КО ДИМ КРОЗ ЕВРО-ОЏАКЕ

Прошао је путујући политички циркус и кроз Оџаке у коме су учествовале звезде Гранда и политичке естраде, од политичких курсиста до пинковских Курсаџија, од Цакане до Чорбе, од дероњских Рома до београдских снобова. Било је ту великих обећања, политичког препуцавања, народне песме и шале, за сваког по нешто. Наступали су и водећи политичари и министри, али и локални политички аматери којима је аплауз публике помагао да се окураже и превазиђу почетничку трему. Много је речи и обећања ко дим прошло кроз „евопске Оџаке“, а од њих за који месец ништа неће остати.

Но ипак утисак је да је лепо бити у општини у којој се одржавају ванредни локални избори – нешто се дешава, у центру си пажње, а може нешто и да се заради. Ванредни локални избори су као лото – ненадани добитак. Стога би неко циничан могао саветовати локалне самоуправе да сами инсцентирају ситуацију која би им на ноге довела министре и лидере, певаче и забављаче, а при томе можда буде и неке вајде. То је и нека врста бесплатне ПР промоције неког градића који никад не би могао да се нада да ће доћи у ситуацију да данима о њему брује престонички медији.

Богатије странке нису само обећавале и доводиле забављаче за широке народне масе већ су своје симпатизере „даривали поклонима“ које су њихови сиромашнији политички противници злурадо назвали куповином гласова. Обећавало се ту, није да није, и нових радних места и инфраструктурних радова у овој сиромашној бачкој општини, али ипак ни „конкретнији финансијски аргументи“ нису изостали. сазнајемо да се придобијање гласачке воље нудило „промотивне“ пакете са храном и коверте од 3.000 до 5.000 динара. Ето толико кошта глас у реформама ојађеној земљи, а то је и мера наше укупне беде. Моралне – оних који дају ту сићу и материјалне оних који је примају. Све је то као дим прошло кроз „европске Оџаке“ и нестаје у измаглици транзиционе апатије.

Оно што су ови избори показали је да до неке мере дају резултате велик новац уложен у кампању и у куповину гласова, прљава медијска кампања, па и притисак на бираче да ће лоше проћи они и њихова општина ако не гласају за странке владајућег режима. Заиста чему би се могла надати од владе општина у којој на власти није и владајућа коалиција. Показало се да ДС има ресурсе и организацију да „мотивише“ своје, али и туђе симпатизере да гласају за њих и „преломе мозак“. Исто тако очито је да што веће сиромаштво и мања општина мање је ресурса потребно да би се „купили избори“ и да би се они представили као репрезентативни. На Вождовцу тај модел кампање „транзиционог хлеба и медијских игара“ није донео резултате. Исто тако треба рећи да у оба случаја није занемарив ни фактор незадовољства радом постојеће локалном влашћу – која је на овим изборима и замењена.

Резултати ових локалних избора су познати: ДС добија 10, Напредњаци 7, СРС и СПС по 3 одборника, ДСС 2, Роми и Г17 по једног одборника у општинској скупштини. Демократе су преко својих медија од овог резултата направили „убедљиву победу“ да би потисли лошу слику коју имају од вождовачког дебакла. Тачно је да су остварили добар резултат, али с обзиром на ресурсе који су ангажовани и с обзиром на је на њиховој листи био и ЛДП, СВМ, ДХСС, СПО и наравно Расим, то и није тако велик успех. Кампања „за европске Оџаке“ је била изузетно агилна и у њој се нису штедела средства и министарске дневнице, па и успех владајуће коалиције није изостао у општини која је у изузетно лошем економском стању.

Дакле није реч о идеолошком раду на убеђивању и просвећивању људи већ пре свега о финансијској активности владајућих странака. Осим тога чини се да опозиција, а пре свега СНС, није толико пажње посветила Оџацима колико београдској општини Вождовцу, па је и то имало утицаја на коначни исход избора.

Много се у медијима причало о томе како је за успех ДС-а заслужно разбијање СРС-а. То је у једној мери тачно – та заиста велика странка је многима сметала – пре свега ДС-у и „амбасадорима“ па су они учинили све да се она подели и ослаби. Ова странка је преживела трауму раскола и требало је времена да се те ране зацеле. Но на неким локалним изборима се показало да је збир гласова ове две странке негде на нивоу „ондашњег СРС-а“. Тако и у Оџацима не можемо говорити о паду процента гласова који су добили у збиру СНС и СРС, у односу на претходне локалне изборе када су били у једном табору.

Осим медијке халабуке о „великој победи ДС-а“ у коју су се укључиле режимске телевизије и новине, па и „рехабилитовани“ ЦЕСИД запада у очи да је Пајтић највише својатао добрар резултат, при том ударајући још једном пацку београдском ДС-у. Он је у победничкој еуфорији овој локалној победи дао „историјски значај“.

Иако је Благојевић из ЦЕСИД-а на крају свог наступа ипак признао да ови локални избори нису репрезентативни (наравно да нису), сви су се заједно потрудили да објаве како заправо јесу. Вождовац је својом величином, разуђеношћу урбаног и руралног дела репрезентативнији узорак за целу Србију но Оџаци. Но циљ „оџачарске кампање“ је да убеде јавност како је силазни тренд ДС и узлазни СНС-а заустављен, па и преокренут. Уз то се и Г17 прилично медијски окуражио кад је успео да пређе цензус, па опомињу аналитичаре и агенције за истраживање јавног мњења да су их прерано политички сахранили.

Новост ових избора је да први пут ДС и ЛДП иду у заједно у предизборну коалицију. Овај нови почетак старе „емотивне везе“ ДС и ЛДП-а има везе и са лаганим политички-медијским заокретом ДС-а и променом односа према НАТО-интеграцијама, геј парадама и резолуцијама о Сребреници. Локална коалиција не мора превише да говори али у контексту ових и других промена у ДС-у можемо говорити о појави да Тадић, и други из ДС-а, све више и све чесшће говори језиком и стилом Чеде Јовановића. Да ли је реч о промени политике „и Европа и Косово“ или је пак то иста политика, која је до сада била само нашминкама? Рекли би смо да је пре о овом другом реч – да су тандем Тадић и Јеремић промовисани као „поштено и патриотско лице ДС-а“, а да нас преко њих са што мање отпора воде путем НАТО-а и социјалног безнађа. Да се власи не досете.

Печат