СРЕБРЕНИЦА  И ТАЈНЕ  ПОЛИТИЧКЕ  ОПЕРАЦИЈЕ
Божо Бјелак

Година којом смо закорачили, по много чему ће бити значајна, вероватно и  судбоносна за земљу Србију. У једној години, нико до сада није уредио државу, а држава може бити запуштена као њива. Ова држава је посебно запуштена у дипломатији и спољњној политици. У једну реч, Србија (и српски народ) нема своју дипломатију и спољну политику. У директној вези са наведеним  значајним сегментима државе је шпијунажа, која је настала када и људски род. Почетком ове године о шпијунажи у Србији, проговорили су звани и незвани.

На овим просторима за некога ко издаје, шпија, каже се да је петоколонаш. Када је генералисимус Франко кретао на Мадрид, официри су му рапортирали да нападају са четири колоне, а Франко је рекао да нападају са пет, додавши да је пета у Мадриду. У Мексику се за издајицу, шпијуна каже да је Малинче. Наиме, када се Кортес искрцао у луку Вера Круз 1517. године, кренуо је у освајање и покоравање Маја, Толтека и Астека. Астешки владар Моктезума убрзо је умро. Наслиједио га је млади Кваутемок (у преводу, орао који пада). У тој племићкој породици била је и лепа Малинче која се заљубила у једног Кортесовог официра. Она је уочи сваке битке издавала тајне Шпанцима. У Норвешкој је та ознака Квислинг, итд. Свака земља има неки појам  који  „обиљежава“  шпијуна.

Као што је спољна политика једно, а дипломатија друго, тако је шпијунажа једно, а обавештавање сасвим нешто друго. Дипломати, сходно Бечким конвенцијама (дипломатским и конзуларним), дужни су  да из земљи пријема  обавештава  земљу одашиљања о свему што је значајно на билатералном и мултилатералном плану, посебно билатералном. Обавештавају, користећи се легалним методама. Ко је носилац дипломатског пасоша и има имунитет, нема право да ствара сараднике, организује резидентуру и сл. Бечке конвенције су прецизне: дипломати се не смеју    бавити шпијунажом, посебно мешати у унурашње ствари земље пријема (чл. 41).

Неки „експерти“ јавно износе да у Србији делује 55 тајних служби из 40 земаља, са више од 5000 агената. Најмоћнији је британски М16, затим немачки БНД, руски ФСБ, израелски МОСАД, ЦИА, словеначка СОВА,  хрватска СОА, и др.

Оно о чему „експерти“ нису проговорили јесте - незапмћено у историји дипломатије и односима међу државама, јавно мешање страних дипломата у унутрашње ствари Србије, посебно амбасадора САД, В. Британије, Француске, Немачке, након петооктобарске револуције. Србија је кршила Бечке конвенције и те квази-дипломате  није проглашавала, нити их сада проглашава, непожељним особама (persona non grata). У историји дипломатије остаће забележено да је први ДОС-ов министар спољних послова (ГС), 2000. године у интервјуу једном недељнику, изјавио: „Министраство спољних послова и ја, према мојим западним пријатељима немамо никаквих тајни“ (коментар је сувишан). Последице таквог става су немерљиве. Амбасадор САД Монтгломери (касније и његови наследници) постао је, између осталог, главни кадровик у МСП-у, а тако ми Бога и шире. Осим проверених пријатеља САД, кућу дипломатије су преплавили чланови једног антисрпског Форума, Сорошови стипендисти, страни држављани (садашњи амбасадори Србије у ОУН и Вашингтону имају страно држављанство), бивше куварице у иностранству, кафеџије, сестрићи, кумови, пријатељи и пријарељице из кафића, те по равноправном кључу, чланови свих ДОС-ових партија, итд.

Ти „експерти“, посебно ДД, несуђена шефица БИА, супруга „краља“ тргова и балкона, тврде да су „сарадници тих служби наши грађани“. ДД, самозвана српска „Мата Хари“ или „Соња Ш“, ОПРАВДАВА постојање разних страних служби, тако да је 15. јануара о.г. изјавила: „И даље је могуће избијање разних сукоба, па и оружаних. Најпре због односа Србије и Косова, који су веома затегнути, скоро нерешиви (подразумева да је Косово држава, прим. ББ). Србија није чланица ЕУ и НАТО, па се понаша мимо свих правила. Заоштрава сукобе са суседима до прекида дипломатских односа. Све су то разлози да стране службе бораве овде. (...) Сарадници свих тих служби су већином наши грађани“ - тврди ДД.

