У сумрак празника првог уједињења народа 3ападног Балкана у заједничку државу, јавио се српском народу његов нови уједнитељ. У маниру некад недостижних посленика Агит-Пропа из истуреног одељења Коминтерне на Балкану, он је поручио да од сада, Србија која-још-није-постала-Европа, «цела има да путује у Европу!».

Déjà vu у Србији!

Србија неће и не може да има своју државу! То видимо 1918. године када у настојању да реши «српско питање» по својој мери и по мери ратних победника којима је била достојни савезник, Србија је уместо свог ослобођења изабире да приступи у нову државну заједницу, Југославију. Нешто мало затим, 1943-ће, односно 1945-те године, када српски народ практично није имао прилику да бира и да се изјашњава по питању свог државног опредељења, поново остаје без своје државе. Од стране тадашњих ратних победника и унутрашњих политичких снага, Србија је једноставно поново била угурана у нову над-националну државну творевину, такозвану Другу Југославију, а да народ Србије није могао да демонстрира своје демократске слободе и сам одлучи о својој будућности.. Успут, та нова држава добија своје нелегалне интерне границе, које су постале основа свих будућих сепаратистичких настојања народа у тој заједници, који до тада нису били остварили сопствену државност. Најпосле, недавно, почевши од 1990-те године, Србија никако није хтела из Југославије, све док остале републике и народи нису из ње изашли, тачније, све док сви други народи нису напустили Србе и Србију, остављајући им рушевину од сопствене државе.

То што се касније испоставило да је та иста Југославија постала тамницом њених народа и њиховим сатрапом, као да више ниникога у Србији данас не занима и не изазива апсолутно никакве асоцијације, нити ствара потребе за повлачењем политичких паралела. Једноставно, сада српско руководство на власти, поново жели да утопи Србију у нови, колосални, гео-политички конгломерат, без заједничког политичког, економског и културног идентитета, са само једним и универзалним заједничким именитељом, економским неолиберализмом и политичким глобализмом.  Што већи и што бестелеснији организам, то по српско руководство већа инспирација. Конкретно, овога пута српска власт жели ни мање ни више него да Србија буде исто што и Европа! Уз њихову обилату помоћ на српске просторе поново улазе у моду идеје које имају мало заједничког са државном и националном традицијом и тренутним портребама државе и њених становника. Сваким даном нова власт у Србији показује велико нестрпљење да преда своју државничку бригу и послове туторима, јер сама није у стању да понесе тешко бреме обавеза и одговорности у управљању државом.

У најновијем настојању за уједињењем, готово срљању по сваку цену ка Европској Заједници, сличност са прошлим временима постаје врло очигледна. Излаз из политичког и економског лавиринта у којем је данас Србија, њена политичка елита види пре у приступању вештачкој, над-државној творевини, него у упорној и дуготрајној изградњи модерне, слободне и самосталне државе Србије. Тако изражено политичко опредељење данашње власти у Србији јавност доводи у дилему. Да ли је у питању једноставно политичка и државничка немоћ гарнитуре на власти, да конструктивно одговори на комплекс друштвених изазова, или је права позадина њеног, такозваног европског опредељења, нешто сасвим друго? Из овако наметнутог питања могао би да уследи један хипотетички одговор. Никако није у питању политичка немоћ, него је реч о преплитању политичких амбиција појединаца са перспективама међународних политичких фактора, без чије помоћи садашње државно руководство у Србији није никако могло да освоји тако жељену политичку власт. При томе политичка јавност у земљи понаша се такође индиферентно и још мање заинтересована за своју политичку судбину, па своју улогу активног чиниоца потпуно препушта у руке тренутне власти. Како год било грађанству је објављено да од сада цела Србија креће у Европу!

Још једно déjà vu.

