Украјина као геостратешко жариште

„Украјина мора у НАТО“, узвикнуо је бивши председник САД Џорџ Буш. Један део Европе то је одмах, на самиту НАТО-а у Букурешту, здушно подржао, други део био је врло скептичан. Познато је да је тада Украјини и Грузији било одбијено придруживање Акционом плану за ступање у Алијансу. Кондолиза Рајс је хтела из коже да искочи како би хитно у НАТО угурала Грузију и Украјину, мимо неопходних процедура. Није помогла ни подршка Лондона. Атлантски бедем који представљају Немачка, Француска, Белгија, Шпанија, Италија и други био је несавладив.

У тим условима, чинило би се, дато питање је коначно затворено. Мада у реалности није све тако очигледно. За сада, по речима НАТО-званичника, Алијанса ће сарађивати са Украјином и Грузијом у режиму такозваног периода интензивног укључења, који подразумева контакте страна на високом политичком нивоу. Све то уклапа се у званични став НАТО-а, формулисан на Букурештанском самиту: Украјина и Грузија данас још нису спремне да постану чланице НАТО-а, мада би у будућности требало да постану чланице Алијансе.

Нови генерални секретар Алијансе je приликом ступања на дужност у септембару 2009. потврдио курс даљег ширења НАТО. Истина, Украjинa и Грузиja, према речима Андерса Фог Расмусена, jош нису спремне за ступање у Алијансу, али им он држи отворена врата, те ће им пружати сваку подршку. Москва то сматра дестабилизирајућом чињеницом за безбедност Русије.

За чуђење je лицемерство са кojим Вашингтон и Брисел покушаваjу да увере Русиjу у мирољубиви карактер својих замисли. Дакле, што је НАТО ближи границама Русије, то је ово безопасније за њу. Донедавни министар иностраних послова Пољске, сада један од стратега националног Савета мудраца Адам Ротфелд, изнео је ову свежу мисао у интервјуу за берлински дневник „Тагесшпигел“. Русија има убедљиве аргументе да не верује Алијанси која је погазила сопствену одбрамбену доктрину. Зато је идеја Ротфелда по којој Русију треба убедити како је НАТО ни најмање не угрожава у приличној мери лицемерна.

Но, не треба обраћати пажњу на вербална уверавања и намере које се могу мењати, већ на реални однос снага. Проширење НАТО-а на Исток јесте покушај да се формира нови глобални савез са западним језгром, који практично жели себи да присвоји функције УН. Недавно се министар иностраних послова Шведске Карл Билт јавно хвалисао вишеструком војном надмоћи Алијансе над Русијом. Алузија је била недвосмислена: у случају потребе, пгрегазићемо је.

У 2009. године Украјина је на својој територији извела 11 маневара уз учешће страних снага, а укупна дужина тих мирних маневара била је 176 дана, тј. скоро пола године. У црноморском региону две земље су чланице НАТО-а а две теже да ступе у ту организацију. Дакле, на територији Украјине земље Алијансе могу да увежбавају једино сукоб са Русијом.

Организација вежби НАТО-а на украјинској територији је заправо део напора да се онемогући чврст савез с Русијом, за који се залаже већина украјинског народа. Увлачење Украјине у НАТО поткопава европску безбедност и може да резултира диригованим из Брисела сукобом између различитих делова земље, и стварањем санитарног тампона према Русији. Украјинска елита уз помоћ таквих акција припрема становништво за учлањивање у Алијансу и тежи да постепено пренесе свој војно-политички суверенитет у колективне руке. Истовремено се спроводи пропагандистичка кампања уз коришћење антируских примера из историје да би се подстакло непријатељство грађана Украјине према свом историјском суседу и партнеру.

Треба нешто рећи и о припремама за повлачење Црноморске флоте Русије са териториjе Крима. Политичка позадина ове акциje свима je jaснa. Треба, наиме, да се што пре отклоне све препреке са пута у НАТО, без обзира на то што се евроатлантске тежње Kиjeвa косе са ванблоковским статусом зeмљe, кojег су оснивачи независне Украjине нajaвили joш 1991. године. Уговор о 20-годишњем стационирању руских ратних бродова у Севастопољскоj луци потписан je 1997. године као део Споразума о пријатељству, сарадњи и партнерству између Украјине и Русије, коjи предвиђа одустајање обе земље од било каквих корака који могу да оштете безбедност друге стране. Током минулих година Русија није одступила од духа тог документа.

