Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ
Да ли је Србија неутрална држава?

Скупштина Србије је у децембру 2007. године, у оквиру Резолуције о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, донела одлуку о војној неутралности земље. Прецизирано је да она важи до евентуалног расписивања референдума на коме би била донета коначна одлука по том питању.

Усвојена одлука била је одраз односа снага унутар тадашње владајуће коалиције, и спољнополитичких околностима у којима се Србија нашла. У децембру 2007. године било је већ кристално јасно да је Вашингтон неопозиво решио да привремена влада Косова и Метохије – јужне аутономне покрајине Србије која се по резолуцији 1244 Савета безбедности налази под протекторатом Уједињених нација – донесе сецесионистички акт. Односно, да такав сепаратистички, противправни чин косовских Албанаца подржи признањем тзв. државе Косово, и да утиче на савезничке и вазалне земље да ураде исто то. С обзиром на такав развој догађаја, национално опредељене партије из владиног блока (Демократска странка Србије и Нова Србија), уз подршку патриотских опозиционих странака, инсистирале су на усвајању Одлуке о војној неутралности Србије.

Више није било ни илузије да кокетирањем са САД, тј. ценкањем са могућношћу да Београд ступи у НАТО, та сила може да буде одвраћена од вођења политике издвајања Косова из састава Србије. Када је Америка почела отворено да ради против територијалног интегритета Србије, добра стана ствари била је бар то да се појавио простор за неприкривено испољавање опредељења против „НАТО интеграција“ од стране ДСС и НС. Што се тиче њихових евроатлантски настројених (1) коалиционих партнера, Демократске странке и партије са необичним именом Г-17 плус, у доба када је српски народ био изразито револтиран понашањем САД (а та земља задњих деценија и начелно има лош рејтинг у српској јавности), они нису били спремни да се радикално одупру жељи ДСС и НС. (2) Отуда, одлучили су да под одређеним условима подрже резолуцију која је, између осталог, говорила и о неутралности Србије.

После преговора унутар чланица владине коалиције нађено је компромисно решење. ДС и Г-17 плус су прихватиле да стану иза одлуке о тзв. неутралности Србије, уз напомену да она важи док се на референдуму не одлучи другачије. С друге стране, ДСС се сложио да народ одмах не буде позван да се изјасни о томе да ли Србија треба да постане део НАТО, и да се тако у време када су антиамеричке страсти биле на врхунцу, о томе не донесе трајна одлука. Оба блока у влади, и националан и евроатлантски, тако су платиле цех жељи да се коалиција не распадне.

Прва групација још није скупила довољно смелости да направи савез са Радикалном странком и Социјалистичком партијом, и да тако створи нову скупштинску већину. Плашила се евентуалне изолације Србије од стране западних земаља, са свим економским консеквенцама које би тако нешто могло да има. Неодлучност је брзо платила преласком у опозицију. Други блок је био свестан да лако може да изгуби власт, и да на њу потом дуго не дође. Зато је прогутао неугодну одлуку, која му и данас у приличној мери ограничава деловање. Тако је Србија постала, како се често каже, макар привремено, неутрална земља. Да видимо да ли је тако? Да ли уопште постоји привремена неутралност?

Земље прокламују привремену (ситуациону) неутралност, или генералну неутралност. Прва се проглашава у односу на неки конкретан случај, и ограничена је околностима из којих је произашла. Такву неутралност је Камбоџа прогласила 1955. године, имајући у виду рат који је, уз посредно и непосредно мешање страних сила, тада беснео на простору Вијетнама. Исте године прокламована је и неутралност Аустрије. Она је већ спадала у другу групу. Та земља је одлучила да начелно и трајно остане неутрална (да сада не улазимо у контекст у коме се, с обзиром на успостављену окупациону управу после Другог светског рата, то десило). Аустрија је поступила слично као и Швајцарска (такође уз асистенцију великих сила), више од једног века раније.

Друго важно питање је да ли је неутралност једнострано прокламована или је затражена њена потврда од стране појединачних сила и алијанси које могу да је угрозе, односно од међународне заједнице у целини. Молдавија је 1994. године усвојила Устав који предвиђа њену трајну неутралност (члан 11). Међутим, није повела систематску акцију са циљем да се у прилог њене неутралности изјасни међународна заједница, или за ту земљу релевантне њене чланице. С друге стране, Туркменистан, који је прогласио неутралност 1995. године, обратио се ОУН за захтевом да она буде потврђена. То се у децембру исте године и десило резолуцијом бр. 50/80, Генералне скупштине Уједињених Нација.

Неутралност, потврђена или не, трајна или привремена, није никакав гарант да земља неће бити нападнута. То нам показује пример Белгије у Првом светском рату. Ипак, доношење одлуке о начелној и трајној неутралности, и изношење захтева да она буде прихваћена од стране релевантних међународних фактора, говори о озбиљној намери да земља остане ван војних свеза и не узме учешће у будућим сукобима. Такву одлуку Србија није донела, већ је једнострано одлучила да остане неутрална до даљњег.

