НИКО НЕ СМЕ ДА ВАС БИЈЕ

Таман када су чланови владајуће коалиције почели да се радују што се нису оствариле прогнозе о врућој, радничкој јесени, задесило их је непријатно изненађење током зиме. Штрајкови, протести, блокаде путева и пруга, раскиди приватизација наговештавају нове и још бурније догађаје. Више нико не може да поднесе нова пропадања, понижења и лажи од стране Тадићевог режима и његове ''социјално одговорне'' владе. Социјална политика Цветковићевог кабинета подсећа на ''социјалну одговорност'' Супер Хика из стрипа ''Алан Форд'', који отима и пљачка сиромашне да би дао богатима.

Чемер, беда, ништавило и тотално безнађе су термини који најбоље осликавају стање у Србији данас. Приватизоване фирме које доносе профит својим новим власницима не исплаћују плате радницима годину и више дана. Ово ме је подсетило на скеч из ''Надреалиста'', када Неле Карајлић као новинар интервјуише једног радника пиваре подно Козаре и пита га о каквом се Гинисовом рекорду ради у овој пивари, а радник одговара да ради већ десет година и још није примио плату. И заиста, невероватан је однос домаћих и страних тајкуна, који су покуповали све што су могли за мале паре по Србији, према запосленима.

Некада је било незамисливо да се може десити да фирма која ради и послује позитивно не исплати плате радницима, нити им уплаћује радни стаж, а често ни здравствено осигурање. Међутим, захваљујући Млађану Динкићу и његовим ''експертима'', који ведре и облаче у вођењу економске политике већ десет година, и њиховим ''реформским'' законима, постало је могуће да се запослени третирају скоро као робовска радна снага.

Корумпирани синдикати, политичка ''елита'' која заговара туђе, а не српске интересе, сиромаштво и рекордна незапосленост, утицали су да раднички и синдикални протести готово нестану. Ако би се неко бунио, ништа лакше послодавцу него да му да отказ, на бироу их има довољно који ће радити и под оваквим условима.

Оваква економска политика могла се водити док је имало шта да се распродаје у текућој приватизацији. Под паролом ''задужи се, продај, потроши'', одвијала се погубна економска политика деиндустријализације и задуживања земље. Процењено је се да се после 5. октобра у ову земљу слило 63 милијарде евра и то по основу приватизације, донација и узетих кредита. Са толиким новцем, да се уложио паметно а не у потрошњу, туђе џепове и куповине избора и социјалног мира, Србија би данас по основу економских показатеља била узорна држава.

Уместо тога, створена је лихварска и дужничка економија, где се сав економски раст сводио на трговину и банкарски сектор и био је шпекулативног карактера. Годинама се свесно одржавао прецењени курс домаће валуте, јер је то ишло у прилог увозничком лобију и банкарима, а делом и да би се становништво више задуживало узимањем кредита. Индустријска производња и извоз су свесно уништавани и данас су на нивоу из периода санкција 90-тих година.

Овај систем би се свакако ускоро урушио, а избијање светске финансијске кризе само је убрзало ствар. Најпре су нас Ђелић и Динкић као доказани културтрегери неолибералне економије уверавали да ће нас криза заобићи, потом су причали како ће нас криза само мало ''закачити'', а онда су кренули са причом да је криза готова. Међутим, ситуација је постајала све алармантнија.

Ни нова задужења, ни нови кредити од ММФ-а нису могли да помогну. Стране инвестиције (читај распродаја у виду приватизације) су пресахле услед глобалне кризе, а домаће фирме које су нешто и радиле постале су потпуно неликвидне. Политика стезања каиша више не пролази, јер народ са просечном платом од 300 евра нема више шта да стеже. Услед свеопште неликвидности, буџетски приходи су значајно опали, тако да је и функционисање буџетских корисника доведено у питање, а о ситуацији са пензионим системом боље је и не говорити.

Стварање виртуелне реалности и агитпроповско деловање медија под паролом да ''ЕУ нема алтернативу'' у виду белог шенгена и подношења апликације више не држи воду. Револт и бунт понижених и увређених полако се шири Србијом, а можда је најочигледније на примеру ситуације у Куршумлији до чега ће временом доћи у целој земљи.