Цитирана изјава, порука, заслужила је коментар од неколико страница (да постоји држава, можда и кривичну пријаву, јер призива НАТО због тога што се, какао каже, „Србија понаша мимо свих правила“). Изјава је вредна позива на Молитвени доручак.  Без обзира на кадровско лудило, ипак ДД није постала шеф БИА. Да је постала, морала би саму себе ухапсити, а посебно властитог супруга. Нису ДД и њен супруг шпијуни, и ко год би то изјавио, тврдио, направио би неопростиву грешку, требало би га привести на суд. Такође, није први ДОС-ов министар спољних послова шпијун. Није заменик вође српске нове странке (СНС) шпијун М16, како су га дојучерашњи партијски другови недавно оптужили. Ради се о нечему сасвим другом, о актерима  тајниих политичкиих операција.

У теорији тајних политичких операција, основним принципом се сматра да је најбољи онај сарадник који је убеђен да у сарадњи остварује своје, а не циљеве неке стране службе или државе. У редовима једног броја савремених српских интелектуалца, неких већ одавно експонираних уредника – новинара, шефова и припадника разних форума, посебно 5 јахачица апокалипсе невладиних организација, који се тако гласно већ годинама, свуда и на сваком месту у земљи и иностранству, изјашњавају о српској кривици за минули крвави верски и етнички рат, о српској кривици на Космету, не треба приоритетно тражити класичне „балканске шпијуне“, о којима говоре ДД и „експерти“, већ модерне актере тајних политичких операција. Они нису умели (или нису хтели), а ни сада не умеју да рашчлане, шта спада у ангажовање и борбу против конкретног режима, политичких неистомишљеника, а шта је сарадња и докле та сарадња и однос могу да иду са страним представницима (фактором).

Од настанка вишепартијског система такао су се понашали и понашају неки политичари, неки шефови партија, односно представници опозиционих и позиционих странака. Они често у жељи да сруше противнике (противника), буквално улијећу у шпијунску мрежу страних служби и других сличних организација да тога нису свесни, што је опасније по земљу од класичних шпијуна. Након увођења вишепартијског система, било је случајева  да су неки опозициони посланици у паузама скупштинских заседања, одлазили у околне амбасаде велесила по мишљење, посебно Амбасаду САД.

Пре 2000. године и петооктобарске револуције, представници опозиционих партија, интелектуалци, нажалост и познати културни посленици (познати глумци су нпр. играли главне улоге у антисрпским филомовима), тражили су помоћ из иностранства, путовали по свету, а та путовања су плаћали ментори или стране фирме, банке, којима су обећавани разни послови, трговинска размена, отварање експозитура када дођу на власт (уништене су домаће солвентне банке да би довели стране), држали предавања против своје земље, тражили новчану помоћ како би срушили тадашњи режим. Они то нису ни крили. Не крију ни ови садашњи. Тужно је било слушати их у масмедијима, на разним округлим столовима, предавањима, посебно у сусретима са страним представницима, шта, без имало стида, причају о својој земљи и народу. На тајним сусретима добијали су инструкције, потребна средства, обучавани су  како да руше своју властиту државу. Примера је безброј.

С обзиром на деликатност теме, неопходно је указати да се у овом разматрању не ради о навијачком ставу, осећајима, што је у политици недопустиво, а најмање о личном уверењу, да ли је било нужно или није рушење неког режима, односно да ли је потребно рушити, примера ради, садашњи режим. У осталом, то остаје као поука за будуће владање, научно разматранје, посебно историчара.  Дигресија, на овим просторима, што је карактеристично у српској историји, увек се за несрећу руши, сруши држава, уместо конкретан режим.

Држављанство не повлачи само одређена права држављанина према држави, већ оно намеће и озбиљне дужности, које терете само домаће грађане: држављанин нема право да предузима било који непријатељски чин према својој држави, да је шпијунира, да одаје стратешке и друге тајне, да у својој земљи подстиче или учествује у терористичким акцијама у већини случајева нарученим из иностранства,  убиствима,  да у иностранству блати своју земљу, да на културном и информативном плану вређа достојанство своје земље, дужан је да је војно и безбедносно штити.