Србија је услед неслагања кључних фактора унутар претходне владе, у вези са важним спољнополитичким питањима, решила да у будућности одлучи какав ће бити њен однос са Северноатлантском алијансом, а да до тада остане ван тог војног блока. Другим речима, Скупштина Србије је усвојила одлуку о привременом несврставању, а не о неутралности. Није се радило чак ни о опредељењу за тзв. привремену неутралност, јасно дефинисану постојањем одређене ситуације у окружењу, већ о одлагању трајне одлуке, уз формално прецизирање услова под којима она може да се донесе. ДСС је рачунала да се њени тадашњи евроатлантски партнери у случају разлаза, и стицања пуне власти у будућности, неће усудити да одустану од тада утврђених услова, у чијем су доношењу сами учествовали, тј. да неће бити спремни да донесу нову парламентарну одлуку којом ће бити анулирана претходна. И да потом без референдума, у Скупштини, одлуче да Србија приступи НАТО.

Сада такав сценарио постаје реалан. Једино чињеница да је огроман број Срба против ступања у НАТО, односно да организовани отпор настојањима да се то деси постаје све снажнији, представља препреку за отворено отпочињање такве политике. Србија је и даље далеко од НАТО. Међутим, да је којим случајем одговор на питање са којим смо почели текст позитиван а не негативан, да је благовремено донета и на референдуму потврђена одлука о генералној или бар ситуационој неутралности (док се, нпр. не нађе трајно решење за статус Косова и Метохије, у складу са уставним поретком Србије), била би још даље. И уз то би у српском друштву било мање тензија него што их сада има, а поготово што ће их бити сутра.

Овако Србији, нажалост, предстоји озбиљна битка са домаћим НАТО ешалонима. Добро би било да снаге које одражавају вољу српског народа у њој добију још активну подршку Москве. Русија се тиме не би мешала у туђа посла, већ би само обављала своја. Јер, НАТО се данас у Србији држи даље од Украјине и Грузије. Са друге стране српског „атлантског фронта“ не бију битку Срби који верују у добробит коју НАТО носи Србији. У питању је само локална НАТО авангарда, она која је учествовала у организовању тзв. наранџастих револуција у Украјини и Грузији, и која ће и убудуће по налогу страних господара упутити своје субверзивне снаге, истрениране на српском терену, против Русије. Чак ни у време Другог светског рата, ни на изричити захтев Адолфа Хитлера, српска марионетска власт није хтела да на источни фронт, против братског руског народа, пошаље макар једног војника или официра. Међутим, данашњи српски квислинзи нису више ни налик својим прецима. Ако су они током Другог светског рата сарађивали са окупатором зато што су мислили да је то неизбежно за опстанак нације, и имали су границе које нису хтели да прегазе, данашњи колаборационисти мисле само на себе, и ради тога су спремни да учине било шта. И против Србије, и против Русије.
______________________

(1) Под тим се подразумева некритичка, идеолошка опредељеност да Србија постане део ЕУ и НАТО. И то таква да су евроатлантске интеграције (тј. приступање ЕУ и НАТО) пре циљ, готово схваћен као фетиш, него могуће средство да грађанима Србије буде боље и да успешније реализују своје националне интересе. Наравно, корен таквих опредељења је најчешће лични интерес врха странака које га заступају.

(2) Од када је ДСС после разлаза са ДС поново дошао на власт почетком 2004. године, па до 2008. године када је устоличена евроатлантско-социјалистичка коалиција, владе су састављане не на основу блискости у вези са кључним спољнополитичким и унутрашњополитичким питањима, већ у складу са превазиђеном поделом на тзв. демократске и наводно антиреформске странке. Међу прве су сврставане оне које су до 2000. године биле у опозицији према режиму Слободана Милошевића, и које су учествовале у његовом рушењу, док су други сегмент српске политичке сцене представљале Српска радикална странка и Социјалистичка партија. Национале снаге из тзв. демократског круга нису се усуђивале да направе коалицију са, по многим кључним питањима за будућност Србије, њима блиским радикалима, него су из страха да не изазову Вашингтон да призна Косово, односно да западни инвеститори не би заобилазили Србију, правиле натегнуте савезе са појединим евроатлантским странкама. Накарадна подела на тзв. демократске и антиреформске партије делимично је превазиђена тек 2008. године, онда када је Вашингтон проценио да му је то неопходно да би на власт, уз помоћ социјалиста, дошли његови клијенти. Да до тога и дође постарали су се утицајни и богати српски бизнисмени, који су имали интерес да покажу кооперативност према иностраним релевантним центрима моћи, као и да осигурају свој утицај на будућу владу.

www.fondsk.ru