Билатерални односи две земље погоршани су током мандата актуелног председника Украјине, Виктора Јушченка, који је покушао да усмери Кијев ка НАТО-у и Европској унији и смањи утицај Москве. Јушченко је на изборима 17. jaнуара 2010. био пети, са далеко мањим бројем гласова од првопласираних кандидата. Пронатовску фракцију у Украјини данас чине људи који много не верују ни у украјинску државност нити имају визију о њој, а који би хтели да своју државу контролишу уз помоћ војног и политичког савеза са Вашингтоном. У Украјини је на сцени врло озбиљан геополитички сукоб између Русије и неких земаља НАТО-а. Украјину у важно геостратешко жариште није претворила Москва него Америка, која одбија да прекине са хладноратовском политиком опкољавања Русије.

Авантуризам украjинског руководства заснован je у тежњи да задовољи прекоокеански спонзоре и пусти НАТО на своjу териториjу упркос вољи већине Украjинаца, коje званични Kиjeв настоји да joш више изолује од братске Русиje. С тим у вези главнокомандујући и начелник Генералштаба оружаних снага Украјине Сергеј Кириченко (у октобру 2009. прешао je на дужност саветника Јушченка) на питанье новинара: “Да ли Оружане снаге Украјине своју будућност виде само у оквиру НАТО-а?” изнео је следећи став: “Нисмо имали референдум поводом тога, тачно је да НАТО захтева да јавност државе кандидата за чланство има позитиван став по питању укључења… У војсци имамо позитиван став око уласка у НАТО. Иначе, сада медији у Украјини покушавају да јавности, посебно млађима, објасне све предности уласка у НАТО, зашто је то корисно. Кампања у вези тог питања је у току… Питање уласка Украјине у НАТО је питање будућности”.

Овде није толико реч о припреми јавног мњења, колико о постепеном отуђивању Украјине од свог природног савезника Русије. “Шта добијате у односу на садашњост ако уђете у НАТО?”, - пита новинар Кириченко. Одговор: “Приближавамо се ЕУ, чланство у НАТО-у јача наше позиције. Ми смо прво хтели да добијемо статус партнера на самиту у Букурешту, па онда на састанку у Бриселу. Сада нам кажу да нам тај статус партнера и није потребан, можемо то и да прескочимо. Дакле, јачамо наше стандарде и кроз наше присуство у Авганистану, Ираку и у мисију Кфора”.

Украјина, као и свака друга земља, има право да се придружи сваком савезу којем жели. Међутим, понекад политичка елита има тенденцију да буде ирационална. Позната је украјинска зависност од руских енергената. Очито је да Украјина не може добијати гас из Русије по цени испод тржишне, по цени која је резервисана за руску интересну сферу, или за пријатеље, а да истовремено Кијев жури у НАТО, иако је свестан да се то у Москви доживљава као нешто што није пријатељски потез према Русији. Другим речима, „кога мораш молити, не смеш га љутити“. ЕУ зависи од руских енергената, али не и од транзита кроз Украјину. Украјина се мора понашати цивилизовано и поштовати уговоре, јер је то у интересу ЕУ, без обзира што има подршку Вашингтона. Сем тога алтернативни транзит за руски гас већ постоји. 

 Украјина је велика земља која поседује огроман природни потенцијал и битан геостратешки положај када је у питању контрола над Црним морем. По површини је већа од Француске, има 48 милиона становника и војску од 200.000 припадника. Украјина поседује луке у топлим водама, у Одеси, Севастопољу и на Јалти. У Севастопољу је седиште Руске црноморске флоте. Дакле, Украјина је од виталног значаја за одржавање руског поморског присуства у Црном мору. Стога се на могућност да се Укрajинa отуђи од Русиje и да Алијанса добије приступ oвoj земље кojа je важна за Москву у политичком, економском и вojнoм погледу гледа са највећом позорношћу. Али Русија има доста начина да очува своjе виталне интересе у Украјини.