Радници су већ навикли да су вечита девета рупа за представнике власти и да их нико озбиљно не слуша, све док они који су се ''боље снашли'' у транзицији на сопственој кожи, или боље речено на сопственом новчанику, не осете последице штрајкова. Тако испада да једино у случају када дође до блокаде главних саобраћајница у земљи од стране штрајкача можемо очекивати да надлежни органи и медији примете постојање протеста и макар почну о њему да пишу и говоре.

И сада на сцену ступа нико други него дојучерашњи ''Слобин мали'' Ивица Дачић, актуелни министар полиције. Он је добио незахвалну улогу да мора, по потреби, да интервенише и силом против гладних радника ако је блокиран неки магистрални пут или пруга. Шта се то догоди са социјалном и левичарском политиком СПС-а, ако је она уопште икада и постојала изван политичке демагогије ? Дачић врло брзо одговара да неће тући раднике и оваквом изјавом нас подсећа на чувену паролу његовог претходног господара Милошевића, да народ нико не сме да бије. Касније је ова парола служила само за исмејавање Милошевеићевог режима.

Из свега овога произилази да је гладни и обесправљени народ највећи непријатељ ове власти. То су ти представници ''мрачне и реакционарне'' прошлости који неће да прихвате ''блиставе'' тековине евроатлантизма, који неће да прихвате америчке и западне лажи у вези са Сребреницом и уопште са свим дешавањима на простору бивше СФРЈ, то су ти који неће да прихвате зацртану им улогу, па да поборници актуелне власти ''живе као сав нормалан свет''.

Да ствар по актуелну власт може бити и гора, сведочи ситуација у Новом Саду где су у штрајку радници јавних и комуналних предузећа. Дуго су ове фирме важиле за ''дебелу хладовину'' и да у условима транзиције нема сигурнијег посла од јавних предузећа. Мало се ради, а плате велике. Сав смисао борбе за власт у локалу често се сводио на то ко ће преузети које јавно предузеће и ту запошљавати сопствени страначки кадар. Али, услед свеопште кризе и мањка у буџету више се не могу издржавати ни ова предузећа, па се већ све отвореније говори о њиховој приватизацији. Изгледа да ће се и ово распродати.

Проблем који је и данас акутан јесте питање шта ће бити са вишком запослених, а већ сада морају да им смањују плате, због чега радници ових предузећа и штрајкују. Која ће странка на власти смети да жртвује сопствене људе и да некоме од њих да отказ у јавним предузећима и тиме ризикује губитак базе и скори пад са власти ?

Оно што иритира обичне грађане који раде у привреди где је много мањи просек него у јавним предузећима јесте чињеница да о њиховим проблемима и не примању плата надлежни говоре само онда када штрајкачи већ морају да радикализују протесте, па и тада им медији додељују улогу негативаца, док су у случају јавних и комуналних предузећа влатодршци много увиђајнији по питању њихових захтева, јер знају да им опстанак на власти често од ових зависи.

И овом ће једном морати доћи крај, јер више нема толико буџетских средстава за финансирање толиких плата и губитака јавних предузећа. Када до те тачке дође, доћи ће и скори крај ове владе.

Под овом евроатлантском владом живот обичног човека већ је одавно попримио размере агоније. Оно што забрињава је готово непостојање суштинске алтернативе на нашој политичкој сцени, јер се и највећи део опозиције налази под контролом истих оних који контролишу и власт.

У актуелној српској политичкој постдемократској евроатлантској постмодерни одавно је постало јасно да народ својим гласањем на изборима мало шта одлучује. Пресудан је утицај западног фактора и домаћих тајкуна, што изазива додатно осећање фрустрације и немоћи понижених и опљачканих грађана. У таквим ситуацијама често долази до неочекиваних и трагичних догађаја, који могу имати дугорочне последице. Српски народ се суочава са ситуацијом да су му одузети достојанство, држава, институције, морал, егзистенција и да му се урушава идентитет. Уколико мисли да преживи, српски народ ће морати све ово да поврати у своје руке од оних који су му то отели.


Жарко Јанковић, Нови Сад