Док је јавно мнење у Србији, са невероватним узбуђењем дочекало вест, да Европа најзад отвара своја врата за држављане Србије, саопштену од стране најгласнијег заговарача европске орјентације на просторима данас редуковане Србије, била је то нова прилика за Србе и Србију да себе погледају у огледалу. Ту је одмах могла да види једну рођенданску забаву, групе младих све самих будућих државника Србије. Међу њима је свакако био и данашњи гласоноша, дуго и нестрпљиво очекиване прилике за путовање грађанства Србије у Европу. Онда, у тренутку свог пуног слављеничког заноса, нова политичка лица  будуће Србије, сложно су засвирала и запевала песму «Uvijek skupa», која је тада била нарочито популарна у суседној држави, са којом је њихова била сасвим случајно у управо окончаном, необјављеном рату. Неоптерећеност прошлошћу и широкогрудост тих младих људи, будућих државника, била је ништа мање него импресивна. Више од тога, та иста неоптерећеност трасирала је у ствари пут новом интеграцијама, новом  облику интернационализма и склоности протагониста ка уједињавању. За тада младе људе, од којих је добар део њих свју младост и школовање провео у иностранству, било је сасвим нормално што у певачком репертоару немају ни једну песму из богате културне баштине Србије, пошто је њихов културни и политички идентитет извесно имао друго тежиште. Оно што данас, у светлу једне приватне забаве и склопа јавних, будућих, државничких подухвата Србије, који се сви мање-више огледају у неодољивој жељи приступања EU, изазива пажњу нарочиту пажњу јесте препознавање политичког модела деловања по коме је некада «заиграла и запевала цела Југославија», а чијег смо епилога сви данас у Србији постали сведоци.
У перфектно синхронизованој и неуморној политичкој акцији бројних агенција Европске Заједнице и одговарајућих домаћих партнера, Србија сваким даном пружа гуливеровски корак ка Европи. При свему томе, ни једног тренутка нема дилеме у најширој јавности око тога да Србија може да има алтернативу изградњи демократске државе, економије слободног тржишта, еманципованог и отвореног друштва, па да сходно томе начини своје дугорочно стратешко опредељење. Оно што једино може да брине, јесте уочена тенденција садашње власти у Србији да ради одржавања сопственог политичког положаја, доводи у питање државни, политички, економски и културни идентитет, заједно са добробити народа и државе, који носе значајну и дугу традицију, плаћену бројним жртвама и огромним, честим разарањима. А изнад свега то што чине из уских интереса, чине по сваку цену.

У правцу реализације идеје о европеизацији, пред Србијом стоје бојне фазе. За остварење сваке од њих, претпостављено је одређено улагање од стране Србије. После серије давања, најпре појединаца, па онда и отписивања одређених државних простора, уследила је потреба трансформације економских и финансијсих сфера. Њих прате трансформације  у судској власти и државној управи. Сада предстоји и нова територијална организација ликалне управе. Све то са једним јединим циљем да Србија што лакше и што олакшанија приступи у Европу.

За почетак европске орјентације Србије, а поводом предстојећег укидања путних виза за грађане Србије, који желе да путују у земље ЕU, организовано је симболично путовање. Под покровитељством Министарства за Европске Интеграције, у Европу је најпре отпутовала групе заслужних грађана Србије. На пут је кренуло педесет заслужнијих грађана Србије. Вођа пута одабране дружине није био нико други до сам Министар за европске интеграције. Док су многи очекивали да у друштву из аутобуса буду научни радници, реномирани спортисти, познати уметници, иноватори, предузетници, изванредни студенти и међународно признати лекари, као угледом прави амбасадори своје земље, творци пројекта популистичке популаризације Србије у Европи, имали су пред очима спектакл са другом поруком Европи и домаћој јавности. Тако су своја места међу путницима у Европу добила лица носиоци признања за подвиг године. Била је то још једна прилика подавања успоменама из периода социјалистичке обнове и изградње. Уједно, изабран је начин да домаћа јавност буде упозната са Европом као са земљом чуда, али и да путујуће друштво по Европи на најбољи начин прикаже истовремено и Србију као земљу чуда. При свему не треба потцењивати ни политичке поене за наредно изборно опредељивање, као и за прихватање будућих политичких одлука садашње власти.

Али, за Европу из Србије, у предстојећем периоду, има још путника. Своје место, у неком другом аутобусу, траже и међународни кредити и страна улагања, на којима почива државна економија. Продаја државне имовине, која поред кредита, такође постаје важан ослонац финансијске и економске солвентности државе, брани тиме сваки други приступ у државне економске сфере и на путовање у Европу, и повећењу запослености, повећавању штедње, инвестицијама из домаћих финансијских извора, индустријској производњи, те градњи нових привредних капацитета и оживљавања производних делатности на здравим, унутрашњим основама. На пут у Европу све погледа и државни буџет од свега 9% ЗДП-а, са достигнутим мањком од 104 милијарде евроа на крају претходне године, као и прихваћени ребаланс од 34 милијарде, за које нема другог извора до обнављања кредитног аранжмана са међународним монетерним институцијама. Од пута не одустаје ни просечна зарада у Србији од 328 евроа по глави становника, јер у аутобусу једноставно нема места и за европске цене роба и за европску цену рада.  Међу последњима, у аутобус за Европу би да се угурају и танки Заједнички Друштвени Производ у износу од 30.8 билиона еура, као најмршавији у Европи после Албаније, а и онемоћали динар којих 96.44 купују један еуро.

У међувремену, одабрано друштво аутобуса из Србије је наставило своје крстарење Европом. Њихов десетодневни медени месец изненада бива окрњен пошто штимер-мајстор изненада мора да напусти друштво да би похитао у правцу Helgeandsholmen-а да се тамо у Riksdagen-у, поклони председавајућем у Европској Заједници и да му рапортира кратко: Прихватих, Игнорисах и Истрајах!

Са таквим калибром подвига, међународна заједница може да буде потпуно задовољна и за сада сасвим мирна. За домаћу јавност међутим на жалост, остаје једино историја, уз помоћ које права димензија најновијег пројекта српског уједињења може да буде измерена у пуном светлу.