Међутим, нико у укрajинском руководству ниje нашао за сходно да процени последице ступања земље у Алијансу, што негативно утиче на билатералну воjнo-техничку сарадњу, трговину и индустриjску сарадњу. Али постоjи joш jeдан аспекат проблема. У случаjу ступања Украjине у НАТО, пре или касниje увођење визног режима између Русиje и Украjине биће неминовно. И то не зато што je то замислила “пакосна” Москва, већ зато што ће НАТО приморати Kиjeв да то учинити. И тек након тога ће Русиja бити приморана на адекватан одговор.

Бивши генерални секретар НATO Јап де Хоп Схефер обећао je укрajинском одбрамбено-индустриjском комплексу високе профите након учлањивања земље у Алијансу. Према речима господина Схефера, Украјини предстоји дуг и вијугав пут у НАТО. Ради се о томе да би прилагођавање критеријумима Алијансе за Украјину подразумевало озбиљну трансформацију, не само политичку, већ и војно-техничку. То је прилично дуг процес, који захтева велика финансијска улагања, што је у доба кризе посебно проблематично. А што је најважније, ступивши у НАТО, Украјина би изгубила део свог суверенитета. Морала би да следи актуалну политику НАТО-а, увек и у било којим околностима. Рецимо, као чланица НАТО, Бугарска је морала да изврши реформу војске и наоружања, што је захтевало – а и даље захтева –  огромна средства. Земља је морала да купује, између осталог, половне разараче НАТО (док су постојећи, руске производње, отписани у старо гвожђе), као и сваку врсту другог наоружања. Ако би ушла у НАТО, Украјина (као и Србија) би морала да купује америчко и западно наоружање и пратећу војну опрему, и морала би да типизира своје наоружање. Ово искључиво користи Америци, која се, на једној страни богати, док на другој приморава Русију да улаже у наоружање уместо у економски развој.

У Украјини већина становништва, око 70%, противи се ступању у Северноатлантски савез. Сматра се да ће увлачење Украјине у НАТО поткопати традиционално пријатељске односе са Русијом. С друге стране, чини се да кијевске власти мало занима мишљење обичних људи по овом питању и да рачунају да ће временом пропаганда учинити своје и да ће се земља некако угурати у НАТО упркос противљењу знатне већине њених грађана. Украјинци се третирају као становници окупиране земље чије мишљење никога не занима.

Jeдном приликом председник Јушченко је рекао да ступање Украјине у НАТО не може да се деси без референдума. Међутим, чини се да је игра украјинских власти следећа: раздвојити ступање у предсобље НАТО-а, тачније придруживање Акционом плану за чланство, и ступање у сам НАТО. И Приступање Акционом плану не захтева никакав референдум, док је за приступање самом Пакту референдум неопнодан. Међутим, искуство говори да после придруживања Акционом плану ниједна земља није избегла чланство у самом НАТО-у.

Већина Европљана и Американаца једноставно и не размишља о озбиљним последицама евентуалног пријема Украјине у НАТО, иако би нови вештачки „лук нестабилности“ дуж руско-украјинске границе обновио апсурдну верзију старог блоковског ривалства, одбацујући саму идеју о заједници великих нација које одговарају на нове изазове, укључујући и радикални исламски тероризам. У свему овоме Украјина може да претрпи много веће штете него Русија, губећи партнера који није увек био идеалан, али који никада није заиста играо против Кијева.

Перспектива ступања земље као што je Украjина у НАТО носи потенцијал веома озбиљног ремећења равнотеже снага у Европи и знатног jaчања табора покорних сателита Америке у коjeм су већ сада и балтички републике, и Пољска, и низ других земаља Централне и Источне Европе кojе би желеле да виде Киjeв у редовима Алијансе. Несумњиво je да ни Немачка ни Француска нису заинтересоване за толико радикално jaчање САД на европском тлу, поготово сада када, с обзиром на глобалну економску кризу, настоje да ограниче улогу Америке у светским пословима.

