Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ

Смисао и бесмисао предложеног референдума о НАТО

Пре неколико дана група од 200 јавних личности обратила се грађанима и властима Србије са захтевом да се распише референдум на коме би била донета коначна одлука о томе да ли земља треба да уђе у НАТО. У прогласу је наведено: „Ми доле потписани захтевамо благовремено расписивање референдума како грађани Србије ово питање не би оставили без веродостојног одговора и тако непозванима и неовлашћенима омогућили да на њега одговоре по својој вољи уместо грађана Србије.“[1] У питању су, углавном, интелектуалци који су против чланства Србије у Северноатлантском савезу.

На први поглед, споменути захтев нема смисла. Чини се да је неразумно да противници ступања Србије у НАТО траже расписивање референдума. Крајем 2007. године српски Парламент је одлучио да земља остане војно неутрална док се грађани евентуално другачије не определе на референдуму. Зашто онда да противници ступања у НАТО иницирају народно изјашњавање, када подржавају постојеће стање? Поготово, када су мале шансе да њихова иницијатива буде прихваћена, односно да референдум успе!?

У околностима када је већина грађана апатична, потписницима и инспираторима прогласа за расписивање споменутог референдума, требало би да буде јасно да ће он пропасти. На њега, то је готово сигурно, неће изаћи преко 50% уписаних бирача. И када су се пре неколико година све релевантне партије сложиле да позову грађане да изађу на референдум у вези са новим Уставом, он је једва успео. Илузорно је очекивати да ће прикривени и декларисани симпатизери „атлантских интеграција“, који чине већину у врху владајуће коалиције, знајући да је двотрећинска већина грађана Србије против ступања у НАТО, искрено позвати своје присталице да изађу на референдум, и активно радити да се то деси. Свесни су да се, за сада, већина њихових бирача по питању НАТО-а са њима не слаже.

Неко ће рећи да иницијатори прогласа имају други мотив, на који упућује народна изрека:  „Не пада снег да покрије брег, већ да свакој звери открије траг.“ Другим речима: „Ово је прилика да се ствари истерају на чистину, да се зна ко је вера а ко невера“. Но, у овом случају није тако. Народ добро зна ко је за НАТО а ко је против њега. То питање нема приоритетни значај када се ради о политичком изјашњавању грађана. Ко је за ДС – из личних симпатија према Тадићу, наде да ће та партија отворити капије ЕУ за Србију (коју већина Срба и даље доживљава као синоним за бољи живот), или из неког трећег разлога – неће променити убеђења због става те партије према „атлантским интеграција“. Поготово, што у условима свеопште медијске манипулације није тешко ставове изокренути, релативизовати и разводнити.

Међутим, иако начелно стоје наведени разлози против предлога противника НАТО да буде расписан референдум, када мало дубље размислимо, њихова иницијатива у конкретним условима имао смисао. И то велики. У земљи негативних чуда, каква је сада Србија, где влада правна, морална и свака друга асиметрија, оно што је бесмислено за нормалну државу постаје смисаоно. Док се на сав глас прича о правима грађана, доносе се закони који ограничавају слободу говора. У околностима када се промовишу европске вредности и правна држава, врше се чистка у судству са којом може да се упореди једино она коју су комунисти спровели после преузимања власти. А они који се куну у своја либерална убеђења, пре отприлике седам година су противзаконито одузимали посланичке мандате политичким противницима.

Србија је земља у којој организације које се, наводно, боре за људска права, углавном делују у прилог САД, државе која широм света, покушавајући да наметне хегемонију, шири смрт и распростире патње. Србија је држава у којој су готово сви медији у функцији хипнотисања народа, док се из дана у дан говори о потреби превазилажења тоталитарног наслеђа. Укратко, у Србији, на плану политичког деловања, не важе принципи карактеристични за слободна друштва. Јер, у питању је земља макар под виртуелном евроатлантском окупацијом.

Отуда, када Вашингтон одлучи да је дошао тренутак да Србија званично ступи у НАТО, макар и противно вољи њених грађана, клијентска власт у Београду ће похитати да налог реализују. Чак и ако мисли да за то није наступио погодан тренутак, или интимно и не подржава „атлантске интеграције“, свесна је да је у канџама патрона којима дугује положај. Демократија по вашингтонском рецепту није владавина народа, односно његових представника у складу са његовом вољом, већ реализовање воље евроатлантских центара моћи. Раскорак између речи и дела у некадашњим социјалистичким системима, у поређењу са садашњим „слободним светом“, делује као оличење морала.