Стратези сукоба ниског интензитета (Венс, Бжежински, Гелвин, Кисинџер, Роуз и повећи број њихових наследника који сада делују), моћни креатори „новог свјетског поретка“, учинили су све, управо захваљујући држављанима (актерима тајних политичких операција), сепаратистима, да разбију једну државу, а њен простор раздробе на ситне зависне и послушне банана државе, да би им диктирали понашање у унутрашњој и спљној политици. Присјетимо се, да лицемјерје буде веће, класичну оружану побуну, ови стратези и домаћи актери тајних политичких операција (нису они били шпијуни), оквалификовали су као „демократски преображај“, „самоодбрану“, „домовински рат“. Вјерски и етнички рат претворили су у међудржавни. Чак ће тај и такав Запад, попут лажног покајања за тзв. преурањено признање Словеније, Хрватске, БИХ, као да би нешто касније признање ових сецесионистичких творевина произвело мање зло, признати појединачне грешке у драми народа на тлу бивше Југославије.

А, онда је дошло питање, које је и ових дана актуелизирано, наметањем резолуције о Сребреници, ко ће за тај рат, пред народом, потомством и историјом, бити проглашен кривцем, ко ће сносити све последице које неминовно следе након што таква квалификација буде општеприхваћена или неаргументовано силом наметнута. И за разбијање државе и за рат (многи од нас писали смо, говорили, упозоравали ко ће бити тај кривац, пре него што је именован), Запад је испоручио кривицу само једнј страни - СРБИМА. Основан је Хашки трибунал само за једну страну, бомбардована је само једна страна, разорено је ткиво, душа, растројен је само један народ – с р п с к и.

Актери тајних политичких операција, растрчали су се последњих месец дана (оркестрирано посебно у масмедијима) да убеде овај унесрећени  народ  да се у Скупштини Србије изгласа резолуција о Сребреници, да српски народ призна да је геноцидан, ради „самопокајања и властитог добра“. Том резолуцијом Србија ће прихватити и оно што Међународни суд није ни пресудио у вези са Сребреницом, коју су инсценирали актери тајних политичких операција. Резолуција је, такође, у директној корелацији са судским процесима у Хагу (посебно Караџићу) и опстанком Републике Српске. Доприноси определењу и оних земаља, које до сада нису признале фантомску државу Косово, да је признају. Данас резолуција о Сребреници, а сутра ће домаћи актери тајних политичких операција реализовати замисли неког центра моћи и донети резолуцију о „геноциду“ на Косову.

Појавили су се нови актери тајних политицких операција, чије се заслуге награђују доручком у Вашингтону. У Србији нема више ниједне партије, која је у стању да обједини патриотске снаге. Никада класични шпијуни ( у осталом, у земљи Србији нема тајни, ни на еконосмком, ни на политичком, ни на културном плану, односно нема шта да се шпијунира) не могу нанети толико зла и штете једној земљи и народу ка што наносе актери тајних политичких операција својим деловањем: „краљ“ тргова и балкона, несуђена шефица БИА, министар одбране, шефови и чланови неких других партија, неки аналитичари и уредници водећих масмедија, заступају учлањење Србије у НАТО, ти и неки други - доношење резолуције о Сребреници ( лично је Председник државе преузео ту обавезу), разних статута, признавање самозване државе Косово. Формално, не постоји ни један правни основ да их спречите у деловању, а о хапшењу нема ни говора, док класичног шпијуна свака земља има право да ухапси када га ухвати у шпијунажи. То неимање самосвести и  осјећаја за државу и народ, огрезлост у мржњу и освету, патолошку борбу за власт, изгледа нико не може санкционисати. Центру или центрима моћи, служе углавном за један краћи период или за једнократну употребу. Наиме, ти их центри моћи, када за то дође време, пусте низ воду. И Милошевћ је испуњавао све захтеве једног центра моћи, пустили су га низ воду када им више није требао, затим разни Легије, неки генерали, председници валде или државе,  да им имена не спомињемо.

Питаћете шта би требало радити. С обзиром на то да је резолуција велико зло за српски народ, са несагледивим последицама, требало би спречити њено доношење, изласком три милиона људи са белим марамицама у рукама на улице и тргове градова Србије, достојанствено, Гандијевски, јер изгледа, како рече један угледни професор, „да се са српског рукава, посебно са мајица младежи, никада неће скинути жута трака“.  Другог излаза нема.