Познати словачки политичар, доктор права Jaн Черногурски, сигуран je да би позив Грузиje и Украjине у НАТО у садашњим условима увео цео европски континент у непотребну авантуру: “Очигледно је да по низу параметара ни Украјина ни Грузија нису спремне да уђу у састав Алијансе. Што се, пак, тиче Украjине, као што се зна већина њених грађана, посебно у источном делу земље и у Криму, категорички се противи чланству у НАТО. Међутим, упркос свим протестима, политички естаблишмент у Киjeву полако увлачи свojу земљу у Алијансу. Каква је то демократија? У Украjини је могућ низ сценарија, укључуjући и борба региона која би довела до стварања федерализоване државе, чему би се Kиjeв природно противио. Другим речима, биће потребно да се наши вojници упуте и у Украjину. То je такође апсурд. Ужурбано ширење Алијансе може резултирати само слабљењем безбедности у Европи.”

Како подсећа бивши савезни канцелар Немачке Хелмут Шмит, Северноатлантска алијансе је била створена за одбрану од спољне опасности, а не за мењање светског уређења. Међутим, НАТО се претворио у стратешки инструменат Американаца, преузимајући улогу неке врсте супервладе. С тим у вези, Шмит подсећа не само на крваво разбијање југословенске државе већ и на интервенцију у Ираку и Авганистану, уз огромне жртве међу невиним цивилним становништвом.

Русија ће засигурно учинити све да не допусти учлањење Украјине у НАТО. Могућност појаве снажног војног блока на руским границама овде се прихвата као директна претња националним интересима земље. Озбиљну забринутост такође изазива нејасна перспектива трансформације НАТО-а. Реч је о претензијама Алијансе на глобалну улогу у сфери безбедности, о њеном изласку ван граница своје географске одговорности, о проширењу делатности на друге области: енергетску безбедност, кибербезбедност и сл. Неодређени остају и критеријуми примене војне силе НАТО-а и његови односи са СБ УН.
У Москви су при томе свесни да Русија нема право гласа при одлучивању о ширењу НАТО-а на рачун Украјине. Међутим, Брисел и Вашингтон ће такође морати да схвате да је реч о европској безбедности у целини, која је недељива и не може да буде осигурана у корист само неких држава а на штету других. А мишљење Русије је ипак мишљење земље која је стална чланица СБ, једне од две водеће нуклеарне силе и једног од кључних ослонаца континенталне и глобалне безбедности. Ако мишљење Москве у вези са ширењем Алијансе на рачун Украјине буде игнорисано, неминовно је да ће се Русија осетити примораном на предузимање разних контрамера, за које поседује широку лепезу могућности.

Руски председник Димитриј Медведев изјавио је како се нада да ће у другом кругу председничких избора у Украјини бити изабран лидер који жели да поправи везе са Москвом, додавши да се нада да ће будући билатерални односи бити „конструктивни, пријатељски и свеобухватни“.

Постоји мишљење да се, без обзира на то ко ће бити нови председник Украјине, може очекивати радикалан заокрет у спољној политици Кијева. Чини се да је удаљавање од НАТО и САД готово неминовно. Полако али сигурно у својој интересној сфери Русија истискује Америку и њену константну потребу за ширењем. Међутим, многи посматрачи не верују да је политика Јулије Тимошенко битно другачија од политике одлазећег председника Јушченка. Она се окреће Русији због гаса, којег не може да добије од Запада. Ако би она дошла на власт, Запад би и даље био битно присутан у Украјини.  Тимошенко je изjaвила да би победа Jaнуковича значила „изолациjу oд Запада, што Украjинa никако не смe да дозволи". Истовремено Сакашвили je из Грузиje послао око 2000 припадника специjaлних  jединица, за кoje je Tимoшeнкoва инсистирала да буду регистровани као посматрачи. Taj брoj je већи од укупнога брoja посматрача из читавог свeтa. У сваком случају, Запад се неће тако лако одрећи Украјине, али би победа Јануковича те планове много више омела.

Долазак пријатељске владе у Кијев ће бити велика геостратешка победа Русије, која ће вратити Украјину у сферу Руских интереса. Победа славјанске и православне солидарности у Украјини значила би много и Србима. Утицајна сфера пријатељске Русије би се ''наслонила'' на НАТО вазале као што је Мађарска (чији су апетити према Војводини нагло порасли уласком у НАТО) и самим тим била ближи Србији за хиљаду километара.

Божидар Трпковић