Стефан Каргановић

ДИЈАЛЕКТИКА РЕПРЕСИЈЕ

    Недавна пресуда суда у Новом Саду, у предмету вође такозваног Националног строја, Горана Давидовића, изазвала је разноврсне коментаре и у одређеној мери је заталасала јавност.  Да се подсетимо, куриозитет те пресуде, оно што је чини наоко необичном и интересантном, је одлука жалбеног већа којом се уважава приговор оптуженог да су му процесна права била нарушена тиме што судске списе није добио на ћирилици, па се претходна одлука против њега по том основу укида.

    Као што се могло очекивати у друштву где мозгови функционишу на „споро паљење,“ а аналитички механизми крајње траљаво раде свој посао, коментари су се највећим делом усредсредили на површности, као доказивање како је судска одлука „апсурдна“ зато што су у Србији оба писма завнична и равноправна, и већ у другом разреду основне од сваког се очекује да их научи. Такво очекивање требало би да буде нарочито оправдано у случају интелектуално надмоћног самопроглашеног фирера, па су се неки брижни новинари чак питали како се он у изгнанству у Италији сналази, ако не уме да чита уличне натписе на латиници?

    Сви су ови, и слични, коментари—наравно—лук и вода и представљају монументални промашај у односу на суштину ствари. А суштина је у следећем. Неко је Давидовићу прво изградио биографију српског нацистичког вође. Сада му неко гради биографију пркосног српског националног борца, коме је ћирилица преча од живота. Два плус два, једнако је четири.

    У односу на самог Горана Давидовића, могло би се поставити низ питања, али одговора је мало, или их уопште нема. Нико буквално не зна ни ко је он, ни одакле је, ни чиме се бавио пре него што је изненада, deus ex machina, изронио на јавну сцену.  Нико не зна ко стоји иза њега, ни ко финансира њега, његов интернет сајт, његову организацију (па ма колико бројчано занемарљива она била), најзад њега самог, јер у Италији, као било где, од нечега мора да се живи. И још један занимљиви детаљ: прича се да је Давидовић „побегао“ у Италију да би избегао издржавање затворске казне у Србији. Заиста? Ко му је обезбедио Шенген визу за „бегство“ у Италију?  Да ли се ико, ко је чекао у реду пред италијанском амбасадом, сећа неког Горана Давидовића да је од рано ујутру стојао у реду заједно са њим?

    Дакле, јасно је да у Горану Давидовићу имамо типичан профил анонимуса и метежника (руски израз: мятежник, њему свакако најбоље паше) који се уобичајено користе у мутним и потенцијално немирним временима. Пред Србијом стоје две хипотетичке будућности: унутрашња консолидација и просперитетно учешће у плодовима „европске будућности“ (што је свакако мање вероватни сценарио), или привредни и друштвени крах, уз одговарајуће заоштравање унутрашњих противуречности (далеко вероватнији сценарио). У првом сценарију, Давидовић не би имао шта да ради. У другом сценарију, добро обучени демагози очигледно ће имати пуне руке посла.

    Далеко од тога да је Давидовић једина, или чак главна карта, снага које га у гламурозном италијанском „изгнанству“ држе у резерви и сада га у све већој мери, реконфигурираног као патриоту,  дозирано сервирају српској јавности. Али он је сигурно виђен као потенцијални играч на политичкој сцени где све опције, дуж политичког спектрума, морају бити под контролом. У случају да откаже механизам контроле и преусмеравања националног беса коришћењем старих, и већ увелико избледелих пиона, на располагању су свеже снаге: нови, млади, динамични, арогантни и помало несташни лик  кога ће уходана машинерија за инжињеринг свести са професионалном лакоћом преко ноћи претворити у новога „месију.“

    Али какве год биле дугорочне амбиције потенцијалног „месије,“ његова тренутна улога много је више прозаичне природе. Хегелијанска дијалектика контролисаног политичког сукоба састоји се из тријаде: теза—антитеза—синтеза, и она предпоставља строги надзор прва два елемента да би трећи—синтеза—испао по плану. Састојци те синтезе   индуктивно се врло лако назиру: сви одбранбени системи Србије, морални и физички,  морају се уништити; српском народу се мора наметнути хипотека кривице која ће за дуго времена паралисати његове животне и стваралачке способности; Србија се мора срозати на статус вазалне и зависне државе која неће самостално одлучивати о својој судбини. Изазивањем контролисаних судара између разних политичких снага, и елиминисањем једних пиона уз помоћ других, шаховска табла се чисти и припрема за циљану синтезу.

    „Фашизам“ (фантомска етикета која се ставља само Србима, али ни једном другом народу у суседству, иако су мање више сви они—а  Срби не—припадали  „Coalition of the Willing” Хитлерове Осовине) служи као централни инструмент за сламање духа српског народа и за његову компромитацију и деморализацију.  И „фашистичка вертикала од деветнаестог века,“  и „Сребреница,“ и „скинхедси,“ и разни „стројеви,“ и све остале конструкције сличне врсте, имају исти задатак и теже истом циљу: да покажу да постоји практична, емпиричка основа за ту гнусну оптужбу.

    То је теза. Без ње, не би било ни Латинке Перовић, ни Наташе Кандић, ни Соње Бисерко, ни Биљане Вучо, ни Петра Луковића,  ни Жарка Кораћа, ни Б-92,  нити паразитског апарата за национално самопонижавање. Они су—антитеза. Без тезе, антитеза била би—ништа.

    Зато, да не постоје Давидовић и њему слични, они би морали бити измишљени, као што су то вероватно и били. Наметање лажне националне кривице и прихватање све репресивнијих мера и ограничења у знак њеног испаштања—а то је један од суштинских елемената синтезе на коју се циља—једва да би било могуће без овог инсценираног сукоба две лажне супротности.


У углу: Фирерска слика Горана Давидовића (http://www.eurojewcong.org/ejc/article.php?id_article=3823)