада стижу за наплату Србима Најпре од стране оних које је Броз директно поткачио наоружавањем сецесија.

То што су Срби, одушевљени, наводно великом улогом у свету државе коју су сматрали заједничким кровом све браће, те ратове сматрали ослободилачким, не значи да су их тако доживљавали они, чије су теритоторије и суверенитет били на удару.

Признање Косова од стране доброг броја држава, које нема никакве везе са правном логиком међународног поретка, заправо је сада против нас окренута прича о помагању сецесије Бијафре, Западне Сахаре за прикључење тог дела теритотрије Марока Алжиру, ту је и Еритреја, отцепљена од Етиопије, па и данас спорно питање стварања државе Палестине.

Тамо је Тито одиграо најјаче карте, противне интересу државе западног мезимца, њиховог бастиона на блиском Истоку. Не треба заборавитити да су претежно у име Срба, за време Тита, крај Панчева обучавани борци, или терористи, како год хоћете, спремни да створе своју државу на територији коју припадници „изабраног народа“ сматрају својом колевком. Додуше, то исто тврде и Палестинци.

Посебно поглавље западног лицемерја, не само према нама, је , како то да се мешетарење „бравара“ , које је садржало свето тројство КГБ, масона и британско америчког лобија, одједном са историјског конта свих народа и народности свале само на Србе. А где су остали који су га слепо следили и обожавали?

Па чак смо тако, посрћући на Титовом путу, и де Гола и целу Француску заувек изгубили као савезника, транспортујући оружје у Алжир.Тада је то био прагматизам међублоковске берзе. Али, камате су, гле, приспеле на једну адресу. У Београд. Оне су реализам у који се куне наша елита, али без подсећања на чињеницу да је то резиме политике управо њихових биолошких и идеолошких левичарских отаца, Титове политичке, војне и безбедоносне гарде. Оне која је пловила Галебом око глобуса , али бежала од Европе у лагодно лидерство Трећег света

Да ли је разлог, што се олако прогнозира пролазак резолуције, то што популационо осакаћени и тотално бомбама НАТО и санкцијама заплашени и измождени Срби никада као народ до тих трагичних догадјаја нису плебисцитарно затражили истину о стотинама хиљада својих побијених .Од Шумадије до Срема.Од Јасеновца до Голубњаче и Јадовна.

Нису ни захттевали рехабилитацију голоотачких сужања, али ни именовање њихових крвника. Нису никада у анализи оног чувеног НЕ Стаљину и посредном приступању НАТО-у нешто касније, препознали наговештај дубоког реза са Русијом и као државом и као народом. Раскид, очито стратешки планиран за вовјек и векова, да нас одвоји од  јединог нашег могућег ослонца. Макар то било онда, када нам се интереси поклопе.Тако је уосталом и стварана држава Србија...

Све би то морало да исплива на таласу поскомунистичке катарзе, али је народна енергија изманипулисана кроз будалаштине квази патриотских партија и покрета од којих се неки сада посипају пепелом. Зато сада у демократорском тоталитаризму, победнику над симулакрумом четништва и роајализма, царује ефикасност и продорност порука спин доктора који нам урушавају остаке достојанства

У Београду, за то време, комотно роваре вешто посађене и добро распоређене кртице, које и данас контролишу српске архиве, медије, бизнис, па и политику. Како можемо било коме изгледати као озбиљна, а према својим житељима добронамерна земља, чији медији, после откривеног дебакла СЗО о најави смака света од ширења свињског грипа, нас убеђују, за за добро наше деце, да их приведемо њиховим лихварима фармацеутске мафије. Да утрошимо скупо плаћене вакцине, а да сами себи успут намакнемо и сребреничку омчу на врат.

То што су за улогу добровољних извршилаца казне обучени и именовани и људи чланови бивше Титове номенклатуре, или њихови квази критичари, лажни дисиденти, који данас поучавају новодемократе тоталитаризму, а можда и меркају на Сави и Дунаву голооточке аде, спада у домен чисте трагедије. Мада са веће удаљености вероватно делује комично, до нивоа имебецилности.