Наравно, ни Вашингтон, ни његови људи у Београду, ствари не раде преко ноћи. Можда на тај начин доносе одлуке, али настоје да их реализују тако да не угрозе своје интересе. То, макар и када имају снажне пропагандне механизме, у условима када је нужно одржати привид да демократија постоји, захтева време и систематско деловање. У том контексту треба гледати на НАТО пропаганду офанзиву која је започела у другој половини 2009. године, а сада изгледа поприма још већи замах. Циљ је да се, ако већ није могуће променити став Срба према НАТО, он деактивира. Другим речима, да се код људи створи осећање страха и безнађа, односно подстакне пасивност. Затим би, без референдума, била донета одлука о ступању у НАТО.

Као што је Парламент 2007. године донео резолуцију да је он неопходан за ступање у неки војни савез, Скупштина би, на пример 2011. године, решила да референдум за то више није нужан. Отупели народ би гунђао, али би, уплашен и опијен надом да је то цена за бољи живот који доносе европске интеграције, остао миран. Они који би се усудили да протестују, били би полицијским мерама лако пасивизирани. Да је такав сценарио у игри, сведоче и речи једног од најжешћих НАТО лобиста у Србији – председника, како многи сматрају, маргиналне породично-пословне интересне заједнице, познате као СПО – Вука Драшковића. Он је пре неки дан изјавио: „НАТО да, референдум не. Политичка елита мора да зна све што народ не зна, јер му није ни казано, и дужна је да преузме одговорност“.[2]

Када све речено узмемо у обзир, увиђамо пуни смисао иницијативе да се распише референдум. Они који су навикли да газе народну вољу, још нису у могућности да то учине. Зато им сада треба наметнути причу о референдуму. Док се до њега дође, водиће се снажна дебата о НАТО, током које засигурно неће тријумфовати његове присталице. Њихов адут је подмукло деловање из потаје. У јавном сукобу, када се, на широком фронту који у целини не може да буде медијски и путем квази-невладиног сектора контролисан, суоче са организованим отпором противника „атлантских интеграција“, само ће и део оних грађана који сада апатично прихватају ступање у НАТО, променити мишљење. Камоли да ће они ојачати НАТО ешалоне. Уз то, ужариће се политичке страсти, па ће заобилажење референдума постати неизводљиво. Активним и истрајним парирањем НАТО лобистима сигурно ће бити спречено пасивизирање јавности, а у таквим околностима за власт би покушај да уведу Србију у НАТО без референдума представљало самоубиство. Тиме би испровоцирала масовне, и то веома бурне, протесте.

На потенцијалном референдуму би НАТО опција сигурно доживела дебакл. Стога, прихватљиво је да ради распламсавања дебате о „атлантским интеграцијама“ његови противници прихвате ризик да он, расписан на њихову иницијативу, пропадне због недовољне излазности грађана. И на неуспелом референдуму ће се видети да је велика већина Срба против Јенки милитаристичких интеграција. То више неће бити резултат неформалних испитивања јавног мнења, већ плод изјашњавања грађана. После тога, биће много теже увести Србију у НАТО без новог референдума. Нарочито када услед јавне дебате и незваничне победе њиховог става (без обзира на недовољну излазност), буде нарасла борбеност оних који не желе да се директна ваздухопловно-ракетна агресија из 1999. године оконча индиректним копненим акцијама – гажењем НАТО чизама, макар и на ногама локалних војника, по српској земљи. Никаква медијска окупација више неће моћи да помогне да се то деси.

Штавише, ако референдум сада и не буде расписан, на крилима иницијативе да се то деси, и полета који буде створен током расправе која ће се неизбежно распламсати, противници НАТО, који су доминантни међу Србима, мобилисаће своје снаге и изоштрити уверења. Политичко-интелектуалним снагама које стоје иза садашње приче о референдуму одговара све, од тога да он успе, преко тога да он пропадне, па до тога да народног изјашњавања и не дође. Само им не одговара да допусте подмукло кување српске жабе у НАТО сосу. Немачки војсковођа Хелмут фон Молтке је својевремено рекао: „Прво промисли, па тек онда рескирај“. На срећу, српски патриотски опредељени интелектуалци овај пут су то учинили. Повукле су прагматичан потез!